Ako patnja negde stanuje, onda bi njena adresa mogla da bude Ulica al-Rašid, u Taizu, gradu u Jemenu okruženom planinama i pobunjeničkim Hutima.
U ovoj uličici grubo tesanih kuća, mladi ne mogu da pobegnu od užasa sukoba na koji svet često zaboravlja.
Omanji dečak tršave tamne kose vodi nas niz ulicu vešto izbegavajući rupčage štakama na kojima hoda.
Bader al-Harbi ima sedam godina, malo manje nego što traje rat u Jemenu.
Desna noga mu je odsečena do iznad kolena.
Na njegovoj majici piše „sport“.
U dvorištu njegove porodične kuće, Bader seda na kamen.
Do izražaja dolazi patrljak njegove noge.
Na drugoj nozi nema obuću.
Njegov stariji brat Hašim mu daje podršku.
Dele istu muku i ćute zajedno.
Hašimovo desno stopalo je smrskano i nema palac.
Ne prestaje da se vrpolji i nervozno pomera ruke kao da pokušava da strese ožiljke.
Dečaci su stradali u granatiranju Huta jednog oktobarskog jutra prošle godine.
Vraćali su se iz škole kući, na raspust, kaže njihov otac al-Harbi Naser al-Madžnahi.
Od tada nisu pohađali nastavu.
„Sve se potpuno promenilo“, kaže on, sedeći na dušeku prekrštenih nogu.
„Ne igraju se više napolju sa drugom decom.
„Imaju invaliditet. Uplašeni su i imaju psihičke probleme“.
Tananim glasom, devetogodišnji Hašim kaže da bi voleo da se vrati u školu.
„Želim da učim“, kaže mi.
Pitam Badera da li i on želi da ide u školu.
„Da,“ odgovara.
„Ali, odsečena mi je noga, pa kako da idem?“.
- Pet miliona dece u Jemenu umire od gladi
- „Hutiji muče zatvorenike, čupaju im nokte“
- Deca stradala u napadu u Jemenu
Njihov otac kaže da nisu upisani u sledeći razred zato što nema novca da im plati prevoz do škole.
Nema načina da porodicu skloni na sigurno.
„Iako smo uplašeni, ne možemo da priuštimo da živimo bilo gde drugo“, objašnjava mi, „zato što bi stanarina bila veća“.
„Tako da smo primorani da ostanemo ovde, bez obzira na to da li ćemo preživeti ili umreti“.
Sukob koji je počeo kao građanski rat su dodatno raspirile suparničke grupe u okolnim zemljama koje podržavaju različite strane u sukobu.
Suni u Saudijskoj Arabiji podržavaju međunarodno priznatu vlast u Jemenu.
Šiiti u Iranu daju podršku pokretu Huta, čiji zvanični naziv je Ansar Alah (Božji pomoćnici).
U septembru 2014. godine Huti su zauzeli jemensku prestonicu Sanu i svrgli zvaničnu vladu.
Sledećeg proleća, intervenisala je koalicija predvođena Saudijskom Arabijom, uz podršku Velike Britanije i Sjedinjenih Država.
Saudijci su obećali da će brzom operacijom vratiti svrgnutu vladu na čelo zemlje.
Nisu baš uspeli.
Osam godina kasnije i posle hiljade vazdušnih napada koalicije, Huti i dalje prestonicu drže pod njihovom vlašću.
Saudijci sada traže način kako da brzo napuste rat, bar vojno.
Za to vreme, na liniji fronta u Taizu, Bader i Hašim idu na spavanje i bude se uz zvuke rata.
„Čujem eksplozije“, kaže Bader, „ima i snajperista“.
„Pucaju na sve u komšiluku.
„Osećam kao da bomba može da eksplodira blizu mene, ili da raznese kuću“.
Odlazimo do druge kuće, udaljene tek nekoliko koraka, u kojoj stanuje još jedno uništeno detinjstvo.
Amir se pojavljuje na kućnom pragu.
Trogodišnji dečak u žutoj majici je tih i turoban.
Umesto desne noge, ima metalnu protezu.
Njegov otac, Šarif al-Amri, pomaže mu da stoji i često se povija da ga poljubi u čelo.
Amir je obogaljen istog dana kada su i Bader i Hašim, samo nekoliko sati kasnije.
Bio je u kući rođaka preko puta ulice, kada je pogođena granatom.
