Foto: Miroslav Dragojević

Sećanja na taj jedinstven umetnički događaj i slušalački doživljaj u svakom od nas, što smo onda prisustvovali toj nadnaravnoj zvučnoj gozbi, podstaknuta su razumljivo do pravog oduševljenja već na prvu objavu vesti da će nas Gergijev pohoditi opet nakon svih ovih godina, ovaj put sa svojim glasovitim Orkestrom Marijinskog teatra i odabranim solistima sa ovih prostora – pijanistkinjom Anikom Vavić i violinistom Romanom Simovićem. Samo ta činjenica dostojna je da Sava Centru momentalno skinemo kapu.

U zbilji, našli smo se još jednom usisani u malstrem prave trijumfalne riznice ideja a la Gergijev, samo sada u jednoj ruskoj orkestarskoj varijanti njegovog dirigentskog genija. Uvodni Ščedrin (Koncert za orkestar br, 1 „Poskočice“) prosipa tako od prve svoj blistavi humor po tračnicama moćne orkestarske lokomotive, sa jednom gotovo pa mediteranskom jazzy melodijom na vrhuncu, koja svojom žeđi za životom i prpošnošću kao da potiče iz nekog od starih italijanskih filmova. Nadalje, očarala nas je otmenost Debisijevog „Preludijuma za popodne jednog fauna“, kojem Marijinski i Gergijev nekako uspevaju da dodaju svojevrsni ruski štimung, skoro poreklom iz kakve skaske, ne narušavajući ni za dlačicu međutim one autentične zlatne zvučne talase sa pučine ovog legendarnog Debisijevog dragulja. Osećamo tu, rečju, svim čulima kako do nas dospevaju svi oni parfemi vibracija, što se šire zrakom koncertne dvorane i opijaju slušaoce već decenijama unatrag, suptilno se pod maestrovim prstima poigravajući masivima fantazije i bljeskovima snevanja.

Uslediće nakon toga i nastup dvoje solista, najpre Anike Vavić u Šostakovičevom Koncertu za klavir i orkestar br. 2, a potom i Romana Simovića u Glazunovljevom Violinskom koncertu a-mol op. 82. Šostakovič raspaljuje momentalno našu slušalačku znatiželju svojom jednostavno neodoljivom, razuđenom imaginacijom, u laganom stavu solistkinja Vavić dotaknuće nas još i plemenitom meditacijom sred ove Šostakovičeve nebeske razneženosti, da bi u onom finalnom eksplodirala jedna unikatna razigranost iščašenih raspoloženja u ultimativno začikavajućem ritmu između delikatnog klavira i orkestra. I potom još Glazunov sa Romanom Simovićem. Šta reći – ustručavali smo se da dišemo, ma ni da trepnemo okom, ni da se nakašljemo, niti da dublje udahnemo. Jednostavno smo zanemeli pred raskošnim Simovićevim darom, koji se razgoreva nesavladivo od prilike do prilike, kada smo uopšte u mogućnosti da mu prisustvujemo na ovdašnjim scenama. Malo je reći tek „bravo!“, pred dubinom ove divote od koje sve zvoni i bruji i omamljuje.

I konačno Maler (Simfonija br. 5), briljantni Maler valja kazati, e da bi sve do kraja bilo ispravno dočarano. Ta moć i kolori vizije Valerija Gergijeva, ta unikatna naracija i oganj žestokog poniranja u ideju, trepere uzmahujući pred nama od samog prvog tona. Bilo je ovo pravo podsećanje na našu zgromljenost percepcije pred Londonskim simfonijskim orkestrom onomad, samo sada sa karakterom posve drugačije kakvoće u zvuku, sa blagošću izatkanom strunama Istoka, sa pobedonosnim lakim korakom jednog prefinjenog orkestra kakav je Marijinski, usled čije perfektne kondicije razuma i osećajnosti – ovo monumentalno delo jednostavno protiče kao lahor. Praporci zakovitlanih zvučnih perspektiva, furije tonova što ih preokreću u vazduhu – sve to čini da slušate muziku i ovu Simfoniju drugačijim sluhom, nahranjenim jednim novim jestivom, posmatranim kroz rubin kakve krhkosti povrh dramatičnog glečera koji u sebi sakriva mnoga tajanstva – da sve još uzdigne se upravo zadivljujuće ka pravim uzvisinama Raja, u filigranskim čuvstvima jedne odistinski rezolutne orkestarske akcije. Ovako se to radi!