Site name

Živan Žika Stojšić (97), jedan od poslednjih živih oslobodilaca Beograda, za Danas

Oslobođenje smo proslavili uz čašicu rakije

* Moja brigada je bila na levom krilu fronta, uz Dunav prema Drini, preko Čukarice smo ušli u Beograd i tu je bilo najviše teških borbi, jer je uz Kalemegdan to bio jedini izlaz za Nemce

Kada je pre 73 godine na današnji dan Beograd oslobođen od Nemaca, Živan Žika Stojšić je sa saborcima u štabu to proslavio uz čašicu rakije.

4

Piše: Ljiljana Bukvić

Beograd 20. oktobar 2017. 11:15

Oslobođenje smo proslavili uz čašicu rakije

Pre toga je četiri dana aktivno učestvovao u borbama za oslobođenje, naročito na Čukarici. Bile su mu nepune 23 godine i komandovao je prvom vojvođanskom brigadom. Danas, sa nepunih 97 godina sedi preko puta nas u hladnom sobičku barake Saveza antifašista Srbije na Vračaru, u štofanom pepito kaputu i odsečnim, jasnim glasom evocira sećanje na ovaj događaj.

- Pred oslobođenje Beograda bio sam komandant jedne vojvođanske brigade koja je bila raspoređena na jugu Bosne i Hercegovine i kad smo došli do Sutjeske, dobijemo depešu od druga Tita, odnosno od vrhovnog štaba da hitno krenemo ka Beogradu sa brigadom i da ne prihvatamo nikakve borbe usput. Mi smo se prenerazili, izdišemo, gubici veliki, niotkuda hrane, po tri-četiri dana nismo jeli - priča nam u jednom dahu Žika Stojšić, jedan od poslednjih živih oslobodilaca Beograda.

Fascinantan je osećaj slušati priče iz prve ruke o tako dalekoj istoriji od Žike gotovo jednako koliko je fascinantna lakoća sa kojom priča.

- Došli smo u situaciju da je komandant napisao pismo štabu divizije sa molbom da mu dozvole da zakolje jednog konja da bi prehranio vojsku jer umiru na brdima. Dotle smo bili došli. I u toj situaciji vrhovni komandant nas zove za Beograd - kaže Žika.

Ranjenike su tada engleskim avionima poslali u Italiju na lečenje, njih 1.000, i tek tada su krenuli ka Beogradu.

- To nas je osokolilo, taj poziv, jer je značilo da se bliži kraj rata. Nemcima je prekinuta komunikacija i to nam je olakšalo put. Najteže je bilo preći Drinu i Tamnavu, imali smo tu dosta gubitaka, tu su nas čekali i četnici. Moja brigada je bila na levom krilu fronta, uz Dunav prema Drini, preko Čukarice smo ušli u Beograd i tu je bilo najviše teških borbi, jer je uz Kalemegdan to bio jedini izlaz za Nemce - ističe Žika.

Bitka za Beograd je trajala četiri dana, a osećaja po oslobađanju se, kaže, seća vrlo dobro.

- Kako se ne bih sećao. Oslobađanje smo proslavili u štabu divizije, popili smo po koju čašicu rakije ili nekog soka ako je bilo, i idemo dalje. Nije bilo vremena za sedenje jer je Beograd oslobođen 20. oktobra, a 1. novembra smo već stigli da oslobodimo Sremsku Mitrovicu - priča Žika Stojšić.

Kraj rata je dočekao na reci Dravi, ali početak u sremskom selu Manđelosu.

- Pre rata živeo sam kao seljak u Manđelosu, imao sam dva rođena brata. Porodica je iz bačkog Stapara 1907. došla u Srem, kupili su tada u Sremu mnogo više zemlje za manje pare. Tu sam odrastao i tu me je sa 20 godina dočekao rat - kaže Žika.

Završio je četiri razreda osnovne škole, pa iako nikad nije bio sa svim peticama, uvek je bio među boljim đacima. Samo dve kuće su delile njegovu i Pinkijevu. U toj kući je dočekao i bombardovanje Beograda.

- Pošto sam iz demokratske, levičarske porodice, dva brata od strica i jedna sestra su bili naklonjeni komunizmu, tako da smo 1941. u oktobru ili septembru već bili orijentisani ka komunizmu. Pošto je Hitler porobio Jugoslaviju, jedna grupa mladih skojevaca je položila zakletvu da ćemo voditi borbu protiv fašizma - opisuje kako je izgledao početak te borbe.

