Sigurne kuće. Talibanski čuvari tinejdžerskog uzrasta. Nervozno čekanje na poziv iz ambasade. Haos na aerodromu. I sve to vreme, stalni strah da sve može da se završi katastrofom po vas i vaše najmilije.
Ovo je priča o Naušin i njenoj borbi da nađe način da izađe iz Kabula nakon što su talibani zauzeli glavni grad Avganistana.
Njeno ime je promenjeno da bi se zaštitili ona i njena porodica.
- „Pod vlašću talibana, biti žena je jednako smrti, one dišu, ali su mrtve“
- Zašto žene u Avganistanu ne veruju talibanima
- Gde mogu da odu izbeglice iz Avganistana
Razgovaram sa Naušin preko telefona.
Popodne je, subota, 21. avgust.
Ona sedi u minibusu nadomak aerodroma u Kabulu već skoro 20 sati, bez pristupa hrani ili toaletu, u očajničkom pokušaju da uđe u vojni avion u sklopu indijskog plana hitne evakuacije.
Ali ovo nije poslednje poglavlje. Daleko od toga.
Kako je uopšte došlo do ovoga?
Vratimo se malo unazad, do 15. avgusta.
Naušin, Indijka udata za Avganistanca sa rodbinom u obe zemlje, ima rezervisanu kartu za let Er Indije 19. avgusta iz Kabula za Delhi.
Ali kako talibani počinju da zauzimaju Kabul, svi komercijalni letovi, među kojima i njen, otkazani su.
Ona se budi 15. avgusta na to da je većina ambasada preko noći zatvoreno, a njihovo osoblje beži prvom mogućom prilikom.
Njen muž želi da ona što pre napusti Avganistan.
Ona grabi pasoš i plavi čadari (burka) i, zajedno sa mužem, žuri do indijske ambasade da se raspita za letove za evakuaciju.
„Kad smo stigli u indijsku ambasadu, ona je srećom još radila. Ali mogli ste da osetite napetost u vazduhu.
„Uništavali su sve dokumente i spaljivali papirologiju.“
„Osoblje nam je reklo da će nastaviti da rade do večeri. Želela sam da dobijem vize za ostatak porodice ovde u Avganistanu.
„Zamolili su me da se vratim uveče sa pasošima i drugim dokumentima. I tako sam se vratila kući.“
„Ljudi su bežali glavom bez obzira u strahu od talibana. Moj muž me je držao za ruku dok smo trčali ka našem domu.
Osećali smo se kao da je čitav grad napolju na ulicama i trči ka aerodromu. Bilo je jezivo.
„Kad sam stigla kući, videla sam da se obezbeđenje zgrade presvuklo iz običnih uniformi u kurta-pidžame. Moju zgradu su opkolili talibani.“
Naušin i njen muž uzimaju dokumenta i vraćaju se u ambasadu.
Srećom, uspevaju da dobiju vize i za druge članove svoje porodice.
- Avganistan: „Ne mogu samo da ostavim sve te žene i odem“
- Ko su talibani
- I rat ima pravila koja bi morala da se poštuju
Tad kreće čekanje na telefonski poziv iz Ministarstva spoljnih poslova indijske vlade.
Kao Indijka, ona se nalazi na listi prioriteta svoje zemlje.
„Dobila sam poruku od ministarstva 19. avgusta. Morala sam da stignem do (lokacije koju ne možemo da otkrijemo iz bezbednosnih razloga), gde je trebalo da se okupe i mnogi drugi koji su bili obuhvaćeni planom za evakuaciju.
„Za sobom sam ostavljala čitavu porodicu i nije bilo lako. Ali moja porodica se brinula za moju bezbednost a nije bilo vremena za razmišljanje.
„Zamoljeni smo da ponesemo samo mali ručni prtljag. I tako sam spakovala laptop, hard drajvove, telefon, eksternu bateriju i pošla.“
U sigurnoj kući ima još 220 drugih putnika, koji čekaju da budu evakuisani.
Indijski muslimani, hindusi, siki, kao i nekoliko avganistanskih porodica.
Ali sigurna kuća ne deluje bezbedno i naredna dva dana su ispunjena strepnjom.
„Nije bilo dogovora, nismo imali nikakve informacije kad ćemo biti evakuisani. Nismo imali obezbeđenje u sigurnoj kući.
„Štaviše, talibani su stajali ispred i stražarili nad nama, da neke druge marginalne grupe ne bi mogle da nas napadnu.
„Osećali smo se vrlo ranjivo. Od straha nismo mogli da spavamo.“
Iznenadno naređenje za evakuaciju stiže 20. avgusta u 22 časa.
U narednih sat i po, oko 150 putnika odlazi na aerodrom u sedam mini autobusa.
„Ispratili su nas talibani. Jedno vozilo nas je predvodilo spreda, a drugo je išlo pozadi. Stigli smo na aerodrom oko 00:30.
„Ogromne grupe ljudi očajnički su čekale napolju u pokušaju da pobegnu iz zemlje.
„Talibani su pucali u vazduh s jedne strane, dok su s druge Amerikanci ispaljivali suzavac da bi kontrolisali masu. Odvedeni smo na severnu kapiju, koju uglavnom koristi vojska.“
Ali sada im Amerikanci koji kontrolišu aerodrom ne dozvoljaju da uđu.
Provode noć u autobusima, bez važećeg plana za evakuaciju.
„Sa nama su bila deca, žena i bolesni. Ostali smo ostavljeni na putu. Neke žene su imale menstruaciju, a nismo imali pristup toaletu.
„Sedeli smo na brisanom prostoru i bilo ko je mogao da nas napadne.“
A sve će postati samo još gore.
„Dvadeset prvog avgusta u 9:30, talibani su došli do naših autobusa i počeli da ispituju našeg koordinatora.
„Oteli su mu telefon i ošamarili ga. Nismo znali šta se dešava.“
„Odvedeni smo u industrijsku zonu, gde su nas zadržali.
„To su bili veoma mladi talibani, neki su izgledali kao da imaju 17 ili 18 godina.
„Plašili smo se za svoje živote i mislili smo da je sve gotovo.
„Tih nekoliko sati bilo je najopasnije u mom životu. Mislili smo da više nikad nećemo videti porodice. Da nećemo uspeti da se vratimo kućama.“
Muškarci i žene su naterani da sede odvojeno u parku.
Talibani im oduzimaju pasoše i ispituju ih.
Indijske žene udate za Avganistance odvojene su posebno od ostalih Indijaca.
„Rekla sam: ‘Ja sam Indijka i volela bih da budem sa Indijcima’, na šta su oni rekli da moram da ostanem sa Avganistancima.
- „Ovde sam kao zatvorenica“ – život u Avganistanu pod talibanima
- Avganistan: Šta je šerijatsko pravo
- Sve što treba da znate o ratu u Avganistanu
„Počela sam da se plašim šta će uraditi mojoj indijskoj braći i sestrama. Šta ako ih odvedu negde i urade im nešto?“.
„Jedan taliban me je pitao – zašto želite da odete iz ove zemlje? Mi pokušavamo da je izgradimo.
„Pitao me je da li ću se vratiti u Avganistan. Rekla sam da neću, plašimo vas se.
„Oni su nas ubeđivali da nemamo čega da se plašimo i dali su nam vode da pijemo, ali nas nisu gledali u oči.“
„Kasnije su nam rekli da postoji bezbednosna pretnja i da žele da budu sigurni da smo na sigurnom.
„Takođe sam dobila poruku od prijateljice iz indijske grupe od koje sam bila razdvojena i ona mi je rekla da ih talibani hrane i dobro paze.“
Talibanski portparol kasnije govori avganistanskim medijima da su zadržali putnike zato što imaju izvesne sumnje i žele da budu sigurni da će svi oni biti bezbedni – odbacujući navode o otmici.
Posle nekoliko sati, Naušin je stavljena u autobus sa Avganistancima i drugim Indijkama udatim za Avganistance.
Druge indijske grupe im se pridružuju u povratku na aerodrom.
U 14 sati se vraćaju na severnu kapiju i ponovo počinje čekanje za ulazak na aerodrom.
„Ministarstvo spoljnih poslova pokušalo je da nas ubaci na aerodrom, ali nije uspelo.