Poginuli su njegov ujak i šestogodišnja rođaka.
Amir je preživeo, ali nosi duboke ožiljke na duši.
Dok Šarif govori o bolu njegovog sina, Amir drema u njegovom naručju, po zagušljivoj vrelini.
„Seća se svakog trenutka od momenta kada je udarila granata, do dolaska u bolnicu.
Kaže: „Ovo se desilo mom ujaku, a ovo se desilo mojoj rođaki.’
Priča o dimu i krvi koje je gledao.
Kada vidi decu kako se igraju, veoma se uznemiri i kaže: „Ja nemam nogu'“.
Svaka kuća u ulici ima svoj strah.
U Munirovoj kući ih je više nego u većini drugih.
Otac četvoro dece me vodi sokakom do njegove porodične kuće, koja je upravo na liniji vatre.
Naoružani Huti su toliko blizu, u komšiluku, kaže on, udaljeni su oko 20-30 metara.
„Tamo, ispred nas je snajper“, kaže Munir dok puzi ispod prozora u dnevnoj sobi.
„Mogu sada da ga vidim ako otvorim prozor.
„Ako izađeš napolje u baštu, pucaće.
„Živimo u strahu ovde u Taizu“.
Ljudi ne znaju kada će ih pogoditi granata ili snajper.
„Daj bože da dođe mir i da Jemen opet bude veliki“.
Pogledajte video:
U hodniku srećemo njegovog najstarijeg sina Mohameda, živahnog 14-godišnjaka koji je u kolicima.
Kada je granatirana njegova škola, druga deca su pobegla i njega ostavila.
Sada se brine da ako pogode kuću da će mu porodica nastradati, jer će pokušati da ga spase.
Taiz, koji je doslovno pod opsadom 3.000 dana, je poprište sukoba vladinih i snaga Huta.
Ni mladi nisu pošteđeni.
Lokalni doktor nam je rekao da je od 2015. godine amputirao oko 100 udova deci, koja su obogaljena u granatiranjau hutskih snaga, minama i neeksplodiranim ubojnim sredstvima.
Većina dece koja su obogaljena i ubijena u Taizu tokom rata su žrtve napada Huta.
Ostali su poginuli u vazdušnim napadima koalicije predvođene Saudijskom Arabijom u prvim godinama rata, a pojedine su ubile vladine snage.
Sve strane u sukobu imaju krv na njihovim rukama.
Sukob u Jemenu se malo stišao od prošle godine, kada je sklopljeno primirje posredovanjem Ujedinjenih nacija.
Održalo se šest meseci.
Sada se ne vodi pravi totalni rat, ali ni ne vlada mir.
Saudijska Arabija i Iran su pružili jedno drugom ruku i pomirili se.
Za sada je dobro.
Bilo je pregovora između Saudijaca i Huta, ali nam izvori kažu da su obustavljeni.
Ali nema razgovora u kojima učestvuju neposredno sukobljene strane u Jemenu.
Zemlja se sve više cepa na delove i liči na rasturenu slagalicu koja više ne može da se sastavi.
Separatistički pokret, koga podržavju Ujedinjeni Arapski Emirati (UAE), zalaže se za nezavisnost južnog dela Jemena.
Ova oblast je bila nezavisna od 1967. do 1990. godine.
To je još jedna pukotina u zemlji koja se raspada.
U Jemen dolazim od eskalacije rata u martu 2015. godine.
Ovo je moja sedma poseta.
Dok međunarodna zajednica vodi razgovore o miru, na terenu se oseća iznurenost i očaj.
Tokom tronedeljnog boravka na terenu na jugu Jemena, obavili smo više razgovora i činilo se kao da se mnogi naši sagovornici opraštaju od zemlje, kao u misi za preminulog.
Mnogi sumnjaju da će Jemen opstati u trenutnom obliku.
Još više njih sumnja da će Huti sklopiti mir.
„Tvrde da imaju božansko pravo da vladaju“, rekao je stanovnik Taiza star oko 20 godina, koji je želeo da ostane neimenovan.
„Tvrde da je prorok njihov deda.
„Ne mogu da zamislim da će oni položiti oružje i pristati na demokratiju i izbore“.
Isto misli Gamal Mahmud Al Masrahi, koji upravlja kampom za raseljena lica u jugozapadnom delu Jemena.