Prvu godinu rata proveo je krijući se, u ilegali, a prava borba se, kako kaže, malo osećala. Nemci su zauzeli Jugoslaviju, ustaše njegovo selo i cela 41. je otišla na agitaciju i ubeđivanje ljudi da se pridruže NOB-u. Išlo je teško, ali su na kraju, kako ističe, uspeli veći deo naroda da ubede da tako treba.

- Proveli smo celu godinu u pripremi ustanka a da nismo ni znali šta je ustanak. A kako smo to radili. Čitali smo knjige, "Kako se kalio čelik", Ostrovskog. Knjiga je bilo malo, pa smo cepali list po list i delili kako bi svi mogli da pročitaju - priča.

Iza njega police ispunjene literaturom. O Titu i partiji. O NOB-u, pokretu. O antifašističkoj borbi i rehabilitaciji Draže Mihailovića.

Stojšić je Manđelos napustio tek u maju 1942.

- Otišao sam sa ocem na njivu, krijući se u kolima, ja mu kažem tada meni je dosta bežanja i spavanja pod stresom, da li će me uhapsiti, hoće li me neko potkazati. Ne mogu više ovako da živim, rekao sam mu, dao mu kosu i otišao na Frušku goru u četvrtu četu fruškogorskog partizanskog odreda. Tu dobijem pušku i tako postanem partizan - ističe Žika.

Samo što je zastao za trenutak da ispije gutljaj vode sa osmehom nas podseća da ga slobodno prekinemo ako je dosta. Mislio je da će nas zanimati samo tih nekoliko ratnih godina.

- Želite da znate šta je bilo i posle rata? Pa dobro - nastavio je zadovoljno.

Bio je na službi u Beogradu posle rata, kao nastavnik u jednoj školi. Premešten je u personalnu upravu državnog sekretarijata za narodnu odbranu. Kao kadrovik vodio je politiku Josipa Broza, bio je u Skoplju, Kragujevcu, potom i načelnik kabineta oružanih snaga do penzije, u koju je 1981. otišao kao general-potpukovnik.

Dok se u žaru priče hvata za drveni štap kraj njega Žika gotovo prekornim glasom upozorava da ćemo imati problema sa Kosovom još dugo. Politika ga ne zanima, ne zanimaju ga stranke. Ne otkad je još davno napustio partiju zbog Miloševića.

- Partiju sam napustio zbog Miloševića, kada je počeo da predlaže Veljku Kadijeviću da se svim generalima iz Vojvodine smanje plate jer nisu bili za njegovu politiku. Slao je špijune na partijske sastanke da saznaju ko šta misli. Na jednom od tih sastanaka sam rekao da više ne želim da budem član, vratio sam knjižicu, a to je bilo pre nego što se država raspala - kaže Stojšić.

I taj raspad Jugoslavije je teško doživeo, teško mu je palo i to što su se istorijske činjenice vremenom dosta izvitoperile.

- Za rat je kriva Miloševićeva politika, nacionalizam u celini. Jedva su čekali sve te nacionalističke strukture po republikama da neko pokrene to nacionalističko pitanje, pa da se nešto desi. Kao danas u Kataloniji, odmotava se klupko i svako traži svoju slobodu - kaže Žika.

Politika neutralnosti koju je vodio Tito po njemu je bila dobra, baš zato što je bivši vrhovni komandant znao da kaže ne. O aktuelnoj politici - odmahuje rukama. Ali ne odoleva.

- I taj Vučić, ja ga znam kad je bio zao, kad je krao glasačke listiće. Ako se iskreno vratio poštenju, onda svaka čast, ako nije, onda je sve ovo farsa. Ovu spoljnu politiku vodi dobro, ali unutrašnju slabo. Dozvolio je svojim kadrovima da rade šta hoće. A onda se izvinjava novinarima što nisu dobili akreditacije, a verovatno je sve to urađeno u dosluhu. Jer kako bih ja kao jedan službenik mogao tako nešto da radim bez pitanja. Mnogo je farsi, laži, podmetanja noge, ništa nikome ne verujem - kaže za Danas Žika Stojšić, jedan od poslednjih oslobodilaca grada u kom živi decenijama, ali koga zato što je "antimiloševićac" nikada nisu pozivali na svečanosti tim povodom. Medalje me, kao ni činovi nekada, nikada nisu ništa značili. Srećan je bio celog života. Sa svojom Anicom, sinom, unukom. I da sve može da bira ponovo - opet bi isto izabrao.

Hrvat ili Srbin - bilo je svejedno

"Nama je u selu bilo svejedno Hrvat ili Srbin. Isto smo se odnosili i prema jednima i prema drugima, zavisilo je samo kako su se oni odnosili prema nama. Načelnik opštine u Manđelosu je bio Hrvat, ali je pomagao partizanima. Međutim, kad su došle ustaše i uzele vlast po hrvatskim selima, odnosi su se izmenili. Po komandi je bilo da nikada ustaše nismo zvali Hrvatima, jer nisu svi Hrvati bili ustaše, već samo deo njih. U Manđelosu je bilo 30 hrvatskih porodica i sve do jedne su prišle NOB-u.

Kako sam video Fon Lera

Pred kraj rata sa brigadom sam bio na Dravi, i jednog dana me kurir obaveštava da stižu dve limuzine. Onda je iz jedne izašao komesar armije, zvani Kađa, pozdravio me i pozvao da vidim koga vodi u Beograd. Kad je otvorio vrata limuzine, u njoj je bio Fon Ler, koji je komandovao akcijom bombardovanja Beograda. Vodio ga je za Beograd da mu se sudi. Ler je bio sav bled, verovatno je znao šta ga čeka.

Život sa Anicom

Nemaština, surovi rat, ranjavanja, pogibije, sve priče nam je Žika Stojšić ispričao bez zadrške. Osim one o Anici, ženi njegovog života.

"To je jako interesantna priča. Još pre rata smo se ja i ta moja devojka zagledali, bila je 1939, a ljubav je bila platonska. Prećutno smo se dogovorili da ne ulazimo ni u šta što bi stvaralo problem našim porodicama. Tako je počelo. Onda sam 1943. premešten iz Fruške gore za Bosnu, i navratim u Manđelos ja to poslednje veče da se pozdravim sa njom. Pokucam joj na prozor. Ona izašla, mesečina je obasjala, a ja joj kažem da se nećemo viđati neko vreme, da idem u Bosnu sa bataljonom. I kažem joj: ja tebe volim, to znaš i ako budeš poštena i ako budeš na istoj ideji kao ja dobro je, i ako nađeš momka boljeg od mene udaj se, ali ako ostanemo živi i ti i ja - zaprosiću te", bistre Žikine oči tu su zasuzile prvi put.

Anica i Žika su preživeli rat i dočekali njegov kraj. Anica je bila i ranjena u grudi, a celo selo je tri meseca živelo u ubeđenju da je Žika u Bosni poginuo. Venčali su se posle rata u Sarajevu. I kasnije dobili sina. Anica je umrla pre nekoliko godina, u 89. godini. "Bio je to dobar brak. Dobro smo se slagali, bilo je kurcšlusa, kao i svugde, ali je bio dobar."

povezane vesti

komentari (4)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

X

20. oktobar 2017.

Priča za naivne balkance. Šta bi bilo kad bi bilo? A da su gledali svoja posla, ne bi 1.2 mil. stradalo, a možda bi sada predsednik (ili Kralj) npr. Novog Zelanda ili Kanade bio Srbin. Ali šta ćeš: Srbi su evropski prvaci u fajsbuku. Iver ne pada daleko od klade.

Srbin

20. oktobar 2017.

...i tako počinje komunistička okupacija Srbije, masovna ubistva, progoni, konc-logor Goli Otok, komadanje teritorije, oduzimanje prava, i traje do dan danas, a deca "crvene buržoazije", prava i ideološka, pišu bajke u svom dnevnom listu Danas....e, doći će sloboda, doći će dan kada ćemo čitati vesti o vašim suđenjima za veleizdaju i fašističku mržwu prema Srbima. uzdravlje, spremam kokice, unapred se radujem....

Samo covek

20. oktobar 2017.

E da je danas ovakvih srba.jeste li culi fasisti sta je reko ko ih je "pomagao" kod drine.hvala ti deda sto si se borio za nasu slobodu koja je nasom greskom izgubljena jos 91.

Mirko

20. oktobar 2017.

Odlika velikih ljudi je i skromnost, veliki i skroman, takav je Žika.