Tragonija

Na primer, borim se za mogućnosti. Ili, pokušaje! Zato sam izmislio reč „tragonija“, kako bih ukazao na spoj tragedije i agonije. Tragedija je postala nevidljiva, a agoniju vidimo na svakom mestu. Ova reč sagledava svet koji po prvi put ima sedam milijardi problema. Bog je napravio čoveka ali ga je, izgleda, zaboravio. Čovek je postao umetnost u propadanju. Gde god se zateknemo prepoznajemo zabavu i bedu. Opijati estradnog života nas čine iscrpljenim. Naizgled se i sami zabavljamo, a, u stvari, vođeni smo po festivalima izgubljenog vremena. Razmnožavaju se cirkusanti i klovnovi čija se vrednost meri samo valutom. Slično je i sa čovekom. On je do te mere izgubio etičke osobine da ni dušu svoju više ne može da unovči.

Zato je nužno umetnost oteti iz ruku menadžera.

Prijatelj, šoferčina – spada u poslednje, iskrene mudrace vulgarnog zapažanja – veli da više voli da radi sa stokom, nego sa ljudima. Zašto? – pitam ga. Zato jer se čovek menja iz sekunde u sekundu, a stoka ne. Pri tom, verovatno, misli na laž, prevare, nedoslednost. Čovek je do te mere usavršio pad jezika da mu ni lingvisti nisu ravni. Tehnika obmane se elitizovala, tako da iluzija postaje njena bleda senka. Oni koji lažu proveravaju da li i ostali ljudi lažu. Ako lažu – dobitak je potpun, jer se tako stvara homogenost populacije.

Ljudi danas zidaju arhitektičke monstrume od osamsto metara kako bi poboljšali svoj pogled. I ugled. Penju se, uzvisuju ki zaboravljaju na krhkost vavilonskih ambicija. Čovek savremene epohe je zaboravio da je najduži put do blizine. Odlazak ka nebeskim visinama težnja je da postanemo komšije Bogu, a mi smo samo obični ljudi. Napravljeni smo, po starim pričama, od blata, a sada nam je najizazovniji beton. Identifikujemo se sa njim i okamenjujemo svoje psihe. Zato se sada pojavila androgogija koja uči čoveka, kao što su učili Hauzera Kaspara, da hoda, misli, bude čovek – a ne „betonko“.

Šta je „tragonija“? Možda zemlja koja nas opominje da se okanimo mržnje i zavidnosti ili da smanjimo težnje ka materijalističkim prepotentima. Roditelji, nauka i mediji nas ubacuju u šizofreniju. U istom trenutku čujemo „da“ i „ne“. Necelovit čovek teško odlučuje, a to obilato koristi kapitalistički establišment koji potrošače omamljeno vodi ka tržištu. Izvor „tragonije“ je u komforu – nepomičnom stanju kreacije. „Tragonija“ egzaltira komfor – kreaciju nepomičnog stanja.

Naša nacija je veoma složna – svi smo tužni! Život piše čoveku na licu. Odmah se sve vidi. Sagnute glave, neupućeni pogledi… ni dobar dan! …ni doviđenja! Kada ne bih bio protivnik prljanja fasada, ispisao bih grafit: NE DOPUSTIMO DA NAM NE BUDE DOPUŠTENO. „Tragonija“ može da nas spase, ako shvatimo da je na samoj ivici besmisla krenuo smisao. Naravno, ako ga primetimo i prihvatimo.