Dojave o bombama u školama u Srbiji: Roditelji ljuti i uplašeni, đaci se navikli na prekide nastave

„Bomba, matematika, srpski, bomba, likovno“, tako Ana Mladenović iz Beograda, majka troje dece, opisuje školski raspored u poslednjih desetak dana.

Njena ćerka i sin idu u Osnovnu školu „Ivan Gundulić“, na Novom Beogradu, koja je devet dana zaredom dobijala lažne dojave o bombama.

Na „novu nenormalnost“ nije se navikla, ali njena deca jesu.

„Kad dođu iz škole, uvek ih pitam kako im je bilo, šta se zanimljivo desilo.

„Moj sin, koji je drugi razred, jedino kaže ‘opet bila dojava’. Meni je to poražavajuće i to vidim kao našu kolektivnu odgovornost jer se nismo probudili posle 3. maja“, kaže Mladenović.

Tog dana je maloletni K.K. ubio devetoro svojih drugova i čuvara u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu, posle čega je, između ostalog, uvedeno stalno prisustvo policije u školama.

U ovu školu je u septembru krenula je sedmogodišnja ćerka BBC novinarke Jelene Maksimović.

„Otvaram joj ranac i vidim neotvorenu užinu, pa je pitam zašto nije jela.

„’Imali smo protivpožarno, ono kad jave za bombu’, kaže mi“, Maksimović opisuje čestu svakodnevicu.

• Ko širi paniku u Srbiji: Talas dojava o bombama, nekoliko osumnjičenih, kažu iz vlade
• Hoće li prisustvo školskih policajaca smanjiti nasilje u školama u Srbiji
• Školski psiholozi i pedagozi u Srbiji: „Radimo i kao čistačice, ali to staje kada dođe učenik“

Prve učestale lažne dojave o bombama u školama u Srbiji zabeležene su pre godinu i po dana.

Od početka 2023. do danas ih je bilo više od 2.000.

Prema bezbednosnim protokolima, svaka dojava se tretira kao prava i podrazumeva evakuaciju.

To nanosi ogromne finansijske gubitke – od angažovanja kontradiverzionih ekipa policije, do gubitka časova đacima.

Ove učestale pretnje svakako utiču na decu, smatra dečija psihološkinja Brankica Stanojević.

„Sama činjenica da se pominju izrazi kao što je bomba i slične reči mogu izazvati uznemirenost i anksioznost.

„Postoji grupa dece koja je inače iz nekih drugih razloga anksiozna i naravno da ovo na njih posebno teško deluje, a bitan je i uzrast, jer svako drugačije prerađuje informacije“, kaže.

Škole rade sve da osiguraju bezbednost i da se nastava ne gubi, kaže Darko Eger, predsednik aktiva direktora škola Novog Beograda, i poziva roditelje da imaju poverenja u obrazovne ustanove.

„Roditelji najviše reaguju, a deca mnogo manje“, kaže Eger, koji je i direktor Osnovne škole „Knjeginja Milica“.

Do sada je više osumnjičenih, među kojima i neki iz inostranstva, uhapšeno zbog lažnih dojava o bombama. Nije poznato da li je pokrenut sudski proces protiv nekog od njih.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kazao je u sredu da će u roku od 48 sati biti uhapšene osobe koje stoje iza „lažnih pretnji uz pomoć stranih zemalja“.

„Biće hapšenja po zemljama Evrope i ovde. Više lica će biti ovde uhapšeno zbog toga“, najavio je Vučić.

Ranije ove nedelje je najavljeno i da će biti donet novi protokol o postupanju u slučaju dojave o bombama, ali za sada nema zvaničnih informacija kako će izgledati taj dokument.

Iz Ministarstva unutrašnjih poslova je saopšteno da će zaposleni u obrazovanju biti posebno obučeni o načinu kako da se sačuva bezbednost, bez više detalja o programu.

Roditelji nemoćni, uplašeni i ljuti

Ana Mladenović već zna proceduru: ostavlja decu u školi i odlazi na posao.

Dok je u prevozu, oglašava se roditeljska Vajber grupa za učenike sedmog i drugog razreda, u koji idu njena ćerka i sin.

„Od razredne i učiteljice stiže poruka – opet dojava o bombi, napolju smo, čekamo pregled“, priča Mladenović.

Po završetku pregleda, stiže poruku da su se đaci vratili u učionice.

„Ne znam da li se više potresem ili iznerviram jer ne znam šta da uradim i kako da zaštitim dete.

