Podela kolača

Pokazalo se da ova prava svedena na politička ne daju odgovor na postavljena pitanja, kao što privatizacija sama po sebi ne mora da poveća efikasnost privređivanja i da uveća društveno blagostanje. U oba slučaja radi se o potrebnom, ali ne i dovoljnom uslovu za unapređivanje kvaliteta života u zajednici. Štaviše, ljudi pritisnuti nemaštinom počinju sve više sa nostalgijom da govore o prošlosti kada nije bilo političkih sloboda, ali su zato primali plate i mogli su da se leče. Tako, bar u sećanju, pravo na lečenje postaje značajnije od prava na drugačije mišljenje.

Kada ležite u hladnjikavom prostoru, pošto štedite ogrev, i bolesni ste, a ne možete da odete kod lekara zato što vaše propalo preduzeće nije uplatilo doprinos za zdravstveno osiguranje, niti možete da kupite lekove zato što odavno niste primili platu, a napolju je uporno hladno (bar da hoće sunce da ogreje), ugao iz koga posmatrate život nije ni u kakvoj vezi sa žustrom i preko potrebnom raspravom o pravima životinja. Naravno da nije „lepo“ mučiti ili zanemarivati životinje, ali šta je sa ljudima. Šta je sa radnicima u tekstilnoj industriji koji primaju i to neredovno po desetak hiljada dinara i koji ne mogu da se leče, a sa takvim zaradama će ostvarivati penziju (ako je dočekaju) sa kojom neće znati šta da rade. Šta je sa radnicima u drugim industrijskim granama u kojima stanje nije mnogo bolje. Šta je sa tim stotinama hiljada ljudi kojima život postaje nepodnošljiv, a ne mogu živi u zemlju. I ne samo da ne mogu, već i neće, postavljajući sa punim pravom pitanje dokle će biti ovako, i kada će biti drugačije. A to drugačije, jeste omogućavanje skromnog života u kome se pored ostalog ne dovodi ni u jednom trenutku u pitanje ostvarivanja prava na zdravstvenu zaštitu. Možda to nije ni tržišno, ni reformski, ali je zato za ljude korisno. I zapravo tema jeste, da li ćemo razmišljati o onome što radimo, pratiti posledice aktivnosti i korigovati se ako nešto daje loše rezultate, ili ćemo prihvatati tuđe savete i uputstva bez obzira na cenu koju građani plaćaju.

Kada pojedini poslodavci mesecima ne isplaćuju zarade, a istovremeno zidaju hotele ili kupuju skupocena kola, najmanje što treba uraditi jeste postaviti pitanje kakav je to sistem koji to omogućava. Kada država ne reaguje na nelojalnu konkurenciju sa uvoznom tekstilnom robom iz Kine i Turske, dodajući tako tegove na noge naše tekstilne industrije, valjalo bi pitati, i zašto, i dokle tako. Kada proizvodnja i izvoz nisu u prvom planu, već su to uvoz i pravljenje monopola, onda je „normalno“ da radnici ne mogu da se leče, ili to nije prihvatljivo. Kada to „normalno“ postane nenormalno, onda će ono što je prihvatljivo postati normalno.

Kada se situacija „ogoli“ lako je uočiti da su ostvarivanje prava na zaradu za uloženi rad i pravo na lečenje u suprotnosti sa interesima određenih grupa koje imaju uticaj na profilisanje sistema. Naravno, radi se o materijalnom interesu. Jednostavno, oni bi imali manje ako bi radnici primali zarade i ako bi mogli da se leče. Ako bi radnici primali pristojne zarade, oni bi imali još manje. Doduše, to njihovo „još manje“ je daleko više od onoga što možemo i da zamislimo, ali oni razmišljaju u sasvim drugim kategorijama.

Radi se o borbi za podelu „kolača“ (tako je uvek i svuda bilo) i tu nema ničeg neobičnog. Ono što zbunjuje jeste uloga države koja bi trebalo da sistemskim rešenjima raspodelu učini i socijalno podnošljivom i ekonomski podsticajnom, a to ne čini. Ona na raspolaganju ima i poreski i carinski sistem, mogućnost stimulacije ili destimulisanja, i brojna druga sredstva da ovo ili ono usmeri u jednom ili drugom pravcu. Ako sve to može, a radi tako da sve manje njih ima sve više, a sve više njih sve manje, onda se treba zapitati zašto se tako radi. Odgovor nije teško naći, ali on sam po sebi nije rešenje. Ono je u aktivnosti kojom bi se promenila pravila igre. Da li za tako nešto ima snage i volje, drugo je pitanje. Ali nesporno jeste, da će ako se ona ne promene, lečenje biti sve nedostupnije sve većem broju građana, da će isplata zarada zavisiti od raspoloženja poslodavca i da ćemo napredovati u demokratskom razvoju društva, dok se jednog dana, ako nas ikad prime u EU, svi ne iselimo po raznim zemljama, ako bude bilo moguće, pošto su ovde veoma nepovoljni uslovi za život.

Autor je bivši ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku