Site name

Koncert

Trijumfalna riznica ideja

Orkestar Marijinskog teatra, dirigent Valerij Gergijev, solisti Anika Vavić (klavir), Roman Simović (violina), Velika dvorana Sava centra

Valerija Gergijeva čekali smo još od maja 2009. da dođe u Beograd ponovo, čekali takoreći od onog trenutka čim je i kada utihnuo i poslednji ton Londonskog simfonijskog orkestra, koji je maestro Gergijev onda predvodio, u Sava Centru takođe.

2

Piše: Zorica Kojić

02. februar 2017. 17:00

Foto: Miroslav Dragojević

Sećanja na taj jedinstven umetnički događaj i slušalački doživljaj u svakom od nas, što smo onda prisustvovali toj nadnaravnoj zvučnoj gozbi, podstaknuta su razumljivo do pravog oduševljenja već na prvu objavu vesti da će nas Gergijev pohoditi opet nakon svih ovih godina, ovaj put sa svojim glasovitim Orkestrom Marijinskog teatra i odabranim solistima sa ovih prostora - pijanistkinjom Anikom Vavić i violinistom Romanom Simovićem. Samo ta činjenica dostojna je da Sava Centru momentalno skinemo kapu.

U zbilji, našli smo se još jednom usisani u malstrem prave trijumfalne riznice ideja a la Gergijev, samo sada u jednoj ruskoj orkestarskoj varijanti njegovog dirigentskog genija. Uvodni Ščedrin (Koncert za orkestar br, 1 "Poskočice") prosipa tako od prve svoj blistavi humor po tračnicama moćne orkestarske lokomotive, sa jednom gotovo pa mediteranskom jazzy melodijom na vrhuncu, koja svojom žeđi za životom i prpošnošću kao da potiče iz nekog od starih italijanskih filmova. Nadalje, očarala nas je otmenost Debisijevog "Preludijuma za popodne jednog fauna", kojem Marijinski i Gergijev nekako uspevaju da dodaju svojevrsni ruski štimung, skoro poreklom iz kakve skaske, ne narušavajući ni za dlačicu međutim one autentične zlatne zvučne talase sa pučine ovog legendarnog Debisijevog dragulja. Osećamo tu, rečju, svim čulima kako do nas dospevaju svi oni parfemi vibracija, što se šire zrakom koncertne dvorane i opijaju slušaoce već decenijama unatrag, suptilno se pod maestrovim prstima poigravajući masivima fantazije i bljeskovima snevanja.

Uslediće nakon toga i nastup dvoje solista, najpre Anike Vavić u Šostakovičevom Koncertu za klavir i orkestar br. 2, a potom i Romana Simovića u Glazunovljevom Violinskom koncertu a-mol op. 82. Šostakovič raspaljuje momentalno našu slušalačku znatiželju svojom jednostavno neodoljivom, razuđenom imaginacijom, u laganom stavu solistkinja Vavić dotaknuće nas još i plemenitom meditacijom sred ove Šostakovičeve nebeske razneženosti, da bi u onom finalnom eksplodirala jedna unikatna razigranost iščašenih raspoloženja u ultimativno začikavajućem ritmu između delikatnog klavira i orkestra. I potom još Glazunov sa Romanom Simovićem. Šta reći - ustručavali smo se da dišemo, ma ni da trepnemo okom, ni da se nakašljemo, niti da dublje udahnemo. Jednostavno smo zanemeli pred raskošnim Simovićevim darom, koji se razgoreva nesavladivo od prilike do prilike, kada smo uopšte u mogućnosti da mu prisustvujemo na ovdašnjim scenama. Malo je reći tek "bravo!", pred dubinom ove divote od koje sve zvoni i bruji i omamljuje.

I konačno Maler (Simfonija br. 5), briljantni Maler valja kazati, e da bi sve do kraja bilo ispravno dočarano. Ta moć i kolori vizije Valerija Gergijeva, ta unikatna naracija i oganj žestokog poniranja u ideju, trepere uzmahujući pred nama od samog prvog tona. Bilo je ovo pravo podsećanje na našu zgromljenost percepcije pred Londonskim simfonijskim orkestrom onomad, samo sada sa karakterom posve drugačije kakvoće u zvuku, sa blagošću izatkanom strunama Istoka, sa pobedonosnim lakim korakom jednog prefinjenog orkestra kakav je Marijinski, usled čije perfektne kondicije razuma i osećajnosti - ovo monumentalno delo jednostavno protiče kao lahor. Praporci zakovitlanih zvučnih perspektiva, furije tonova što ih preokreću u vazduhu - sve to čini da slušate muziku i ovu Simfoniju drugačijim sluhom, nahranjenim jednim novim jestivom, posmatranim kroz rubin kakve krhkosti povrh dramatičnog glečera koji u sebi sakriva mnoga tajanstva - da sve još uzdigne se upravo zadivljujuće ka pravim uzvisinama Raja, u filigranskim čuvstvima jedne odistinski rezolutne orkestarske akcije. Ovako se to radi!

povezane vesti

komentari (2)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

zoran stokic

02. februar 2017.

"Riznica ideja"? Šteta što jedan tako vrhunski orkestar i renomirani dirigent nisu izabrali neki prikladniji program. Po mom mišljenju samo veoma retki muzički sladokusci mogu da smatraju da je to bio jedinstven, "rajski", "nadnaravni" zvuk (Ščedrin, Debisi, Šostakovič, Glazunov, izuzmimo Malera). Prosečan ljubitelj klasične muzike to svakako neće pomisliti. A one koje mudrim izborom kompozicija tek treba pridobiti za klasičnu muziku – taj izbor je samo mogao da uplaši i ostavi ravnodušnim. U poslednjih 30 godina (koje smo mi kao društvo prespavali u "ratnom logoru") u svetu klasične muzike dogodila se prava revolucija u produkciji i popularizaciji poznatih kao i nepravedno zapostavljenih kompozitora i njihovih dela, pa je šteta što orkestar Marinskog nije bio na tom tragu.

zoran stokic

03. februar 2017.

Mali dodatak (kako se može praviti program koncerta za Sava Centar za širi krug slušaoca). Na primer u poslednjih 30g "otkriveni" su mnogi nepravedno zaboravljeni kompozitori jedan od njih je i Jan Dismas Zelenka, češki Bah (moglo bi se pokazati da su Johan Sebastijan Bah kao i njegovi sinovi bili dobro upoznati sa njegovim komponovanjem, jer su često iz Lajpciga dolazili u Drezden, da ga slušaju te su ga kasnije i "podražavali"!). Ako se izvodi koncert u Sava Centru, valjda je zbog publike atraktivnije (poželjnije) izvesti neku Zelekinu (Bah) sinfoniju (ili crkvenu kantatu) i tsl delo. Takođe su u poslednjih 30 g otkrivene oko 40 izgubljenih opere od Vivaldija, eto mogla se čuti neka od njegovih uvertira ili arija... Vivaldi je ipak Vivaldi! Slično je s češkim Myslivečekom (Mocartom), Jose de Nebrom, Grétry-jem, Gossec-om...