Bezimenije i nesaznatljivije

Misao Majstora Ekharta – dominikanskog teologa, propovednika, učitelja, majstora jezika, mističara – privlači moderan um izvanrednom snagom, koja značajnim delom leži u jezičkoj igri između akademske, sholastičke s jedne, i narodne terminologije sa druge strane. Iako se na Ekharta s pravom može gledati kao na srednjovekovnog prethodnika moderne filozofije subjektivnosti, novina i kontinuitet njegove misli može se u punoj meri razumeti kada sagledamo njegov odnos prema nasleđu Alberta Velikog, Aristotela, Dionisija Areopagite, novoplatonovaca, ali i jevrejskog mislioca Mojsija Majmonida i njegove potrage za rešenjem sukoba između religioznog i svetovnog znanja.
U središtu Ekhartovog interesovanja leži uzletna moć duše, koja kroz odeljivanje od svega telesnog i svetovnog hrli svojoj prvoj iskri i svom dnu – onom nečemu u duši gde je, po Ekhartu, „dno Boga moje dno, i moje je dno dno Boga“.
Otac nemačke misli kako su ga zvali, rodio se 1260. u Tiringiji, a umro, možda u Kelnu, možda u Avinjonu, jer je naprosto nestao u vrtlogu teoloških, sholastičkih i političkih sukoba koji su ga u taj mah progutali, negde 1327. ili 1328. godine. Njegova predavanja i propovedi ostavili su dubok trag svuda kuda je prošao.
Obrazovanje i kultura bile su pokretačke snage u Evropi XIII i XIV veka. Među prosjačkim redovima nastanjenim u gradovima, bio je i dominikanski red propovednika kojem je Ekhart pripadao, koji je samootkrivanje i samonegovanje čoveka postavljao kao jedinstvene kulutrne vrednosti. To samootkrivanje za Ekharta je, s jedne strane, značilo oslobađanje od sebe i pronalaženje onoga što ga prevazilazi u samom sebi. S druge strane, ono što čovek pronalazi u sebi pokazivalo mu je da je sve što ostaje samo kretanje čovekovog uma. Tako se Majstor Ekhart posvetio proučavanju kretanja uma kao jedinog mogućeg načina života.
Kroz svoje filozofske formulacije i teološke iskaze, koji se uzajamno prožimaju, Ekhart je stvorio teorijski jezik kojim je mogao da naučava da je uzoran način života u stvari delanje uma: delanje uma po njemu je istinsko bogatstvo koje poseduju siromašni duhom. Ekhart je ovu dinamiku uma objašnjavao oslanjajući se na tekstove iz Svetog pisma, čije je filozofske sadržaje iznosio upravo kao filozofske argumentacije: „Jevanđelje se bavi bićem utoliko ukoliko je ono biće“, reći će.
Ekhartov Bog je potpuno lišen atributa koji bi bili samo ograničenje njegove beskonačnosti: Bog je nešto što je „tuđina i pustinja i bezimenije je, a da bi imalo neko ime, i nesaznatljivije je, a da bi bilo saznato“. A čovek je „ako je doista slobodan, sloboda sama, ali samo utoliko ukoliko je slobodan“.
U putevima ovog filozofa prepuštanja i mističara uma i volje prepoznajem, u potonjim vekovima, i volju za delanjem Tereze iz Avile, i tihovanje Migela de Molinosa, dvoje najvećih sledbenika njegovog nauka i najtajnovitijih mističara u Španiji. Tako će Majstor Ekhart reći, gotovo tri veka pre Tereze: „ako bi čovek bio tako u zanosu kako je bio sveti Pavle, a znao nekog bolesnika kojem bi od njega bila potrebna čorbica, smatrao bih daleko boljim da iz ljubavi odustaneš od zanosa ekstaze, pa u većoj ljubavi poslužiš onome kome je potrebno“; taj njegov poziv na aktivni život odjekuje potom u Terezinim redovima: „Ako bi sve bile poput Magdalene, onako zanesene, Hristu ne bi imao ko da zgotovi večeru; setite se da neko mora i jelo da mu spravi, i budite srećne ako ga služite poput Marte.“
Tako će Ekhart, bezmalo četiri veka pre Migela de Molinosa – osnivača kvijetističke jeresi, zapadnog nauka tihovanja, koji će Ekhartov nauk sprovesti do krajnjih konsekvenci – govoriti o tome da se ne sme bežati od iskušenja, da „čovek ne može da uči bežeći od stvari i spoljašnjim povlačenjem u odeljenost“, nego mora „da nauči unutrašnju samoću, ma gde i ma kod koga bio“. Zato će reći: „Središte bivstvovanja ljubavi jeste samo u volji; ko ima više volje, taj ima i više ljubavi. Ali, ko nje više ima, to niko o drugome ne zna.“
Ipak, možda najveće nasleđe koje je Ekhart ostavio svojim učenicima jeste iskustvo jezika. Jezik previranja između filozofije i mističkog iskaza, između latinskog i nemačkog, između volje i ljubavi, jezik koji nije ni dijalog, ni govor, nego ulazak u novi svet koji je u čoveku samom.