Dobro je kad čovek veruje u Boga. Nije loše ni kad mu se sviđa stvarnost i okolišno postojanje. Ali, nije dobro kad čovek veruje u klimu. Ona je postala klimava i nepouzdana. Ali nije to razlog neverovanju u nju, već prisutna evidentnost.
Tertulijan veli – Verujem, jer je nepojamno. Ali stanje klime nam je na dlanu. Vidljivo je i bez tehničkih aparata i proračunate nauke da se nešto dešava. Postoje metereolozi i prognozeri… ali otkud uzrok svemu ovome bolje znaju insekti i divljaci od naučnika. Kažu da od leptirova u Kini zavisi klima u Evropi, ali čovek to ne želi da primeti. Njemu je važna politika i ekonomija. Uh! Što bih voleo da je poslednja četvrtina prošlog veka pa da se i ja bavim političkim temama. Ništa lakše nego primetiti gluposti iz tog resora. Danas svi misle da treba da budu njeni sledbenici: ili da je vode – ili da zavedeni njenom moći, budu vođeni. Mene, ipak, više zanima da brinem o Planeti, čoveku i civilizaciji. Jer, izgleda, da će se svi spasiti, sem čoveka. U cunamiju nije stradala nijedna životinja, a mi odbijamo da od njih primimo znanja. Zanima me da sačuvam čari odnosa sa kamenjem, bubama, leptirima… jer tu leže odgovori na koje čovek još ni pitanja ne postavlja.
Klima se menja.
Njena promenljivost stvara u čoveku nepouzdanost. To postaje njena diplomatska vrlina, što bi rekao Ronald Harvurd. Čas hladno, čas toplo! Zima i lepo nisu samo spojeni, već se i ne razdvajaju. Nekada su leta obilovala toplim kišama. Pljuskovi su bili dar sa neba jer su prehranjivali bašte i napajali trave. Sada su zavladali nebeski šamari. Zbog toga leti nosimo kapute, a sutradan idemo bez majica. Freone pomažu malo, ali nam je imunitet raslabio. Imunitet nije više naš savetnik. Pitam se samo da li čovek to uopšte primećuje ili smatra da u svemu ovome on nije ništa kriv. Čovek misli da je bezgrešan samo onda kad nešto narušava. Tada je siguran u svoju misiju tehnokratskog i aristokratskog gospodara. Šamari su tu,zasad, da nas opomenu da nešto preduzmemo, kao u zen učenju. Čim učitelj primeti da si uspavan, sledi šamar!
Čovek odustaje od sklada.
On veruje u bezgraničnu adaptabilnost i to da će se njegov organizam navići na sve. Ali duša neće. I adaptacija će jednog dana izgubiti strpljenje sa čovekom. Uostalom zar i Stiven Hoking nije rekao da je kosmos beskonačno ograničen. Postoji limit. Zbogom adaptacijo! Zbogom čoveče!
Svi narodi teže da budu nebeski narodi. Zar to ne dokazuju spomenici pobednika po trgovima. Pobeda, reč koja kazuje da idemo po-bedu. Čovek neprestano sanja da živi lako, makar bio rob ulepšanih terora. I umesto da budemo nebeski ljudi, stižu nam nebeski šamari. Sve se buni: vulkani, pepeo, reke… jedino je čovek miran i superioran kao u pesmi Anri Mišoa.
Probuđenje je jedini spas. Najveća prirodna budnost je pažljivost prema sveopštosti. Klima je naš guru. Učitelj koji ukazuje da su moguće još veći potresi i posledice. Pržimo se i ledimo. Hladnjača i rerna postaju Janusova sudbina dvadeset prvog veka. A samo bezosećajni ljudi ne primećuju da se nešto odgore dešava.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
