Poljoprivreda u kontrolisanoj komi

Naša poljoprivreda početkom 90-ih godina nije bila dovoljno razvijena, moderna i ekonomski efikasna da bi bila jezero, ali pogubne mere agrarne politike od 90-ih godina uticale su da zaostala, nerazvijena i ekonomski neefikasna poljoprivreda postane bara.

Početkom 90-ih naši poljoprivrednici ostvarili su višegodišnji san i raspolagali sa tri žetve: jednom na njivi, drugom u silosu-ambaru i trećom u banci.

Tokom 90-ih zbog sankcija za vreme SPS-a izgubili su treću žetvu u banci. Pogubnom agrarnom politikom poljoprivrednicima su otete preostale dve žetve, kako u silosu za vreme DS-a i G17+, tako i ona na njivi za vreme SNS-a i SPS-a. Danas više od 90 odsto poljoprivrednika seje na kredit, a profit umesto njih uzimaju trgovci.

Najpogubnije godine za poljoprivredu Srbije, kada je poljoprivreda uvedena u stanje kontrolisane kome, bile su godine kada je Ministarstvo poljoprivrede vodio G17+, odnosno Ivana Dulić Marković. Između 2004. i 2007. godine bio je realno najveći agrarni budžet, čak 18 milijardi dinara, a raspodeljen je na svega 38.000 ili 4,9 odsto poljoprivrednih gazdinstava.

U toku 2004. godine i u nekoliko narednih godina, takođe u režiji G17+, „klupskim farmerima“ podeljeni su milioni evra kredita koji su značajnim delom nenamenski utrošeni, a ne zna se ni koji je deo pozajmljenog novca vraćen u agrarni budžet. Započeta kontrola 2008. godine iznenada je prekinuta kada su prvi rezultati ukazivali da je svaki četvrti kredit nenamenski utrošen, ne u poljoprivredi, već za kupovinu automobila, otvaranje kafana i sl.

Zakon o poljoprivrednom zemljištu (14.07.2006. god.) stvoren u kabinetu ministarke Ivane Dulić Marković bez konsultacija nauke, struke i prakse, predstavljen je kao zakon koji treba da doprinese razvoju tržišta poljoprivrednog zemljišta, a zapravo je legalizovao najveću pljačku u Srbiji.

Od 4,2 miliona hektara obradivog zemljišta, 85 odsto je u privatnom vlasništvu, oko 250.000 bilo je u društvenom, a oko 400.000 hektara je u državnom vlasništvu. Pljačkaška privatizacija poljoprivrednih preduzeća proteklih godina ne bi bila tako „uspešna“ da nije podržana Zakonom o poljoprivrednom zemljištu gde je blizu 60.000 radnika ostalo bez posla, desetkovan stočni fond, uništeni mnogi voćnjaci i vinogradi.

Ako je država razbijanjem poljoprivrednih preduzeća ostavila desetine hiljada radnika bez posla, neshvatljivo je da ništa nije preduzela da domaćinski gazduje sa 400.000 hektara poljoprivrednog zemljišta čiji je postala vlasnik. Ako znamo da hektar obradivog zemljišta u zemljama EU košta od 30.000 do 50.000 evra, matematika pokazuje da je vrednost državnog poljoprivrednog zemljišta više od 16 milijardi evra.

Plan decentralizacije Srbije, onako kako su sprovodile i kako ga sada sprovode sve dosadašnje partije na vlasti, već je pao na praktičnom testu gazdovanja državnim zemljištem. Lokalne samouprave, na koje je preneto ovlašćenje da u ime države gazduju zemljištem, trebalo je da rentiranjem tog zemljišta po tržišnoj ceni od 200 do 250 evra po hektaru „uberu“ 80 do 100 miliona evra godišnje. One su uspele da „uberu“ zanemarljiv procenat, a i putevi tog novca su nepoznati. Samo u Južnobanatskom okrugu, sa 70.000 hektara državne zemlje, lokalne samouprave su mogle da prikupe 1,4 milijarde dinara, a Pančevo 26 miliona dinara godišnje. Za sve lokalne samouprave, uspeh je naplata i jedne trećine rente.

Belcima je bilo potrebno skoro 300 godina da unište Indijance, a vlast u Srbiji je „na dobrom putu“ da uništi poljoprivrednike za 10 do 20 godina. Poslednji je čas da se nauka i struka, a ne politi

ari, uključe u akciju spasavanja poljoprivrednika i sela u Srbiji, inače preti realna opasnost da poljoprivrednik u Srbiji ostane samo u pojedinim selima i to kao turistička atrakcija.

Predlažem da se nauci i struci da istorijska šansa da izvede poljoprivredu iz kontrolisane kome i spreči isključenje aparata za veštačko disanje na kome se od 2006. godine nalazi poljoprivreda Srbije.

Nauka ima ljude koji znaju kako da se u poljoprivredi u naredne tri godine zaposli 40.000 ljudi, gde sada radi jedva 20.000 .

Znamo da poljoprivreda nisu smo subvencije i pariteti koji se često u Srbiji zloupotrebljavaju, već čitav spektar mera i aktivnosti koje mogu da sprovode ljudi od struke i iskustva. A to znači oživljavanje 3.870 kooperacija širom Srbije – sa dvoje troje zaposlenih (koje bi sarađivale sa preko 300 hiljada kooperanata u biljnoj proizvodnji i voćarstvu i vinogradarstvu i preko 150.000 u stočarskoj proizvodnji). Kooperacije koje će snabdevati poljoprivrednike besplatnim stručnim savetima, kvalitetnim repromaterijalom i kao organizatori proizvodnje imati maržu svega pet do sedam procenata, za razliku od sadašnjih zadruga koje na razne načine izvuku od poljoprivrednika od 30 do 35 procenata. Poljoprivrednika treba zaštititi i na samom otkupnom mestu gde mu se sada uzima više od deset odsto i pre nego što istovari svoju robu u magacin-silos (ulaz 1 posto, izlaz 1 posto, merenje 1 posto, vlaga-nečistoća 7-8 posto). Poljoprivrednika treba zaštititi i pri nabavci repromaterijala gde poljoprivrednik danas plaća tri vreće semena, a dobije dve, svaku treću vreću uzimaju trgovci-zadruge.

Autor je član Naučnog društva ekonomista Srbije