Imperativ novih granica

Ove ideje nisu samo opservacije u jednoj od knjiga koje se objavljuju u Americi, nego jedna od ideja koju je magazin „Tajm“ izabrao među deset najvećih ideja za sledeću deceniju. Kana smatra da „ništa neće dati veći doprinos za uklanjanje opravdanja za oružane konflikte i za prepreke ekonomskom razvoju“, ocenjujući da su političke granice „najfundamentalnija prepreka ljudskom progresu u celom svetu“. Svet bez granica čini se da je pre himera nego izvesna realnost. Čak i u globalizovanom svetu, 90 odsto svetske populacije nikada nije napustilo svoju zemlju. Kana tvrdi da većina postkolonijalnih zemalja, od Konga do Pakistana, „nemaju ili čak ne zaslužuju granice sa svojim susedima“. Osim Pakistana, Kana dovodi u pitanje niz država nastalih raspadom Otomanske imperije, predlaže razbijanje Sudana, druge najveće afričke države na dve odvojene države, a takođe i čitav niz drugih nespecifikovanih afričkih država jer „osim Sudana, čitava Afrika imaće velike koristi od redefinisanja sadašnjih granica“.

Od Avganistana do Balkana

Iz ove perspektive moglo bi nešto više da se shvati u kakvom se globalnom kontekstu posmatra „kosovsko pitanje“ i koje države i iz kojih motiva održavaju njegovu novu nezavisnost, a koje države strepe od mogućnosti na koje Kana upravo ukazuje.

Čitavo područje od Avganistana do Balkana u radovima američkih stratega već decenijama definisano je kao područje kriza i nestabilnosti. Neki ga, poput Zbignjeva Bžežinskog, zovu „luk krize“, drugi, poput Mihaela Linda „trećom amerikom imperijom“, ili direktora agencije Stratfor Džordža Fridmana – područjem „islamskog zemljotresa“. Ceo region od austrijske granice pa do planine Hindukuš je pod američkom kontrolom, sa manjim ili većim uspehom, ocenjuje Fridman.

U svakom slučaju, sve više je radova koji povezuju balkansko područje sa udaljenim azijskim predelima, sa svim bezbednosnim implikacijama i karakteristikama koje su zajedničke toj ogromnoj teritoriji. Sa američkog stanovišta, ovakvo razmišljanje za Balkan znači povratak u stratešku poziciju sličnu vremenu između dva svetska rata kada je Balkan bio u nadležnosti bliskoistočnog, a ne evropskog odeljenja Stejt departmenta. Nije svakako slučajno ni to što je specijalni američki izaslanik za Avganistan, stari balkanski poznanik Ričard Holbruk, u zahtevima za vlastito delovanje tražio nadležnost nad celokupnim „lukom krize“, od Avganistana do Balkana.

Region od Jugoslavije do Avganistana i Pakistana bio je zatvoren i blokiran tokom „hladnog rata“, navodi Fridman. Kada je nestao Sovjetski Savez, ovaj „prvenstveno muslimanski region, jedan od tri velika muslimanska regiona u svetu, dramatično je destabilizovan“. „Luk krize“ opisuje „nacije koje su smeštene na južnoj granici Sovjetskog Saveza od Indijskog poluostrva do Turske i južno preko Arapskog poluostrva do Roga Afrike. Dalje „centar ovog područja je Iran“.Alfred Tajer Mahon (Alfred Thayer Mahan), otac američke geopolitike, podvukao je 1900. u svom delu „Problemi Evroazije i njeni uticaji na međunarodnu politiku“ geostratešku podelu Evroazije. On je podelio Aziju na tri dela: 1) teritorija pod ruskom dominacijom severno od 40. paralele 2) teritorija pod britanskom dominacijom 3) zona „sukoba“ ili neodređeno područje između 30. i 40. paralele.

Veštačke države

Mahon je verovao da borba između Rusije kao „kontinentalne sile“ sa severa koja nadire ka lukama u toplim vodama i protivnička koalicija „pomorskih sila“ koja prodire sa juga na sever (uključujući SAD, Veliku Britaniju, Japan i Nemačku), mora da se vodi u „zoni sukoba“. Ova zona je obeležena političkim vakuumom, nerazvijenošću što je čini nestabilnom i zonom koja je podesna za osvajanja. Čak i danas, ova područja Centralne Azije su politički slaba i nestabilna, ugrožena separatizmima, etničkim i religioznim sukobima.

Poznati američki profesor i stručnjak za islam, Bernard Luis, koji povremeno u američkim administracijama ima značajan uticaj na formiranje politike prema Bliskom istoku, objavio je 1992. članak pod naslovom „Ponovno osmišljavanje Bliskog istoka“. U njemu je konstatovao da je većina država Bliskog istoka „veštačka konstrukcija“ i da su one podložne takvim procesima. Ukoliko su sile političkog centra dovoljno slabe, ne postoji stvarno građansko društvo koje bi održavalo zajednicu, niti postoji zajedničko osećanje nacionalnog identiteta. „Onda se država dezintegriše – kao što se to dogodilo u Libanu – u haos feudalnih, ratujućih sekti, plemena, regiona i partija“, napisao je Luis.

