Centar Bujanovca

Getty Images
Veliki Trnovac je najveće albansko selo koje pripada opštini Bujanovac, na jugu Srbije

Veliki Trnovac, najveće albansko selo na jugu Srbije, nalazi se na području opštine Bujanovac, dvadesetak kilometara južno od Vranja.

Ovo mesto blizu Kosova i Severne Makedonije, poslednjih nedelja se često pominje jer se izbori za narodne poslanike tamo ponovo održavaju, a od ishoda glasanja zavisi i raspored mandata u Skupštini.

„Konačno smo postali zanimljivi, a da nije neka besmislena priča u pitanju, da nije droga.

„Zalažemo se da imamo našeg predstavnika u Skupštini i da pokušamo institucionalno da rešavamo probleme ljudi“, kaže Rahim Salihi, 32-godišnjak iz Velikog Trnovca.

Već godinama se Veliki Trnovac u srpskim medijima, gotovo uvek bez dokaza, opisuje kao „balkanski magacin droge“, „carstvo heroina“ i mesto gde „Žandarmerija ne ulazi“.

Nekada je Trnovac bio multietnički, o čemu svedoče pravoslavna crkva i određeni objekti u selu, ali već decenijama u njemu žive samo Albanci.

„Veliki Trnovac je važno mesto u svakom pogledu, kako za nemir, tako i za mir“, kaže za BBC na srpskom Nebojša Čović, nekadašnji čelnik Koordinacionog tela za jug Srbije u vreme kada je trajala oružana pobuna Albanaca u ovom regionu.

Veliko selo koje može biti tas na vagi

Danas se o Velikom Trnovcu govori u drugačijem političkom kontekstu.

Izbori za narodne poslanike na biračkom mestu broj šest u Osnovnoj školi „Muharem Kadriu“ održavaju se treći put u nepuna dva meseca.

Prethodno je Upravni sud odbio žalbu Koalicije Albanaca doline na odluku RIK-a kojom su izbori održani 28. aprila na tom biračkom mestu poništeni.

Drugi put se žalila Socijalistička partija Srbije jer je, posle ponovljenog glasanja i ulaskom Albanaca u Skupštinu, izgubila jedan mandat, piše portal Južne vesti.

Ko je sve učestvovao na parlamentarnim izborima u Srbiji, možete pogledati ovde.

Pravo glasa na tom biračkom mestu ima 1.089 glasača, a na ponovljenim izborima glasalo je njih 697 koju se većinski bili za koaliciju koju predvodi Šaip Kamberi, čime je on tada obezbedio poslaničko mesto u novom sazivu Skupštine.

Map

Nije poznato koliko tačno ima stanovnika u Velikom Trnovcu, prema podacima iz 2002. tu živi približno 6.500 ljudi, ali se pretpostavlja da je veliki broj njih otišao u inostranstvo da radi.

„Trnovac je značajan, jer u opštini Bujanovac 50 odsto albanskog biračkog tela su Trnovčani, to je veliko naseljeno mesto sa više od 4.000 domaćinstava.

„Oni su ovde neki tas na vagi i odlučuju o nacionalnim interesima Albanac u Bujanovcu“, kaže Nedžat Beljulji, vlasnik i glavni i odgovorni urednik bujanovačke televizije Spektri.

Kako se živi u Trnovcu?

Trnovac je značajan ne samo politički za Albance na jugu Srbije, već i za Bujanovac kao opštinu, kaže Rahim Salihi, član Partije za demokratsko delovanje.

„Jako je bitan jer veliki broj malih privrednika, i starijih zanatlija i zemljoradnika dolazi iz Trnovca i doprinose razvoju Bujanovca.

„Imamo i veliku i ogromnu dijasporu koji daju veliki ekonomski doprinos“, kaže Salihi.

Prema njihovim procenama ima 10.000 stanovnika, a tačan ne zna se pouzdano jer su Albanci bojkotovali popis 2011. godine.

Već decenijama ljudi iz ovog kraja pretežno odlaze u Nemačku i Švajcarsku, nekada je to bio jedan član porodice, koji je pomagao ostale, a danas se već se rađaju treća i četvrta generacija čitavih porodica u inostranstvu.

„Mladi ljudi odlaze jer ne vide perspektivu generalno u zemlji, a posebno ne u Bujanovcu koji spada u jednu od nerazvijenih opština.

„Sad je trend da mladi ne biraju koja će to država biti, već koja će im pružiti mogućnost da rade ono za šta su se školovali“, kaže Salihi.

Navodi primer studenta medicine koji kad završi šestogodišnje studije u Prištini ne može da se zaposli na Kosovu, jer ima prebivalište u Srbiji, a u Bujanovcu ne može da radi, pošto se ne priznaju diplome s Kosova.

„Ispada da morate da konobarišete“, kaže Salihi, koji je studije politikologije završio u Tetovu.

Lokalno integrisani i centralno neintegrisani

Ne postoji nijedna fabrika u Trnovcu i Bujanovcu, a jedini spas mlade generacije vide u lokalnim institucijama, poput Doma zdravlja ili opštine.

„Osećamo se lokalno integrisano, a centralno neintegrisano definitivno.

„Vrata državnih institucija su zatvorena za mlade Albance“, kaže Salihi, pozivajući se na statistike koje pokazuju da je nedovoljno Albanaca zaposleno u državnim ustanovama.

Kako kaže primer „zaključanih vrata“ jesu dve naplatne rampe izlaska sa autoputa kod Bujanovca – gde među zaposlenima nema nijednog Albanca.

U Bujanovcu živi 60 odsto Albanaca, 35 odsto Srba i pet odsto Roma.

„Nema nijednog Albanca u službi katastra, ni u jednoj od 13 ili 15 inspekcija koje funkcionišu na lokalu.

„Nema nijednog Albanca u regionalnoj bolnici u Vranju, iako je to bolnica celog Pčinjskog okruga gde spadaju Preševo sa 90 odsto Albanaca i Bujanovac, nema ni medicinskog tehničara“, kaže Salihi.

Na pitanje gde se zaposli lekar iz Bujanovca, kratko odgovara „u Nemačkoj, gde i svi ostali lekari u ovoj zemlji“.

„Tamo se jako teško živi, i u Preševu i u Bujanovcu, onda kad imate tako težak život, nažalost, možete relativno lako da manipulišete ljudima.

„Albancima da pričate ‘vi teško živite zbog Srba’, a Srbima ‘vi teško živite zbog Albanaca, a o Romima da i ne pričam, kojih nema baš malo'“, kaže Čović.

Tu se, dodaje, oseća refleksija političke situacije sa Kosova – gde većinsko stanovništvo ugrožava manjinsko, zatim kupuje se imovina, a ljudi se iseljavaju.

„Upravljačke komande se i tada, a koliko vidim i sada, nalaze u Prištini“, kaže on.

Vašington, 27. mart 2002.

SHAWN THEW/AFP via Getty Images
Nebojša Čović je kao potpredsednik srpske Vlade bio na sastanku i sa američkim državnim sekretarom Kolinom Pauelom 2002. godine

Fisovi i priče o kriminalu

Nebojša Čović je posle demokratskih promena 5. oktobra 2000, bio kopredsednik prelazne Vlade koju je formirala Demokratska opozicija Srbije, zajedno sa Socijalističkom partijom Srbije i Srpskim pokretom obnove.

Jedan od prvih izazova koje je tadašnji lider Demokratske alternative imao na tom mestu bio je upravo Veliki Trnovac.

Novembra 2000. pobunjeničke grupe Albanaca su zauzele visinske tačke juga Srbije na području Bujanovca i Preševa i u potpunosti Trnovac koji se naslanja na Bujanovac.

Pobunu je prevodila albanska Oslobodilačka vojska Preševa, Medveđe i Bujanovca, čiji je deo štaba bio u Trnovcu.

„Pričalo se da je Trnovac 1999. sačuvan jer su navodno fisovi albanski finansirali bezbednost.

„Tačno je da se u tom periodu ništa nije dogodilo dole(…) nije bilo ni sukoba sa oružanim snagama SRJ, niti je pala bomba ili raketa NATO „, kaže Čović.

Većina kriminalnih delatnosti Albanaca na Kosovu i jugu Srbije vrši se unutar porodičnih klanova – fisova koji kontrolišu određene teritorije, navodi se u Beloj knjizi MUP-a Srbije.

Posle policijskih i vojnih akcija i u saradnji sa međunarodnom zajednicom posle pola godine situacija je stavljena pod kontrolu.

„Imali smo izuzetno veliku podršku i veliko razumevanje ambasadora Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Italije“, kaže Čović.

Trnovac ima i simbolički značaj, kaže Nedžat Beljulji, ali ne zbog OVPMB kako se nekad pominje.

„Nosioci tog pokreta 2000. nisu iz Velikog Trnovca, to su pre bila sela pored administrativne linije sa Kosovom, kao što su Končulj, Dobrosin i ostala.

„Trnovčani nisu bili mnogo za tu ekstremnu varijantu, jer su blizu grada i skoro svi su integrisani i politiku vode u Preševskoj dolini, oni su više za to da se preko institucija reše problemi“, ističe.

Čović se bavio pitanjima juga Srbije do septembra 2005. godine.

Za to vreme je mnogo puta bio tamo i razgovarao sa liderima Albanaca.

I on je čuo brojne priče da je Veliki Trnovac centar proizvodnje i distribucije droge.

Ipak, za skoro pet godina koliko je bio na čelu Koordinacionog tela koje je upravljalo Združenim snagama bezbednosti vojske i policije, kako javne, tako i državne bezbednosti, nije bilo zaplena koje bi to dokazale.

„Imao sam prilike da pročitam puno izveštaja o drogi, po tim izveštajima naših službi se tragalo, ali nismo došli do određenih činjenica, bar ja nisam došao do njih“, kaže.

Policija zimus zaplenila 300 kilograma marihuane

Tek nedavno su redovne reportaže o ovom mestu u kom navodno uvek ima po „tona marihuane ili heroina“, a gde policija ne zalazi, dobile opipljiv dokaz.

Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova, Službe za borbu protiv droga, presekli su u januaru lanac krijumčarenja iz Albanije prema Srbiji baš na teritoriji Velikog Trnovca.

U toj akciji zaplenili su 300 kilograma marihuane i uhapsili više ljudi.

„Ovom uspešnom akcijom zaplene droge u Velikom Trnovcu, srpska policija je, još jednom, pokazala da ne postoji ni jedno mesto, grad ili selo u Srbiji u kome se zakon ne primenjuje i ne sprovodi.

„Srpska policija je pokazala da zakon važi u svakom delu naše zemlje i da niko neće moći da ih zaobiđe i izbegne“, istakao je ministar Vulin.

Kada je MUP Srbije sproveo opsežnu akciju Grom 2013. na više od hiljadu adresa širom Srbije, zaplena nije bila u Trnovcu.

Salihi se toga seća i prepričava lokalnu anegdotu unutar srpske zajednice, kad izbegava neko nekoga kažu da ga „zaobilazi kao Grom Trnovac“.

„Priča oko droge potiče od 80-ih i nema nikakve veze sa istinom, kao što nema istine u tome da u Trnovac ne sme da ulazi policija.

„Slučajno već 30 godina živim pored policijskog punkta u Trnovcu i oni su tu, rade i Albanci i Srbi“, kaže Salihi.

Te stereotipe šire ljudi koji nisu želeli da dođu i lično da se uvere, dodaje.

Razgovaramo telefonom na srpskom sa svim padežima, kako ponosno kaže, iz centra Velikog Trnovca.

I Nedžat Beljulji navodi da u Trnovcu nema „ništa više droge i kriminala, nego u Leskovcu, Vranju, Gnjilanu ili Kumanovu“.

„To je mit koji postoji 100 godina, ali nisu radili na tome da obore taj mit“, kaže Beljulji.

Poznati meštani: Kapetan Leši, akademik, bokser

Ovog 24. maja obeležena je 21. godišnjica smrti jednog od najslavnijih meštana Velikog Trnovca Ridvana Ćazimija, komandanta nekadašnje Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca, poznatijeg kao Kapetan Leši.

Kapetan Leši je jugoslovenski partizanski film iz 1960. Glavni junak filma je Ramiz Leši, partizanski kapetan albanske nacionalnosti, koji se borio protiv nacističkih okupatora i njegovih saradnika.

Na ulazu u Veliki Trnovac stoji spomenik Ćazimiju.

Ćazimi je bio veoma poštovan i među Albancima, ali i među Srbima, kaže Nedžat Beljulji.

Pre rata je, dodaje, imao butik i šnajdersku radnju i vodio humanitarnu organizaciju „Majka Tereza“.

Osim toga bio je i šef pregovaračkog tima OVPMB.

„Leši je bio mirovna linija kojo je pristao na razgovor, postignut je sporazum napravljena je multietnička policija, došlo je do uključivanja Albanaca u državne institucije“, kaže Beljulji.

Posle sukoba od jeseni 2000. do maja 2001. između srpskih bezbednosnih snaga i OVBPM organizovan je povratak vojske i policije u takozvanu Kopnenu zonu bezbednosti.

Pet kilometara koliko je široka Kopnena zona bezbednosti uz administrativnu liniju sa Kosovom poklapa se sa teritorijom Trnovca.

Sukob je okončan uz posredovanje međunarodne zajednice.

Pregovore ispred Koordinacionog tela za jug Srbije sa OVPMB vodio je Nebojša Čović.

„Uspeo sam da sa njima napravim koliko-toliko normalan odnos, u smislu vraćanja nekakvog poverenja.

„To jeste centralna stvar, i tada i sada, kako vratiti poverenje između etničkih zajednica“, kaže Čović.

Posle potpisivanja mirovnih sporazuma, tokom povratka tih Združenih snaga bezbednosti Ćazimi je ubijen 24. maja 2001, što je pretilo da ugrozi čitav proces mirnog razoružavanja pobunjenika.

To ubistvo nisu očekivali ni Srbi ni Albanci, to je „bila velika šteta za sve“, dodaje Beljulji.

Čović je izrazio žaljenje zbog tog „nesrećnog slučaja“ i tada i ponovo u razgovoru za BBC.

Danas, pored spomenika, u Trnovcu postoji i muzej posvećen Ćazimijevom životu gde su izloženi lični predmeti, uniforma, oružje, kao i džip u kom je ubijen, prenosi Jugpres.

I postavljanje spomenika Kapetanu Lešiju pojedini su smatrali provokacijom, kaže Čović, pa je spomenik uklanjan i vraćan.

„Dole vam malo treba i za jednu i za drugu etničku zajednicu da se napravi provokacija.

„Ne mislim da su postojali heroji, bez obzira na sve, mislim da su političari najodgovorniji za sve što se događalo i što se događa“, kaže doktor mašinstva sa dugogodišnjom karijerom u politici.

Ponosan je na sve što je urađeno tada u toj oblasti, a navodi ulaganja u puteve, škole i vraćanje Albanaca u lokalne institucije, opštinu i pravosuđe.

„Stekao sam utisak da ti pozitivni rezultati koje smo postigli i koji su služili za primer u međunarodnim institucijama i u Savetu bezbednosti UN, Svetu Evrope, OEBS-u, mnogima su smetali.

„Moram da budem potpuno otvoren, manje je smetalo ovima u međunarodnoj zajednici, mnogima su smetali i u Prištini i u Beogradu, tu se krije tajna mogućeg uspeha u daljim vremenima“, kaže Čović.

Opština Bujanovac svake godine krajem maja u organizuje višednevnu kulturno-umetničku manifestaciju Ćazimiju u čast.

U Velikom Trnovcu je rođen i akademik Nedžat Daci, nekadašnji predsednik kosovske Skupštine, kao i bokserski šampion Šefat Isufi, kome je posvećen veliki mural, pisao je Danas.

Saunders now has 28 wins and has held world titles at two weights

PA
Šefat Isufi (desno) živi u Minhenu, u Nemačkoj

Kako sam upoznao Kapetana Lešija?

Čoviću je, kaže, „bilo nepojmljivo“ da u jesen 2000. godine može postojati deo Srbije, odnosno punkt gde državni zvaničnici ne mogu da prođu.