„Međunarodna zajednica je u zabludi“ ako misli da će Huti sklopiti mir, kaže on.
Hteli smo da opipamo puls ljudi na severu koji je pod kontrolom Huta i gde živi najveći broj od 32 miliona stanovnika Jemena.
Ali kada smo tamo stigli, Huti nam nisu dozvolili da radimo.
Humanitarni radnici u Sani su nam rekli da de fakto vladari sve više ugnjetavaju narod.
Dok napuštamo Ulicu al-Rašid, Bader je napolju, ali sam sedi na ivici puta.
Amira otac vozi na prečki bicikla.
„Ne boj se, sine moj“, Šarif kaže, „ja sam tu“.
Pita njegovog sina šta želi u budućnosti.
„Kupi mi pušku“, Amir odgovara zamucakujući.
Tako teskobno odzvanjaju ove reči izgovorene bebećim glasom.
„Napuniću pušku i pucati u one koji su mi oduzeli nogu“.
Pogledajte video:
I glad preti deci Jemena
Vozio je motor po gadnom terenu, delom po putu, delom po kamenju, po užarenom vremenu, tri sata.
Ali to je bio jedini način da Radža Mohamed odveze njegovog teško bolesnog sina Avama do specijalne dečje bolnice u Taizu.
Prvo je 10 dana radio da zaradi novac kako bi platio put do Moke, lučkog grada na Crvenom moru.
Put je koštao 20.000 jemenskih rijala, što je oko 14 američkih dolara.
Kada je Avam stigao u jemensko-švedsku bolnicu, koja se još tako zove mada su je švedski dobrotvori odavno napustili, osoblje je pohitalo da mu izmeri težinu i visinu.
Ali nisu im bili potrebni vaga i krojački metar da ustanove da je dete teško pothranjeno.
Dovoljno je bilo videti njegove smežurane ruke i naduven stomak.
Radža, koji ima još četvoro dece, već se godinu dana bori za život sina.
„Uvek ima povišenu temperaturu“, kaže mi dok stoji pored Avamovog kreveta i hladi ga komadom kartona.
„Bili smo u svim bolnicama u Moki. Rečeno nam je da ga dovedemo ovde.
„Jedva mogu da prehranim moju decu.
„Ponekad imamo samo hleb i čaj. I tako može da bude mesec i više dana“.
Glad je česta pojava u Jemenu, ali se stanje pogoršalo zbog sukoba koji je uništio izvore prihoda i uzrokovao poskupljenja, raseljenje više od četiri miliona ljudi, i zatvaranje polovine zdravstvenih ustanova u zemlji.
Radža je jedan od onih koji su zbog rata ostali bez krova nad glavom.
„Menjali smo mesto boravka šest ili sedam puta“, kaže on.
„Svaki put moramo da odemo na drugo mesto, jer se plašimo nagaznih mina“.
Glad proganja njegovo dete – i mnoge druge ovde – od rođenja.
Skoro 500.000 jemenske dece mlađe od pet godina je ozbiljno neuhranjeno i bore se za život, navode Ujedinjene nacije (UN).
Avam se suočava sa još jednom opasnošću.
Testovi sumnjaju na leukemiju koja bi zahtevala dugotrajno lečenje.
Ako bi Radža ostavio sina u bolnici na lečenju, to znači da bi rizikovao da mu ostala deca kod kuće budu gladna.
Sutradan vodi Avama kući.
Doktorima govori da će pokušati da zaradi novac i da ga vrati u bolnicu.
Doktori kažu da imaju mnogo pacijenata iz grada koji je nekad bio poznat po trgovini kafom, a sada je preplavljen raseljenim ljudima.
Tamo putujemo istim džombastim putem kojim je Radža vodio sina u bolnicu, ali udobnim automobilom.
Stižemo u seosku kliniku, prepunu majki obavijenih od glave do pete crnim abajama (haljinama-ogrtačima) i pokrivenih lica, koje u naručju drže bolesnu decu.
Teško se diše uz jauke majki i plač beba.
Klinika koja ima tri prostorije je obično zatvorena, ali lokalni zvaničnici su odlučili da je otvore zbog naše posete.
Majke su potrčale ka nama misleći da smo strani doktori, moleći nas da pomognemo njihovoj deci.
Pojavljuje se ovdašnji doktor i govori da osoblje štrajkuje i da neće nikome pružiti pomoć.
