Tihuju u nemaštini

Simeunovići žive u trošnoj i neopremljenoj kući, koju je još šezdesetih godina izgradio Miodragov otac Puniša. Zidovi jedva omalterisani, na većini prozora najlon, a unutra više nego osludni nameštaj. Takav im je i jelovnik.

– Ono malo nameštaja što smo imali već je pohabano. Najgore je što nemamo dovoljno kreveta za sve, kao ni ormara kako bismo složili garderobu sa podova i drvenih klupa. Srce me najviše boli zbog Marijane i Kristine. Već su se i zadevojčile, a dele krevet. Kako se ne bi gurale, izvadile su dušek, pa jedna spava na podu, a druga na ćebadima koja su složena na gole krevetske daske. Kad je mraz i zima, pridruže se majci, bratu i sesti te njih petoro spava u dnevnom boravku na jednom krevetu. I tako zna da bude mesecima, nevoljno priča Miodrag, dok se Marijana i Kristina stidljivo sklanjaju od foto-aparata.

Na pitanje od čega živi ova porodica, čiji je sedmi član i Miodragov mlađi brat LJubodrag (43), „glava“ kuće kaže da kraj sa krajem sastavljaju tako što njih dvojica nadniče po selu i u okolnoj pilani. „Pomalo se bavimo i majstorukom, ali je posla sve manje. Zbog besparice se u ovim krajevima sve više gradi na mobu jer ljudi nemaju para da plaćaju majstore i fizikalce. Najveća muka je zimi kada stane i prerada građe. Tad se zadužujem, pa vraćam, pa opet tako, sve u krug. Da bra jedan od nas dvojice ima neki stalniji posao“, dodaje Miodrag.

Ono što je, međutim, svojstveno gorštacima iz novovaroškog kraja je da se ne predaju i da su zbog nevolja i sirotinje očeličili u ovim planinskim vrletima. Tako od života i stalne bitke da se zaradi za koru hleba i deca izvedu na pravi put ne odustaju ni Simeunovići. Gaje pet ovaca, kozu i mangulice, dok su kravu prodali pre par godina jer na osamdesetak ari obradivog zemšljišta i nešto pašnjaka, nisu mogli da ukose dovoljno sena za svu stoku. Štalu nemaju, a kad se malo bolje prisete, kažu Simeunovići, uvek su živeli u nemaštini.

– Kada sam se 1999.godine oženio, tad su mi i roditelji bili živi, svi smo živeli u dva sobička. Bez kupatila, sa dnevnim boravkom koji je više ličio na podrum. Ali, život je to. Iako nas nevolje sapliću na svakom koraku, mora da se radi i životari. Plan mi je da povećam krdo mangulica jer je njihovo meso na ceni, a valjao bi mi traktor. Tada bi uzeo i zemlju u zakup i obrađivao je, kaže Miodrag, odlučan da, ipak, dobije bitku sa nemaštinom.

Bolest sedmi član

Da zlo nikad ne ide samo, dokaz su i Simeunovići. Nemaština ih ubi, ali su im teže padaju sve učestaliji zdravstveni problemi mlađane Marijane i Srećka. A Miodrag i Danijela nisu u stanju da im obezbede ni pristojan jelovnik, a kamoli da ih leče kako bi trebalo. „Bolešljivi su, a nije lako ni nahraniti toliko gladnih usta. Gajimo u bašti povrće, a na stolu je retko kad suvomesnatih proizvoda i mnogih drugih namirnica koje bi deca volela da povremeno probaju“, priča Danijela.

Stiže pomoć

Porodica Simeunović u svojoj muci, ipak, nije sama. U novovaroškom kraju ima humanih pojedinaca koji hoće da pomognu, a nedavno su na vrata Simeunovića zakucali i aktivisti omladine SNS-a koji su im dopremili novi bojler i sanitarije za kupatilo, obezbeđenih od sredstava prikupljenih na humanitarnj žurci priređenj ovim povodom.