Prvi susret sa otvorenom homofobijom imao sam sa 10 godina.
Moja porodica bila je u gostima kod starije rodbine na nekoliko dana i dok smo moj brat i ja sedeli i gledali sitkom na televiziji, čuo sam razgovor odraslih koji se dotakao teme bivšeg stanara.
Izbacio sam ga, rekao je moj deda ujak, zato što je dovodio muškarce u sobu.
„Nismo znali da je homoseksualac“, dodao je moj deda ujak.
Radio je kao radiolog u lokalnoj bolnici i izgovorio je tu reč sa medicinskom preciznošću koja je jedva uspela da prikrije njegovo gađenje prema činjenici da je dozvolio tom čoveku da živi pod njegovim krovom.
- LGBT i Balkan: Od zabrane do poluslobode
- Kako je Holandija pre 20 godina odobrila gej brak, a kuda ide Srbija
- Između dve vatre: Život religioznih LGBT+ ljudi na Balkanu
- Nebinarnost i srpski jezik: On, ona ili oni
Nisam se usudio da se okrenem i pogledam izraze lica mojih roditelja, u slučaju da shvate da sam i ja „homoseksualac“.
Nedavno sam se zaljubio u glumca Elajdžu Vuda i to su bili svi dokazi koji su mi bili potrebni da shvatim da moja zaljubljivanja u muške glumačke zvezde treba da ostanu zabranjena tema.
Nisam potegnuo pitanje svoje seksualnosti u porodici sve do 19. godine, kad sam već uveliko studirao i bio sa dečkom u dugoj vezi.
Dok sam se pripremao za taj razgovor, govorio sam sebi da će taj neprijatni trenutak trajati svega nekoliko minuta i da više nikada neću morati da prolazim kroz sve to.
Koliko sam se samo prevario: kasnije sam morao da se deklarišem iznova i iznova, kad god bih započinjao novi posao, upoznavao neku novu osobu koja bi me pitala da li sam oženjen ili odlazio na bolnički pregled na kom su me pitali za najbližeg srodnika.
Više volim da sam oko toga otvoren, ali negde pozadi u glavi uvek osećam blagu neprijatnost zbog mogućnosti neprijateljstva ili agresije, a ponekad su ti strahovi opravdani.
Pogledajte video: Homofobni ispadi ministara plaše LGBT zajednicu u Izraelu
Stavovi u mnogim društvima se možda menjaju, ali predrasuda prema pripadnicima LGBT zajednice širom sveta i dalje ima u izobilju.
U SAD, LGBT osobe su devet put sklonije da postanu žrtve nasilnih zločina iz mržnje nego ne-LGBT osobe, prema izveštaju Instituta Vilijams, koji istražuje politiku na Kalifornijskim univerzitetu u Los Anđelesu.
U Velikoj Britaniji, oko 20 odsto LGBT osoba doživelo je zločin iz mržnje u poslednjih 12 meseci, prema anketi sprovedenoj za dobrotvornu organizaciju za prava LGBT osoba Stounvol.
Ne čudi stoga što više od dve trećine LGBT osoba izbegava da se drži za ruke sa istopolnim partnerom u javnosti iz straha od neprijateljskih reakcija.
Porodice ne mogu zaštititi svoju LGBT rodbinu od svih izazova sa kojima se suočava, ali kvalitet podrške od naše rodbine ume da pravi veliku razliku.
Štaviše, podrška porodice je ozbiljan predskazatelj dobrobiti LGBT ljudi tokom čitavog njihovog životnog veka.
Međutim, iskazivanje tolerancije i pružanje značajne podrške umeju da budu dve veoma različite stvari.
„Roditelji zaista umeju da budu dobronamerni, ali oni možda ne shvataju u potpunosti šta za njihovu decu znači da budu ono što stvarno jesu“, kaže Rin Rizek, sociološkinja sa Državnog univerziteta u Ohaju.
- Dve decenije od prvog Prajda u Zagrebu: Od suzavca i nasilja do istopolnih zajednica i usvajanja dece
- Sve više napada na LGBT+ osobe u Srbiji, sve manje prijava policiji
- Tri decenije od prvog Evroprajda u Londonu
Teret tajnosti
Kad sam se prvi put javno deklarisao, jedan rođak me je pitao zašto moram da budem otvoren u vezi sa mojom seksualnošću.
Zar nisam mogao to da ostavim neizgovoreno, rekao je, i stoga da izbegnem mogućnost predrasude i maltretiranja?
„Ne moraš da govoriš ljudima sve o sebi“, rekao je.
Nisam shvatao kako bih to mogao da postignem a da ne izgovorim gomilu laži, rekao sam.
Da li je to zaista život kakav on želi za mene?
Psihološka istraživanja pokazuju da se skrivanje važnih elemenata našeg identiteta doživljava kao velik teret.
Ovo osećanje često je otelotvoreno, tako da dolazi sa visceralnom senzacijom fizičke prepreke.
Studija Majkla Slepijana i njegovih kolega sa Univerziteta Tafts pokazala je da ljudi koji kriju važne tajne, poput seksualne orijentacije, obično preteruju u procenama kao što je strmost brda pred njima ili udaljenost do drugog objekta u prostoriji, i manje su skloni da pomognu u fizičkim zadacima kao što je selidba knjiga.
„Tajne predstavljaju stvarni fizički teret ljudima“, zaključili su istraživači.
Skrivanje ključnog aspekta vašeg identiteta može da naškodi i vašem društvenom životu.
Veze se grade na otkrivanju naših najintimnijih misli i osećanja, a velike tajne predstavljaju ključnu prepreku za to.
Čak i ako se neko generalno gledano već „deklarisao“, mogu postojati konkretne situacije u kojima odlučuje da ostane u ormaru iz straha od neželjenog neprijateljstva ili agresije.
- Da li će izbori promeniti prava LGBT zajednice u Srbiji
- Šta usvojeni Zakon o istopolnom partnerstvu znači za Crnogorce
- Dve Srbije i kišni dan na ulicama Beograda za kraj Evroprajda
U razgovoru sa taksistom, na primer, neko bi mogao da se odluči da izbegne da pomene istopolnog partnera u slučaju da to izazove negativnu reakciju.
Rizek ističe da svakako ne treba da osećamo obavezu da se deklarišemo ako nam to ne prija.
„Prilično je racionalno ne deliti sve sa ljudima koji bi mogli biti homofobični ili transfobični.“
Koliko god bismo voleli da živimo otvoreno sve vreme, moramo da odvažemo i negativne strane, koje bi mogle nadmašiti prednosti.
A opet, nakratko vraćanje u ormar stvara drugi oblik mentalnog napora.
Klejton Kričer, profesor marketinga, kognitivnih nauka i psihologije na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju, i Melisa Ferguson, danas profesorka psihologije na Univerzitetu Jejl, sproveli su eksperiment koji blago oponaša iskustvo LGBT osobe koja skriva identitet.
Zamolili su strejt osobe da povedu desetominutne razgovore o vezama i porodičnom životu, bez otkrivanja bilo kakvih naznaka o vlastitoj seksualnoj orijentaciji.
Kad bi govorili o tome sa kim vole da se zabavljaju, na primer, morali bi da opisuju partnera u rodno neutralnom obliku.
Da budemo sasvim jasni: bila je to veoma blaga simulacija LGBT iskustva, jer nije bilo pravog rizika od neprijateljstva ako im nešto izleti, a jednokratna desetominutna interakcija minimalna je u poređenju sa trajnim skrivanjem koje bi mogao da podrazumeva pravi život.
Ali strejt učesnici su svakako osećali da je takva mentalna budnost i kognitivna gimnastika krajnje iscrpljujuća, što je umanjilo njihove dobre rezultate na naknadnim testovima inteligencije i neverbalnog rezonovanja.
Manjinski stres
Izazovi izbegavanja ovih interakcija i stalna svest o implicitnoj ili eksplicitnoj predrasudi zajednički doprinose mentalnom teretu poznatom kao „manjinski stres“.
Taj tip stresa, koji pravi pritisak od diskriminacije, može da ostavi dugoročne posledice po mentalno zdravlje, uključujući povišeni rizik od depresije i samoubistva za razliku od strejt osoba.
Čovek bi se ponadao da će manjinski stres početi da slabi kako se stavovi u društvu menjaju, ali studija iz 2022. godine nije pronašla dokaze da se ovaj zdravstveni jaz smanjuje u zemljama kao što su Velika Britanija, SAD, Kanada ili Novi Zeland.
(Štaviše, zasebna studija Rin Rizek i Hui Liu sa Državnog univerziteta u Mičigenu pokazuje da se ovaj zdravstveni jaz čak produbljuje kod mlađih generacija.)
U najboljem slučaju, naša rodbina može da deluje kao tampon za naše anksioznosti, olakšavajući nam da izađemo na kraj sa izazovima sa kojima se suočavamo.
Nažalost, porodične interakcije takođe mogu da dovedu do još više stresa.
Najgora situacija mogla bi da bude otvoreno neprijateljstvo i kvirofobija, ali ima i drugih načina na koje rodbina može da pojača naš teret.
Pogledajte video: Kvir i LGBT ljudi u Egiptu na udaru bandi i policije
Rizek i njena koleginica Ema Bosli-Smit sa koledža Alma u Mičigenu istražuju ove pojave u njihovoj knjizi Porodice koje negujemo, sociološkom istraživanju veza između odraslih LGBT osoba i njihovih roditelja.
Tokom iscrpnih intervjua koje su Bosli-Smit i Rizek vodili sa više od 75 odraslih LGBT ljudi, jedna stavka koja se uporno javljala bila je nemogućnost članova porodice da ozbiljno shvate razgovor o „deklarisanju“.
Neki bi opisali identitet osobe samo kao njenu fazu ili bi joj govorili da je samo zbunjena.
Drugi bi pokušavali da pometu temu pod tepih i izbegnu dalju raspravu.
„Kod nekih od odraslih LGBT ljudi sa kojima smo razgovarali, roditelji ne bi pokazivali nikakvu radoznalost ili interesovanje“, kaže Bosli-Smit.
U takvim slučajevima, deca bi ponekad morala ponovo da pokreću temu da bi proverila da li su ih roditelji stvarno čuli i da su razumeli ono što su im ona rekla.
„Morate da se deklarišete više puta istim ljudima“, kaže Bosli-Smit.
Čak i mali znaci radoznalosti kod roditelji umeju mnogo da znače, ali roditelji često ulažu vrlo malo napora u razumevanje problema sa kojima se suočavaju LGBT osobe.
„Mnoga odrasla deca moraju da se bave tim prosvetiteljskim radom, a to ume da bude veoma naporno“, kaže Rizek.
Šubangi Karmakar, kvir i poliamorski doktor psihijatrije i pisac iz Dablina, u Irskoj, kaže da oseća „žal“ što nije mogao da podeli više toga o samospoznaji sa porodicom dok je bio mlađi.
„Naročito u tim formativnim godinama, kad gradite neku vrstu identiteta, potrebna vam je podrška“, kaže on.
On se nada da će drugi ljudi „moći da prožive sreću, slomljeno srce i sve ostalo na tom putu zajednički sa porodicom“, mada on kaže da je lično u skorije vreme primetio izvesni napredak u porodičnim razgovorima.
Bosli-Smit i Rizek su otkrile da su čak i neki od „uviđavnijih“ roditelja bili iznenađeni kad su čuli da deluju suviše neangažovano i nezainteresovano.
Mnogi LGBT ljudi bi voleli da su dobili malo više ohrabrenja da se otvore o vlastitim iskustvima.
- Prajd iza Gvozdene zavese: Kako su četiri bivše sovjetske republike krenule različitim putevima
- Kako je ostariti kao gej u Srbiji
- „Leptirići“: Strip poljubac dvojice tinejdžera koji je uzburkao emocije u Srbiji
Srećnije porodice
Svaka porodica će imati vlastitu dinamiku, tako da ne postoje čvrsto uspostavljena pravila kako najbolje pružiti podršku LGBT osobi, ali na osnovu njihovog istraživanja, Bosli-Smit i Rizek imaju neke preporuke.
Za roditelje i staratelje, prvi korak je da izgrade okruženje u kojem o rodu i seksualnosti može da se razgovara slobodno i bez ikakvih predrasuda, čak i pre nego što član porodice uopšte odluči da se deklariše.
Nešto što može da deluje kao bezazlena šala može da ima trajne posledice po nekoga ko još nije progovorio o svojoj seksualnosti ili rodu.
Ako sumnjate da je neki član vaše porodice kvir, mogli biste doći u iskušenje da pokrenete razgovor o toj činjenici.
Ponekad je to dobrodošlo i neophodno – kao što mi kaže Kris Dan, koji se bavi marketingom u Londonu.
Nakon što se mnogo godina osećao nesrećno u ormaru i pretvarao da je neko ko nije, stigao je u „emocionalnu tačku pucanja“.
Videvši da njegovom sinu nije dobro, Danov otac je odlučio da sam pokrene tu temu.
„Znamo da si gej i vreme je da počneš da se nosiš s tim“, priseća se Dan da mu je otac rekao.
„Jer ovo nije zdravo, taj bol koji samom sebi nanosiš.“
Dan to opisuje kao zeleno svetlo koje mu je na kraju omogućilo da živi otvorenije.
Rizek savetuje da roditelji i drugi članovi porodice ipak pristupaju temi sa oprezom.
Iako potpuna nezainteresovanost ume da zaboli, neki LGBT članovi porodice su smatrali da su ih njihovi dobronamerni rođaci previše pritiskali da govore o svom identitetu, zbog čega su se „osećali pomalo kao da im narušavaju lične slobode“.
Možda je bolje stvoriti bezbedan prostor u kom će se ti razgovori povesti kad se LGBT osoba bude osećala opušteno.
Kad je član porodice spreman da razgovara o tome, Bosli-Smit predlaže da se osoba pita koliko bi volela da priča i da se eksplicitno kaže da biste voleli i posle da razgovarate kad god je ona raspoložena da ponovo priča o tome.
To im omogućava da se u proces „deklarisanja“ upuste u vlastitom ritmu.
Umesto da se očekuje da sav rad na prosvećenju radi LGBT osoba, članovi porodice takođe mogu da ulože svestan napor da razumeju iskustvo LGBT osobe iz drugih izvora.
Pogledajte video: Prvi put s mamom na Prajd
Rodbina bi mogla da se obrati drugim ljudima u njihovom životu koji možda imaju već znanje o tome, ili internet resursima i istraživanjima, ili čak obučenim profesionalcima iz dobrotvornih organizacija koji pružaju usluge LGBT osobama i njihovim porodicama.
„Ako sami obave domaći zadatak, u kojoj god meri, to je verovatno najkorisnija stvar koju roditelji mogu da učine“, kaže Rizek.
Retko je prekasno da pokažete da ste sazreli.
Kad se jedna osoba koju sam intervjuisao, koja nije želela da otkriva svoje ime, prvi put deklarisala kao gej svojoj majci, njena reakcija bila je pomalo hladna.
„Samo je neko vreme ćutala, a onda je prva stvar koju je rekla bila: ‘Izgleda da neću dobiti unuke'“, ispričao mi je on.
Vremenom je, međutim, postala otvorenija, ali je tema i dalje ostala teška za razgovor.
Nedavno je, međutim, ušao u dugoročnu vezu, što ju je navelo da se izvini za način na koji je prvi put reagovala.
Izvinjenje mu je više značilo nego što je ranije mogao da zamisli, kaže on.
„Podsvesno sam imao potrebu da mi ona to kaže.
„A činjenica da je to proaktivno sama rekla, da je ja nisam na to nagnao pokrenuvši to pitanje ili temu, donela mi je veliko olakšanje.“
Što se mene lično tiče, teško mi je da okrivim roditelje zato što se nisu suprotstavili mom deda ujaku.
Bio je to kraj devedesetih, kad je svest o LGBT pitanjima bila mnogo manja nego danas, a kad sam se konačno deklarisao izuzetno su dobro prihvatili mog partnera.
Nadam se, međutim, da bih, kad bih odrastao u današnje vreme, osećao više podrške da budem ono što jesam tokom formativnih godina – skinulo bi veliki deo tereta sa mojih pleća.
*Dejvid Robson je naučni novinar i autor knjige Efekat očekivanja: Kako vaš mentalni sklop može da preokrene vaš život, u izdanju Kenongejta u Velikoj Britaniji i Henri Holta u SAD.
On je @d_a_robson na Tviteru.
Pogledajte video: Tradicionalna pita sa Balkana u bojama duge
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