Ulje na vatru ovakvim ideja dodao je članak koji je objavljen pre četiri godine sa sve mapama država koje bi pretrpele teritorijalno prekomponovanje.

Tada je časopis „Oružane snage“ objavio članak penzionisanog potpukovnika Ralfa Petersa u kojem je autor predložio ponovno povlačenje granica na Bliskom istoku. On je prvo predložio podelu Iraka, a posle toga bi, kako je naveo, „Saudijska Arabija trebalo da pretrpi veliko prekomponovanje kao i Pakistan“. Nakon toga, Iran bi prepustio veliki deo svoje teritorije „Ujedinjenom Azerbejdžanu“, „Slobodnom Kurdistanu“, novoj Arapskoj Šija državi kao i Slobodnom Baludžistanu, ali bi dobio provincije u okolini Herata u sadašnjem Avganistanu.

Liste dobitnika i gubitnika

Opisujući Pakistan kao „neprirodnu državu“ on je naveo da bi „plemena na severozapadnoj granici trebalo da se ujedine sa svojim avganistanskim saplemenicima“ kao i da bi trebalo da „izgubi svoju teritoriju Baludžistan koja bi trebalo da se pretvori u Slobodni Baludžistan“. Ono što ostane kao „prirodni Pakistan“ biće potpuno „istočno od reke Ind, osim dela u okolini Karačija“. Peters je napravio i listu „dobitnika“ i „gubitnika“ ove nove velike igre, odnosno one koji dobijaju i one koji gube teritoriju. Među gubitnicima su: Avganistan, Irak, Iran, Izrael, Kuvajt, Katar, Saudijska Arabija, Sirija, Turska, Ujedinjeni Arapski Emirati, Zapadna obala i Pakistan. Peters je napomenuo da je ponovno razgraničenje najčešće postizano ratovima i nasiljem i „jednom malom prljavom tajnom iz 5000 godina duge istorije: etničkim čišćenjem“.

Koliko se ove ideje ozbiljno shvataju u arapskom svetu, potvrđuje stav ove veoma važne arapske države da ne prizna Kosovo. Egipat opovrgava da, odupiranjem priznanju nezavisnosti Kosova, nastoji da ne izgubi naklonost Rusije ili da održi ravnotežu između Rusije i Amerike. Egipatska nacionalna bezbednost kao i bezbednost drugih arapskih i afričkih zemalja uveliko će zavisiti od toga kako se rasplete pitanje međunarodnog priznavanja Kosova, tvrde egipatski stručnjaci. U očima arapskih, azijskih i afričkih zemalja, zabrinutost izazivaju upravo ovi već poznati i obelodanjeni planovi za daljim prekomponovanjem granica na njihovim teritorijama. Arapske zemlje su viđene kao prvi kandidati za ponovnu podelu na manje države i poludržave zasnovane na religioznoj ili etničkoj homogenizaciji. Većina, ako ne i sve arapske države mogu da budu izdeljene od Persijskog zaliva pa do Indijskog okena.

U egipatskim očima posebno je upadljivo da se već nekoliko godina kalkuliše sa idejom da se sve izbeglice iz palestinskih kampova i palestinskih zemalja prikupe na Sinaju koji je prazan i koji Egipat uopšte ne koristi. U egipatskim medijima se navodi da se „igra sa manjinama i etničkim grupama ponovo reprizira“ i upozorava da je „ona već korišćena za ucenu nekoliko zemalja“, naglašavajući još da „Egipćani ne smeju da zaborave da je Britanska imperija „ušla“ u Egipat, odnosno kolonizovala ga, upravo pod izgovorom da štiti manjine i pripadnike etničkih grupa“.

Liga demokratija bez Rusije i Kine, ali sa Kosovom i Tibetom

Kosovo za američke neokonzervatice predstavlja „iznenađujući primer jasnog pogleda na globalnu politiku“ kako piše Štefan Švarc koji takođe povezuje udaljene predele Dalekog istoka i Balkana. To „iznenađenje“ koje i nije iznenađenje, pošto će ga sa odobravanjem prihvatiti, izgleda ovako: Rusija Vladimira Putina je velika pretnja, a Srbija je karta u ruskim rukama da bi se odvratila ekspanzija NATO-a i proširio ruski uticaj u celoj Evropi. Švarc ukazuje da su Albanci svesni „opasnosti od obnovljenog slovenskog imperijalizma“. Slovenskom imperijalizmu pridružuje se i Kina koja je tenkovima umarširala i Lasu i ugušila ujgurske nemire. Rešenje za sve nevolje Švarc nalazi u konceptu „Lige demokratija“ koje bi trebalo da zamene UN i u kojem Tibet i Kosovo imaju istovetno mesto. „Kosovo i Tibet na prvoj liniji između slobode i tiranije, jasno pokazuju neophodnost nove međunarodne „Lige demokratija“ iz koje bi Rusija i Kina po automatizmu bile isključene. To je koncept koji će seljaci iz kosovskog sela Dumnica da razumeju“, zaključuje Švarc.