Nevidljiva zemlja

Vojvodina je svoju autonomnost izgubila Miloševićevim dekretom i vešto manipulisanim jogurt pučem. Od tada, velikim delom zbog secesijskih procesa koji su se potom desili u zemlji, autonomija je postala proskribovana reč, a uz nju neretko i sama Vojvodina. Ta činjenica tzv. autonomaše može donekle i umiriti, jer uzročno-posledično povezivanja ova dva pojma u ovdašnjoj javnosti očito polazi od neke logičke premise. No, iako je Vojvodina pre tri godine od republike dobila hatišerif koji joj priznaje (pravo na) autonomiju, u praksi se malo toga ostvaruje. Vojvođanska vlast, inače u većinskim rukama DS, praktično nijednu odluku proisteklu iz njene autonomnosti ipak ne donosi sama i bez saglasnosti Beograda, te se postavlja pitanje može li se uopšte govoriti o stvarnom uspostavljanju autonomnog statusa, pogotovo u situaciji kada veliki deo stanovništva svako pominjanje pitanja vojvođanske autonomije doživljava kao „vređanje svete kosovske zemlje“. Kosovo i Vojvodina poslednjih godina na neki čudan način (po)vezani su u čvor, i stiče se utisak da su Vojvođani u određenom smislu taoci „kosovske politike“ u većoj meri nego ostali građani zemlje Srbije.

Sa druge strane, mnogi politički akteri tvrde da je autonomija (Vojvodine) jedna fiktivna, tako reći marketinška priča, te da iza toga stoji minoran deo građana Vojvodine, dok većina njih zastupa unijatsko stanovište. A sudeći po angažmanu političkih stranaka u Vojvodini oko tog pitanja, to jest bar onih sa predznakom vojvođanski, takva tvrdnja izgleda nije daleko od istine. Ovih dana predsednik Saveza vojvođanskih Mađara Ištvan Pastor uzburkao je javnost izjavom u novosadskom Mađar Sou, da je njegova stranka ostala usamljena u borbi za autonomiju Vojvodine. „Autonomaške stranke i napori nestali su zbog toga što su ti zahtevi tokom prethodnih deceniju-dve promenjeni za sitan novac“, rekao je Pastor. Ta je izjava i kod pojedinih vojvođanskih stranaka inicirala pravu ksenofobičnu reakciju, jer se navodno iza toga krije namera SVM da izdejstvuje autonomiju Bačke i Banata, odnosno mađarskog življa u njima.

Sa Pastorovom ocenom o prodaji „za šaku dolara“ slaže se i Đorđe Subotić, koji je vrlo konkretno u više navrata optužio čuvara svete autonomaške vatre, donedavno „svetu kravu autonomije“ Ligu socijaldemokrata Vojvodine, a u koju su autonomaši polagali najveće nade, da je odustala od projekta Vojvodina republika, te da je svoju sudbinu vezala za centralu Demokratske stranke u Beogradu, „koja je u suštini antivojvođanska i nikad se javno nije odrekla memorandumske politike SANU“.

Nepostojanje artikulisanih autonomističkih zahteva u Vojvodini samo je jedna strana medalje – druga je nepostojanje političke scene i političkog života uopšte, kako navode učesnici pomenute tribine Vojvođanskog kluba. Ako bi se tražio zajednički imenitelj za takvu situaciju, on bi se bez sumnje mogao naći u centralistčkoj politici koju vodi vlast u Srbiji, i koja je ostavila vrlo malo nezavisnosti i autonomije svim nivoima vlasti, iako je decentralizacija njena višegodišnja mantra.

Đorđe Subotić kao suštinski razlog nepostojanja političkog života Vojvodine vidi katastrofalni ustavni položaj i pomenutu grubu centralističku politiku. „Vojvodina nema izvorne nadležnosti, pa samim tim nema ni izvornu politiku, politički život i političku scenu. Skupština i Vlada Vojvodine vrlo često podsećaju na partijska odeljenja vladajućih stranaka iz Beograda, a ne na samostalne organe koji kreiraju politiku u Vojvodini u interesu građanki i građana. Političke stranke koje deluju u Vojvodini, a sedište im je van pokrajine, nisu samostalne – to su pokrajinski odbori najčešće beogradskih stranaka za Vojvodinu, koji sprovode politiku svojih centrala, a ne kreiraju politiku u Vojvodini. A logičnije bi bilo da su to stranke sa određenim subjektivitetom koji su sastavni deo stranaka u Srbiji. Ti pokrajinski odbori su uglavnom nesamostalni, a njihova pozicija zavisi od dobre volje beogradskih gazda“, ocenjuje Subotić.

U tom kontekstu on pominje veoma bitnu činjenicu da građani Vojvodine 2006. na referendumu nisu prihvatili aktuelni Ustav, koja nikada nije bila predmet bilo kakvog političkog razmatranja u Vojvodini. „To se zanemaruje, sporadično pominje u dnevno političke svrhe i nije artikulisano u političku platformu za samostalan politički subjektivitet Vojvodine u okviru Srbije“, ocenjuje Subotić.

