Hronologija vlasti

Justinijanova vladavina je u poslednje dve decenije bila u centru intenzivnog istorijskog istraživanja. Ovde bismo izričito spomenuli knjigu Miše Majera (Mischa Meier: Das andere Zeitalter Justinians. Kontingenzerfahrung und Kontingenzbewaltigung im 6. Jahrhundert n.Chr, Vandenhoeck & Ruprecht, Getingen, 2003) koja je otvorila put ka sasvim novom prilazu životu i delu Justinijana.

Lepinova knjiga (Hartmut Leppin: Justinian. Das christliche Experiment, Klett-Cotta, Študgart, 2011) zamišljena je kao sinteza modernog istoriografskog izučavanja. Autor ove biografske studije, Hartmut Lepin, profesor stare istorije na Gete univerzitu u Frankfurtu na Majni, ne obraća se specijalistima, već širokoj publici. Lepin sa pravom nastoji na arhaičnom prilazu materiji, i time izbegava zamku modernog anahronističkog prilaza, shvativši da je motivacija ljudi u 6. veku bila prevashodno onostrana, eshatološka. On ističe da je strah od Božije kazne bio kauzalno motivaciono načelo ophođenja ljudi. Lepin u Justinijanovom delanju vidi pre načelo religiozne savesti i odgovornosti na delu, no proizvoljno vladalačko ponašanje. Lepin je sklon da još radikalnije vidi taj fenomen. U Justinijanovoj ličnoj religioznosti sadržano je načelo koje je objektivirano kao politički faktor.

Justinijanova teokratska vladavina hronološki je predstavljena. Napose je zanimljiv opis monofizitske jeresi i sukoba na Halkedonskom saboru 451. Vreme Justinijanove vlasti Lepin predstavlja u pet poglavlja, nastojeći da te faze sistematski osvetli iz spoljnopolitičke i unutarpolitičke perspektive. Lepin vidi još u ranom delu Justinijana srž njegovog delovanja koje se ispoljava u beskompromisnoj volji za ortodoksijom, pravom verom. Lepin rekonstruiše život i delo određeno kontinuiranom željom za jedinstvom vere. Iako je Justinijan od početka bio na pozicijama Sabora u Halkedonu, sva je njegova politika bila okrenuta ka spremnosti za dijalog sa mijafizitima/monofizitima. Na to upućuje i difuzni pojam jeresi na početku Justinijanove vladavine, kao i izveštaji o razgovorima na koje su podjednako i monofiziti i halkedonski teolozi pozivani. Docnije je došlo do zaoštrenja kako političke vlasti, tako i dogmatskih pozicija, napose nakon Vaseljenskog sabora iz 536. godine. Zaključci Sabora bili su definitivan signal za potiskivanje heterodoksije, odnosno monofizitske jeresi. Lepin veli da je u Justinijanovoj teokratskoj politici vidljiva ambivalentnost: već je 540-ih godina evidentan pokušaj ponovnog približenja monofizitima. U toj svetlosti Lepin vidi odluke Petog vaseljenskog sabora u Konstantinopolju 553, odnosno afinitet ka nepodmitljivosti, aftartodoketizmu (aphthartodocetism) monofizitske jeresi. Na kraju je, veli Lepin, Justinijanov projekt ostao bezuspešan, jer je još više produbio jaz i rascep među hrišćanima. Autor osvetljava i Justinijanov odnos prema katastrofama – kugi, zemljotresima, poplavama i drugim prirodnim katastrofama. Lepin vidi, u saglasnosti sa drugim poznavaocima Justinijanove epohe, da su godine 540-542. odlučujuće uticale na Justinijanovu politiku. Lepin veli da je ovaj na te katastrofe reagovao najpre na religiozan način, odnosno da je posredstvom religioznih paradigmi pojmio svet.

Poseban aspekt predstavlja Justinijanovo zakonodavstvo – Codex Iustinianus, neka vrsta kompilacije rimskog prava, Corpus Iuris Civilis. Kroz njega provejavaju određene teme koje omogućuju razumevanje unutrašnjih političkih ciljeva. Hrišćanske norme i praksa nalaze u njima svoj autentični odraz. Brižnost za sirotinju, težnja ka pravovernoj crkvenoj organizaciji, borba protiv korupcije i zloupotrebe vlasti kod visokog činovništva, postaju sve izrazitije mere njegove vladavine. U Atini je 529. zatvorio Platonsku akademiju, a 542. je funkcija rimskog konzula ukinuta. Sve šira sakralizacija svetovne vlasti je odlika Justinijanovog carstva, a aura svetosti je sastavni deo njegovog trona. Monumentalna crkva Hagia-Sofija, koju je dao sagraditi veličanstveni je simbol carske raskoši i moći Justinijanove vlasti. Tu vlast karakteriše kako tendencija ka pouzdanosti i transparentnosti sa jedne strane, tako i očuvanje carskih privilegija i interesa, sa druge. Lepin opisuje Justinijanove pobede u Italiji, Španiji ili severnoj Africi, ali i njihove katastrofalne posledice u celokupnom istočnorimskom carstvu, kao i u osvojenim provincijama. Nove snage na periferiji carstva su nakon Justinijanove smrti to iskoristile: Franci, Langobardi i Arapi. Zanimljiv je Lepinov pokušaj objašnjenja onoga što se zove recuperatio imperii. Za Majera je Justinijan pasivan, za Lepina je on pak aktivan kormilar imperije.

Justinijanov eksperiment, kao što naslov ove studije to sugeriše, sastoji se u pokušaju da se carstvo i društvo u njemu zasnuju na hrišćanskim premisama, antičke forme ispune hrišćanskim sadržajem. Lepinova studija uspela je sinteza, kao i uspeli opis dinamike zbivanja religioznih, političkih i socijalnih transformacionih procesa u 6. veku. Ona istovremeno predstavlja podstrek za dalje bavljenje Justinijanom i njegovim epohalnim mestom ne samo u istoriji hrišćanstva, već i u istoriji celokupnog čovečanstva.