Krenuo je tamo sa grupom ljudi iz obezbeđenja, ali i 11-godišnjim sinom.

Među bezbednjacima je, kaže, bio i Goran Radosavljević Guri, bivši komandant Žandarmerije, kao i jedan američki oficir i specijalni izaslanik iz NATO-a.

Naoružani pobunjenici su ih na ulasku u Veliki Trnovac iz Bujanovca zaustavili, opkolili držeći automatske puške.

„Imali smo tu neprijatnost, to je bio moj prvi susret sa Lešijem koji mi je u grudi uperio cev od automata, nije mi bilo jasno šta se događa.

„Pomerio sam tu cev i došlo je verbalne priče i posle toga smo imali niz pregovora, kako u Trnovcu, tako i u školu u Lučanu“.

Ove navode BBC nije mogao nezavisno da proveri.

Medijator pregovora je bio holandski pukovnik Piter Fejt, kao izaslanik NATO-a.

Kasnije je na razgovore sa Lešijem Čović išao i samo sa savetnikom, bez bezbednjaka.

Tokom višesatnih pregovora bolje su se upoznali.

„Sećam se njihovog običaja kad vas ponude cigarama, on istovremeno uzme cigaretu i baci jednu prema vama, to me iznenadilo“, kaže Čović.


A bus leaves Rakovac

BBC

Komšije koje piju ili ne piju kafu zajedno

Jug Srbije ili Preševska dolina primer je multietničke sredine i podela koje to nosi.

Mnogi mladi Srbi i Albanci se ne druže međusobno, postoje odvojeni kafići, često ne znaju jezik suseda, ali i izuzeci koji prevazilaze etničke podele, pisao je BBC u priči iz 2019. o Bujanovcu „gradu gde komšije ne piju zajedno kafu“.

Nedžat Beljulji se protivi takvom prikazivanju grada kao podeljenom, kaže da stvarnost to demantuje.

„Treba da dođete na licu mesta da vidite kako Albanac i Srbin ortački vode jednu firmu ili restoran.

Ona Srbe uči albanski, a Albance srpski: „Uz jezik se približavamo“
The British Broadcasting Corporation

„U albanske restorane idu Srbi i obrnuto, koliko ja pratim situaciju lokalni Srbi i Albanci nismo imali takve probleme“, kaže Beljulji.

Mediji „napumpaju tu temu“, dodaje čelnik televizije.

Incidenti koji su se dešavali pre dve decenije, posle sukoba na Kosovu, često su izazivali ljudi koji su dolazili sa strane – Srbi sa Kosova ili unutrašnjosti, Albanci sa Kosova.

„Ne pamtim da se dogodio neki incident između Srba i Albanaca lokalnih.

„Na slave, za Božić, Bajram, Ramazan, idu jedni kod drugih čestitaju, tu ne vidiš neku razliku, jednostavno nas malo ovde ima i svako svakog zna“, ističe vlasnik televizije.

Razmena teritorija napušten koncept

Nedžat Beljulji kaže da nema dilemu da i dalje ogromna većina Albanaca, želi da se Preševska dolina, posebno Bujanovac i Preševo, pripoje Kosovu.

O tome je jedno vreme bilo dosta reči u senci političkih pregovora Beograda i Prištine.

Ipak, tadašnji ambasador Ričard Grenel, izaslanik Bele kuće za dijalog Srbije i Kosova, izjavio je da o razmeni teritorija nikada nije razgovarano u njegovom prisustvu i da ne postoji tajni dogovor o tome.

Spekulisalo se da se sever Kosova pripoji Srbiji, a jug Srbije Kosovu.

„Albanci i dalje hoće da žive van Srbije, jer imaju milion razloga da budu nezadovoljni kako su prihvaćeni u državi.

„Sprečava im se elementarno pravo da budu integrisani u institucije“, kaže Beljulji.

U međuvremenu, od ideje razmene teritorija se izgleda odustalo.


Četrnaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja.

Ipak, tačan broj nije poznat.

Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.


Ni daljina od četiri hiljade kilometara nije prepreka, ako želite nekome da pomognete.
The British Broadcasting Corporation

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.