„Osećam da sam nemoćna, jer sistem ništa ne radi“, kaže Mladenović.

Ne želeći da sedi skrštenih ruku, ona je ispred Saveta roditelja škole u policijsku stanicu Novi Beograd odnela dopis, zahtevajući rešavanje problema.

Primio ju je komandir, za koga kaže da je bio veoma profesionalan i ljubazan.

Tokom razgovora mu je sve vreme javljano o dojavama preko motorole.

„To je strašno. Oni ljudi rade najbolje što mogu, ali i njima su ruke vezane“, kaže.

Više uzastopnih dojava bilo je i u školi„Vladislav Ribnikar“.

Prvi put su prvaci, među kojima je i njena ćerka, sa učiteljicom izašli na obližnji trg na improvizovani čas fizičkog na otvorenom, bez pominjanja bombi, priča Maksimović.

„Drugi put su čekali u nekom ulazu pored škole jer je padala kiša dok je policija vršila proveru, pa su neki roditelji došli po decu.

„Treći put nismo ni obavešteni, jer su deca bila u boravku, a dok je informacija stigla do učiteljice, koja radi u drugoj smeni, već je obavljena provera“, nabraja Maksimović.

Kada je stigla poslednja dojava, učiteljica nije ni zvala roditelje da dođu po decu, već je rekla da će sačekati da policija završi posao.

„Ne želim da širimo strah i paniku, a ni sami nismo sigurni da li smo uplašeni, besni ili smo i mi prihvatili da smo na izmaku godine u kojoj je prvi put izvršeno masovno ubistvo u školi u Srbiji, a stalne dojave o bombama postale nova normalnost“, kaže Maksimović.

Deca nemaju pitanja

Ana Mladenović kaže da njena deca nisu uplašena, ali i da im nije prijatno, posebno kada je ujutru hladno, a oni čekaju da se završi pregled prostorija škole.

Starijim đacima je zabavno kada gube časove, ali se i pribojavaju izgubljenog znanja pre kraja školske godine.

„Moja ćerka dosta trenira. Pošto ima malo vremena kod kuće za učenje, trudi se da što više može nauči na času.

„Ovo gradivo će njima biti potrebno za prijemni ispit i sad već vidim da je stalni prekidi remete i da razmišlja da li će sve naučiti“, kaže Ana.

Ćerka Jelene Maksimović za sada ne pokazuje da neplanirani izlasci iz škole utiču na nju.

„Inače veoma radoznala, moja ćerka nije ni pitala da li postoji mogućnost da neko stvarno stavi bombu u školu, pa mi i ne pokrećemo tu temu“.

Ona misli da je njoj, kao majci prvakinje, za nijansu lakše nego roditeljima starije dece.

„Zamajavanje da je izlazak iz škole zbog postavljene bombe vežbanje za postupanje u slučaju požara može da traje još neko vreme.

„Većina đaka se već privikla, a možda neki od njih i razmišljaju da kad im se ne radi pismeni iz matematike – dojava o bombi je super stvar“, dodaje.

Kako razgovarati sa decom?

Brankica Stanojević objašnjava da način na koji će deca reagovati na dojave o bombama zavisi i od njihovog uzrasta i od stava roditelja.

„Deca reaguju ne samo na reči, već i na način na koji se ponašamo.

„Ako mi kažemo sve je u redu, a naše ponašanje je ispunjeno nekom vrstom uznemirenosti, to će uticati na decu“, objašnjava.

Zato roditelji prvo treba sebe da smire, a onda da se na isti način obrate deci, kako bi ona videla da odrasli vladaju situacijom i osetila se sigurno pored njih, kaže.

„Usmeravanje emocija ka detetu bez kontrole nije dobar primer.

„Deca uče i po modelu, i ako mi reagujemo jako emotivno, i njih upućujemo kako oni treba da reaguju u sličnoj kriznoj situaciji“, ukazuje ona.

Deci koja idu u vrtić ne treba niti objašnjavati, ni koristi reči kao što je bomba, jer nisu dovoljno zreli da razumeju.

„Što je uzrast stariji, informacije treba da budu potpunije o onome šta se dešava.

„Starijoj deci treba dati konciznu informaciju sa jasnim uputstvima šta da rade“, objašnjava Stanojević.

Stanojević ukazuje da ima i dece koja, kada vide pažnju i posledice dojava o bombama, mogu i sama početi da ih šalju.

