Za hrišćanina stradanja su čistilište

Tako se jedino i mogu objasniti trpljenje i radost svetih Mučenika i ispovednika vere u strašnim mukama i stradanjima za Hrista. Tako se jedino mogu objasniti i razumeti: i svi natčovečanski podvizi evanđelskih svetih apostola, i svi preteški podvizi svetih pustinjaka, i sve dobrovoljne i nevoljne muke i patnje i stradanja svih pravih hrišćana, svih hristočežnjivih trudbenika, svih bogoljubivih samomučenika, svih neumornih blagovesnika, svih pokajanih grešnika, svih pokajanih razbojnika, pokajanih bludnika, pokajanih srebroljubaca, pokajanih sladostrasnika, pokajanih gordeljivaca, pokajanih samoljubaca, pokajanih samoživaca, pokajanih tvrdica, pokajanih ubica, pokajanih lupeža, pokajanih razvratnika, pokajanih pijanaca, pokajanih očajnika.

Izmučen zemaljskom tragikom, čovek jedino u Njemu, svemilostivom Gospodu Isusu, nalazi: Boga koji može istinski osmisliti stradanje, Utešitelja koji može istinski utešiti u svakoj nevolji i tuzi, Zaštitnika koji može istinski zaštiti od svakog zla, Spasitelja koji može istinski spasti od smrti i greha, Učitelja koji može istinski naučiti večnoj Istini i Pravdi.

Hristos je sve činio i trpeo radi naše pouke.

Kada voliš Gospoda Hrista onda će ti biti lakši post i molitva, milostinja i trpljenje, krotost i smirenost, i sve muke koje nas snađu u ovome svetu.

Trpeljivo i radosno umiranje za Gospoda Hrista je evanđelski metod borbe koji hrišćani upotrebljavaju protiv đavolskog metoda borbe kojim se hristoborci služe. Ovim nas Hristos uči da đavola treba pobeđivati ne čudesima nego bezazlenošću i dugotrpeljivošću, i da ništa ne treba činiti iz slavoljublja.

Trpljenje je evanđelski odgovor na gonjenje, jer se tako izgrađuje spasenje.

Stradanje radi Hrista, saraspinjanje Hristu vodi u savaskrsenje s Hristom (Rim.8,8; Tim.2,11), jer kad smo jednaki s Njim jednakom smrću, bićemo i vaskrsenjem. (Rm.6,5; sr.8,17)… Vaskrsenje je objašnjenje stradanja, rešenje problema stradanja. Vaskrsenjem je Hristos stradanje učinio sredstvom za optimizam.

Bez Hristovog vaskrsenja život bi bio besmislen, stradanja bi bila neopravdiva, patnje bi bile neiskupljive. Ako Hristos ne usta – uzalud vera naša, uzalud nauka, uzalud filosofija, uzalud stradanja, uzalud – sav život.

Znate li šta bi za mene bilo istinski strašno u ovom svetu? Evo šta: kada bi neko satanskim čudom nekim izbrisao iz mračne istorije čovečanstva presvetli Lik Hristov, kada bi iz svih duša izgladio sećanje na Njega, kada bi Ga bespovratno proterao sa naše planete, tako proterao da ni traga o Njemu ne ostane, da Ga niko nikad ne pomene kao da Ga nikad bilo nije ni na nebu ni na zemlji, onda bi za mene nastao strah i užas, onda bi telo moje postalo ludnica za dušu moju, a sva istorija čovečanstva – vodenica Satane, koja neprestano melje duše i tela ljudska, i hrani nenasite nemani i čudovišna priviđenja. – A sve dotle – dobrodošlo svako stradanje nezamenljivog Gospoda radi!

Za hrišćanina stradanja su čistilište; i još – proleće za dušu njegovu, i osveženje i podmlađenje.

Duša bez stradanja radi Gospoda Hrista – njiva je nepoorana. Stradanje je izore, ispretura, pripremi za sejidbu. Treba ispuniti svaku pravdu u svetu; a pravda u svetu ide na nogama stradanja.

Stradati radi takvog Boga i Spasitelja, radost je i slava za ljudsko biće. Biti u nevoljama zbog Njega, biti i u okovima zbog Njega, blagovest je za ljudsku prirodu, blagovest i spasenje.