„Bila sam veoma ljuta zato što smo im ispričali sve o našem pritvoru kod talibana i kako smo se osećali napušteno, ali i dalje ništa nije urađeno po tom pitanju.
„Nismo znali kakvi se pregovori vode iza zatvorenih vrata, ali kao neko ko je bio ostavljen tamo, osećala sam se očajno i ugroženo.“
„Ako nisu bili sigurni, nije trebalo da nas pozovu da izađemo iz kuća. Krili bismo se po našim domovima. Ne bismo se izlagali tolikoj opasnosti. Sada smo bili na otvorenom.“
Još je 21. avgust.
Bilo je užasno, ali situacija se ne smiruje.
Oni još čekaju ispred aerodroma.
U 17 sati Ministarstvo spoljnih poslova obaveštava Naušinu grupu da će biti uvedena na aerodrom u narednih 15 do 20 minuta.
To se ne dešava.
U 18 sati dobijaju još jedan poziv od ministarstva.
Zamoljeni su da se vrate u sigurnu kuću.
Neispavana, gladna i emocionalno slomljena, Naušin saznaje da bi evakuacija mogla da se desi kasnije tokom noći.
Ali to im je rečeno već toliko puta pre.
Nisu spavali tri dana, a neki imaju malu decu.
U 20 sati, iscrpljena i obeshrabrena, Naušin se odlučuje da se vrati kući.
Kasnije, grupa Indijaca i Avganistanaca uspešno je evakuisana avionom C-17 indijskih vazduhoplovnih snaga.
Naušin je to propustila.
„Ostali su mi ispričali da se sve desilo veoma brzo. Vraćeni su na aerodrom ubrzo pošto su stigli do sigurne kuće.
„Nisu imali vremena da me obaveste i ostavili su me za sobom. Sada su svi oni na aerodromu.
„Ne želim da budem prestroga prema sebi zato što sam napustila sigurnu kuću. Bili smo psihički i fizički isceđeni.“
Narednog dana, 22. avgusta, Naušin je dvaput kontaktiralo Ministarstvo spoljnih poslova i njeno ime je dodato na nov spisak ljudi koje treba evakuisati.
I 23. avgusta kontaktira je ministarstvo u 02:30 sati i govori joj da stigne na određenu lokaciju do 05:30.
U 08:00, dva minibusa, sa po 21 sedištem i svaki sa po 80 putnika unutra, stižu do glavnog gejta Međunarodnog aerodroma Hamid Karzai.
Scena ispred nije ništa bolja nego pre.
„Veliki broj ljudi je i dalje igralo na sreću.
„Videli smo kako talibani bičuju ljude. Pucali su u vazduh. Zamoljeni smo da držimo prozore zatvorene i zavese navučene. Bilo je strašno.
„Bilo je talibana na glavnoj kapiji, a neke smo videli čak i u unutra.
„Odvedeni smo dublje unutar aerodroma i mogli smo da vidimo američke vojnike. Čekali su nas. Neki indijski zvaničnici došli su da nam pregledaju pasoše“.
Sad je 11:20.
Naušin i ostali sede na asfaltu i čekaju indijski avion da dobije dozvolu od Amerikanaca da sleti.
Posle sat vremena, ona kaže da se nalazi u vojnom avionu koji leti za Tadžikistan i njen telefon se uskoro gasi.
Naušin stiže na međunarodni aerodrom Indira Gandi u Delhiju 24. avgusta u 09:40 po indijskom vremenu.
Bilo je to pakleno devetodnevno mučenje.
Zovem je ubrzo pošto sleće da joj poželim dobrodošlicu kući.
Ona se slama preda mnom.
„Ne znam šta da mislim o ovome. Ja sam ovde, ali moj muž i moja porodica su i dalje u Avganistanu.
„Tek sad polako postajem svesna kroz kakav užas sam prošla.
„Dok smo bili u Kabulu, nismo imali ni minuta da razmišljamo o svemu što se dešava, ali kad smo sleteli u Dušanbe (Tadžikistan), počelo je da nam dopire do svesti.
„Otupela sam. Sad se samo molim da moj muž i svekar i svekrva takođe budu evakuisani.
„Do tada, neću se osećati kao kod kuće.“
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