Politički analitičar Dragomir Jankov kaže da u Vojvodini u stvari postoji nevidljiva politička scena, koja se detektuje samo u istraživanjima javnog mnjenja. A ta istraživanja evidentno pokazuju da postoji stalni rast nezadovoljnih građana sadašnjim statusom Vojvodine, pa čak i separatističkih stavova građana. „Na neki način, paralelno sa vidljivim političkim životom, postoji taj politički neeksponiran, koji pokazuje da se promene ipak dešavaju. Te promene, međutim, politička elita u Vojvodini očigledno ne prati“, navodi Dragomor Jankov.

Dr Boško Kovačević, profesor na Univerzitetu Singidunum, navodi da je Vojvodina sa nestankom Jugoslavije izgubila svoj politički subjektivitet, te da je stvaranje nacionalnih država „na odru“ bivše države naprosto istisnulo Vojvodinu kao pluralnu sredinu sa normiranim političkim ingerencijama autonomije. „U uslovima kada država stvara naciju, a ne obrnuto, onda se potiskuje i marginalizuje svaka različitost. Nacionalna država se u nas rodila na politizaciji etnosa i etnizaciji politike. Dominacija većinske nacije obuzdava i potiskuje svaki vid autonomije i regionalizacije. Većinskoj naciji ne treba decentralizovana i građanska država“, napominje Kovačević.

On podseća da je većinska nacija u svojoj politizaciji i proizvela odgovore manjinskih i etno zajednica. To se posebno iščitava u Vojvodini, gde su manjinske zajednice, braneći se od marginalizacije i nasilne asimilacije, stvorile „svoje stranke, svoje zabrane i rezervate“.

„Urušavanjem, inače krhkog i skromnog, građanskog sloja u Vojvodini posredstvom socijalnog raslojavanja i osiromašenja smanjio se rezervoar i potencijal građanskog (samo)organizovanja, ali i uticaja na političke aktere koji vrše vlast. Ako se ovome doda besperspektivnost i osiromašenje vojvođanskog sela, onda se socijalno-politička scena samo usložnjava u velikim disproporcijama i sa javnim i potisnutim konfrontacijama. Javni i politički horizont ravnice obeležen je bojama nezadovoljstva, apatije, sklanjanja, povlačenja u sopstvene etno-manjinske i druge zabrane. Profiterska i nacionalistička divljanja, uz neizostavna kriminalna i korumptivna tkanja, postaju nažalost uočljiva osnova za političko, stranačko organizovanje i delovanje. Politički pluralizam u Vojvodini svodi se na ekspoziture centralizovanih ili nacionalno/nacionalističkih stranaka. Dakle, glavni nosioci političkog života su razlomljeni, ne samo po programsko-idejnoj, već i teritorijalnoj liniji. Najveći broj političkih stranaka ovde ide na segmentirano biračko telo, pri čemu se gubi vidokrug prirodne celine građanske Vojvodine, kao multikulturne društvene i političko-pravne strukture, unutar državne Srbije. Politička, odnosno stranačka konfiguracija Vojvodine ne radi za celinu sistemskog pozicioniranja unutar Srbije. Iz tih razloga se politički kaleideoskop ovih prostora svodi na pozicije ispod ili iznad parlamentarnog cenzusa, s jedne strane, i na stalno emitovanje bojazni centralne vlasti od političkog separiranja i odeljivanja. Kao da se ne shvata da su specifičnost Vojvodine i njena autonomija normalno stanje i kvalitetno obeležje. Zašto i kome bi različitost bila opasnost?“, pita se Kovačević.

Izvan postojeće političke scene

Politikolog, dr Duško Radoslavljević izneo je predlog o organizovanju konferencije o Vojvodini, koja bi prezentovala stavove izvan postojeće političke scene, kao što je drugačije viđenje ratova tokom devedesetih, i takođe tragično političko i ekonomsko propadanje Vojvodine u poslednje dve decenije. Radosavljević navodi da bi oko toga trebale da se okupe i vojvođanske civilne organizacije, čime bi se pokazalo „da se nisu baš svi slagali sa politikom koja je Vojvodinu, ali i celu Srbiju, dovela do političkog i ekonomskog sunovrata“.

Politička scena u Vojvodini je vazalska

Jedan od važnih razloga nepostojanja političkog života u Vojvodini jeste i izborni sistem, zbog kojeg su regionalne stranke u velikoj koalicionoj zavisnosti od stranaka koje deluju na teritoriji cele Srbije. Njihova politika, pa i opstanak na političkoj sceni, zavise od dobre volje velikih koalicionih partnera. „Moglo bi se stoga reći da je u suštini takozvana politička scena u Vojvodini vazalska“, kaže Đorđe Subotić.