Jer kada je Jedini Čovekoljubac krst Svoj dao nama kao svesilu, blagoslovio kao vrhovno sredstvo osvećenja i svepobedno oruđe spasenja, onda – dobro došla svaka muko i svaka nevoljo, jer si mi krstom Spasovim i laka i mila i spasonosna.

Utešitelj blagi vodi ih kroz muke ljudske i grehe ljudske i padove ljudske i paklove ljudske, da bi se oni što više, što vapajnije, što uzdisajnije molili za njih, za ljude, za sve ljude, Duhom Svetim usavršavani u vascelom biću svom, oni osećaju i saosećaju kako zvezde uzdišu i tuže zbog grehova naših, kako kamenje jeca i raspada se zbog zločina naših, kako cveće i bilje plače i suze roni zbog zala naših, kako ptice i životinje i sva stvorenja Božja nariču nad greholjubivim rodom ljudskim, kako „sva tvar uzdiše i tuži“ zbog bola i jada i patnji što su ljudi razlili po njoj uvevši u ovaj svet greh, smrt i đavola.

Svetovna radost i nije radost; ali u Gospodu i muke imaju svoju radost.

Beskrajnost bez Hrista? Zar to nije – beskrajna muka za duh ljudski? Pakao i nije drugo nego beskrajnost bez Hrista, besmrtnost bez Hrista. Živeti besmrtno bez Gospoda – eto šta sačinjava večne paklene muke.

Samo imajući neprestano pred očima čudotvorni lik vaskrslog Gospoda i verujući u svoje lično vaskrsenje, čovek može osmisliti stradanje, može s trpljenjem trčati u bitku života koja mu je određena.

Vaskrsli Gospod daje snage hrišćanima da trpeljivo podnesu raspadanje svoga spoljašnjeg čoveka, dok se unutrašnji obnavlja svaki dan: i dok to biva, oni gledaju na večnost kao na svoju pravu otadžbinu.

Svaka evanđelska vrlina ima svoju vrlinu, svoga blizanca; to je trpljenje. Spasava, dakle, vera koja trpi; ljubav koja trpi; molitva koja trpi; post koji trpi; krotost koja trpi; smernost koja trpi. Samo istrajnost do kraja u vrlini spasava čoveka od greha, smrti i đavola… Trpljenje je neka vrsta evanđelske svevrline. Svaka je evanđelska vrlina tek njome prava vrlina. Bez nje svaka se vrlina brzo sasuši i uvene.

Ako je Bog i povukao sva čuda sa ove pomračene zvezde (bunjišta) još nije povukao svoje omiljeno čudo: trpljenje i milost. Njega će najposle povući: na dan Strašnoga Suda.

Kad te kunu – blagosiljaj; kad te biju – praštaj; kad te mrze – ljubi. Trpljenjem pobeđuj mučitelje kao i Gospod. Vraćaj zlo – dobrom; bori se kao što se Gospod Hristos borio; sa gordošću bori se – smernošću, sa grubošću bori se – krotošću, sa mržnjom bori se – ljubavlju; sa uvredom bori se – praštanjem; sa kletvom bori se – molitvom. To je put pobede; put koji je jednom za svagda proputio Gospod Isus; on kroz stradanje vodi u – vaskrsenje.

Nema evanđelske vrline koja se može steći i očuvati bez dugotrpeljivosti. Ako je molitva, neophodna joj je dugotrpeljivost; ako ljubav, ako smernost, ako krotost, isto tako. Nijedno se evanđelsko raspoloženje ne može ni razviti ni održati u duši bez dugotrpeljivosti. Samo istrajno primoravanje sebe na sve to daje nam ono što je evanđelsko. Dugotrpeljivost je nebeski rod u duši hrišćaninovoj.

Dugotrpeljivost je plod Duha. Znajući to, hrišćanin napreduje u bogougodnom životu, jača svakom božanskom snagom pomoću radosne dugotrpeljivosti. Ona je odlika novog, evanđelskog čoveka, jer je odlika savršenog i večnog Čoveka – Bogočoveka Hrista, jer je odlika njegovih najrevnosnijih i najsavršenijih sledbenika – svetih apostola. Stoga je ona neophodna za spasenje.

Iz knjige „Evanđelska lestvica vrline svetog ave Justina“ Blagodarnik, Beograd, 2005.