„Ne možemo ništa da uradimo za njih“, kaže dr Ali bin ali Doberah.
„Nismo dobili plate četiri meseca.
„Neki od nas će potražiti posao za koji se dobija plata, jer ne možemo da prehranimo našu decu“.
Klinika više ne dobija sredstva stranih agencija koje pružaju pomoć, a koja su korišćena i za isplatu određenog broja zarada.
Zbog nedostatka sredstava, zatvoreno je devet zdravstvenih ustanova u Moki i drugim mestima na zapadnoj obali Jemena.
Agencije za pomoć smanjuju sredstva pomoći svim delovima zemlje.
Svetski program za hranu organizacije UN je već mnogo smanjio pomoć severu i jugu zemlje.
Kažu da će morati da obustave dostavu hrane za između tri i pet miliona ljudi do sredine septembra, osim ukoliko ne dobiju još novca.
I dok se strani darodavci nećkaju da daju prilog, deca u Jemenu se bore za život.
Usred gužve našla se i 11-mesečna beba Safa, čije ruke i noge su kost i koža, a lice zgrčeno od bola.
Ćerka ribara slabi. Ona takođe ima problema sa jetrom.
„Ponekad nema šta da jede dok joj je otac na moru.
„Moramo da čekamo da se vrati da bismo mogli da joj kupimo hranu“, kaže njena majka Um Ahmed.
„Zabrinuta sam za nju.
„Želim da joj pomognem, ali teško živimo“.
Um Ahmed stoji pognute glave i povijenih ramena.
Istorija njene porodice je kao sažetak ratnih godina u Jemenu.
Ispisana je krvlju i patnjom.
Kaže nam da živi raseljena sedam godina, da je njen dever poginuo u vazdušnom napadu, a da je bratanicu raznela nagazna mina.
Od devetoro dece, sahranila je četvoro, koji su preminuli od neuhranjenosti i problema sa jetrom.
Glad sada preti da joj uzme i 11-mesečnu devojčicu.
Um Ahmed nas vodi do njene kuće koja je blizu i koja, poput njene zemlje, zna i za bolje dane.
Svetlo plava boja fasade je izbledela.
Na ulazu su kitnjasta drvena vrata, ali unutra je malo nameštaja i nijedna igračka.
Safu stavlja u viseću ležaljku napravljenu od marame i ljuljuška je da ne plače.
Njen muž Anvar Taleb izgleda zabrinuto i izmučeno.
On je ribar, treća generacija, sa gustom bradom, koji jedva može da prehrani njegovu porodicu.
„Na moru provedem 15 do 20 dana i radim ono što mi se ponudi“, kaže on, „ali, u poslednja tri meseca nisam uspeo da nađem nijedan posao“.
„Ponekad novac koji zaradimo pokrije samo troškove puta“.
Kaže nam da je udao dve ćerke – uzrasta 14 i 15 godina – jer nije mogao da ih prehrani.
Pitamo ga da li možemo da ih upoznamo, a on odgovara da čak i ako bi on dozvolio, njihovi muževi ne bi.
Još dva prerano završena detinjstva. Još dve skrivene žrtve rata.
Safi možda ističe vreme.
Njene roditelje vozimo do obližnje bolnice koja je bolje opremljena i koja radi.
Primaju je odmah, ali doktori kažu da je potreban specijalistički pregled u bolnici u Adenu, lučkom gradu na jugu.
Put do grada traje pet sati i njeni roditelji ne mogu da ga priušte.
Posle nekoliko dana čuli smo da su i nju vratili kući, a tamo imaju malo da je prehrane.
Rat, glad i siromaštvo se ovde prožimaju.
Deca u Jemenu mogu da izbegnu jednu, ali da stradaju od druge dve opasnosti.
A postoji i mogućnost da ih zanemari međunarodna zajednica.
Užasi u Ukrajini su bliži domovima mnogih zapadnih zemalja, nego patnje na dalekom Arabijskom poluostrvu.
Sada više nego ikada pre, Jemenci strahuju da mogu biti zaboravljeni.
Ko će pomoći ranjenim dečacima u Tiazu – Baderu, Hašimu i Amiru – i izgladnelim bebama u Moki – Avamu i Safi?
Pogledajte video:
Dodatno izveštavanje: Vitske Burema, Ahmed Bajder i Goktaj Koraltan
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