„Suviše se priča o nasilju, zbog čega se postiže kontrafekat da ono na kraju postaje afirmisano.

„Pre bi trebalo razgovarati o kriznim situacijama i načinu na koji reagujemo u njima, jer to može biti preventivno delovanje koje će dati efekte u budućnosti“, zaključuje.

Treba nam poverenje roditelja

Darko Eger kaže da razume kako se roditelji osećaju jer se svi „uvek najviše plašimo kada se radi o deci“.

Međutim, način na koji se postupa po dojavi trebalo bi da ulije sigurnost i pomogne da se cela situacija „racionalizuje“, ukazuje on.

Za razliku od prethodna dva talasa dojava o bombama, ovoga puta pretnje direktno stižu MUP-u.

MUP potom obaveštava dežurnog školskog policajca a on direktora, koji organizuje evakuaciju dok se ne izvrši pregled prostorija.

„Mi o dojavama ne znamo ništa, ni kako glase ni kad su došle, već postupamo po usmenim nalozima MUP-a“, kaže Eger.

Pošto đaci i zaposleni izađu, školski policajac, koji je za to obučen, sprovodi prvi nivo kontradiverzionog pregleda.

„Ti ljudi su već u školama i oni najbolje poznaju prostorije, zbog čega pregled može brzo da se završi“, kaže.

Policija će narednih dana obučiti zaposlene u školama o „merama kontrole pristupa, preventivnom pregledu… i definisanju bezbednog mesta, po uzoru na pozitivna iskustva zemalja koje imaju slični problem“, navodi se u saopštenju MUP-a.

• „U začaranom krugu”: Kako se škole bore protiv vršnjačkog nasilja u Srbiji
• Svaka četvrta osnovna škola u Crnoj Gori evakuisana zbog dojave o bombi

Na Novom Beogradu ima oko 40 osnovnih i srednjih škola koje pohađaju desetine hiljada dece, a pregled traje obično oko sat vremena.

„Deca vide kako radimo i ona su veoma smirena.

„Sa njima su sve vreme kolege koji im daju uputstva i odgovaraju na svako pitanje“, kaže Eger.

Školsko gradivo može nadoknaditi kroz promenu rasporeda lekcija, kao i uključivanjem dopunske ili dodatne nastave po potrebi, smatra on.

Prosvetnim radnicima je veliki problem što im roditelji ne veruju, ocenjuje.

„U poslednjih pet godina, svaki razgovor sa roditeljske strane počinje sa ‘Ja znam’.

„Da bi obrazovanje, kao proces učenja i sazrevanja, bilo uspešno, potrebna je saradnja i poverenje između deteta, roditelja i škole.

„Sada smo u situaciji da se više ne govori o odgovornosti škole, koja postoji, već isključivo o njenoj krivici“, zaključuje.

Ko će biti uzor deci?

Posle uzastopnih dojava o bombama, Ana Mladenović i drugi roditelji iz škole u koju njena deca, predložili su da se u školama postave detektori, a prostorije pregledaju pre početka nastave svakog dana.

Ana Mladenović je uputila i pismo ministarki prosvete u kome ukazuje da treba razmišljati i o psihološkoj podršci zbog vanredne situacije.

„Niko nije pitao ni decu, ni roditelje, kako ste, kako se osećate, treba li vam neka pomoć.

„Pojedine škole čak i nemaju psihologa. To je nedopustivo“, kaže.

Navodi primer iz američke države Ohajo, gde je njen prijatelj od lokalnih vlasti, kao roditelj, dobio zvaničan mejl kada je u školu stigla pretnja bombom.

„Vveoma umirujući mejl u kome se objašnjava kako se postupa, šta roditelji treba da rade i naglašava da su deca na prvom mestu.

„Nama se niko nije obratio, sve je ostavljeno školi, a ljudi koji tamo rade nisu za to obučeni“, ukazuje.

Jelena Maksimović se pita kakvu će poruku deca iz svega izvući.

„Konstanta mog školskog života su bili stalni štrajkovi prosvetnih radnika koji su uticali da mi učitelje i profesore shvatimo kao nemoćne ljude, u našim tinejdžerskim očima oni su često bili ‘jadnici’.

„Ako je mogućnost bombe stalno prisutna u školskom životu, onda spisak jadnika postaje daleko duži, a taj koji šalje dojave, a nikada nije uhvaćen – to mora da je neki car, pomisliće većina učenika u Srbiji“, upozorava ona.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]