Sara Bejker, doktorka koja je spasila desetine hiljada siromašne dece

„Bolničko odeljenje za samoubistva“, tako su njujorški zdravstveni inspektori zvali Louer Ist Sajd na Menhetnu početkom 20. veka.

Među hiljade ljudi naguranih u jednu jedinu kvadratnu milju, tifoidna groznica, male boginje, dizenterija i druge zarazne bolesti našle su obilje nosilaca.

I u zapuštenim stambenim blokovima kao što je bio ovaj, nedostatak sanitarnih uslova i socijalne službe pružio je plodno tle za rađanje mikroorganizama koji izazivaju bolesti.

Ionako loši uslovi u siromašnim stambenim blokovima samo su bili dodatno pogoršani nemarom njujorškog Sekretarijata za zdravstvo.

Kad je Sara Džozefin Bejker 1908. godine postala direktorka Zavoda za dečju higijenu, prvog te vrste u zemlji, preuzela je direktniji pristup.

Preusmerivši pažnju zavoda na siromašne stambene blokove, uvela je čiste dečije domove zdravlja, slala im obučene medicinske sestre i učila majke nauci o mikrobima i dečjoj higijeni.

• Šta treba da znate o testiranju na korona virus
• Meteoropatija: u kojoj meri vreme utiče na nas
• Osam heroina Drugog svetskog rata koje morate da znate

U to vreme, stopa smrtnosti novorođenčadi bila je zapanjujuće i neprijatno visoka za jedan od najmodernijih gradova u Americi.

Samo u Njujorku, trećina dece umirala je pre navršene pete godine, a u proseku je svakog leta umiralo po 1.500 novorođenčadi.

Te brojke možda su bile i više; kad je Bejker započela posao, otkrila je da njene kolege inspektori nisu prijavljivali svu bolesnu novorođenčad niti vršili inspekciju svih delova grada.

Na kraju prve godine mandata S.Dž. Bejker kao direktorke zavoda, stopa smrtnosti novorođenčadi u gradu opala je za, procenjuje se, oko 1.200 smrti.

Najveći deo zahvaljujući njenoj usredsređenosti na siromašne stambene blokove.

„Išla je na mesta na koja drugi ljudi nisu želeli da idu“, kaže Elana Konis, istoričarka medicine i javnog zdravlja na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju.

Tokom njene tridesetogodišnje karijere u oblasti javnog zdravlja, Bejker je koncentrisala sve napore i resurse na siromašne stambene blokove.

Proširila je obrazovne programe i obuku u nezi dece, osnovavši programe negovatelja i uvevši socijalni nadzor dece u školama i ustanovama.

Kad se tridesetih godina penzionisala, novinski izveštaji procenjivali su da je sprečila smrt 90.000 dece u Njujorku.

Louer Ist Sajd, koji više nisu zvali „bolničko odeljenje za samoubistva“, i ostatak Njujorka, putem programa javnog zdravlja S. Dž. Bejker, postavio je presedan koji su drugi gradovi u zemlji uskoro počeli da slede.

Rani dani

Rođena Njujorčanka iz Pokipsija, Bejker je odabrala medicinu kao karijeru ne toliko iz uverenja u njen potencijal da čini dobro, već kao način da zaradi novac za njenu mlađu sestru Meri i njihovu majku.

Njen brat je umro, a za njim je tri meseca kasnije otišao i njen otac.

Ne mogavši više da priušti koledž Vasar, njen prvi izbor, Bejker je uzela deo preostale oskudne porodične ušteđevine i prijavila sa na Ženski medicinski koledž pri Njujorškoj ambulanti, u žensku medicinsku školu koju su osnovale sestre lekarke Emili i Elizabet Blekvel.

• Kad progovore žene iz Odiseje i Ilijade, otkrivamo potpuno novi svet
• „Otkud žena na frontu“: O pitanju Dariji Kisić Tepavčević, ženama u ratu i gomili ordenja

Nakon što je diplomirala medicinu 1898. godine, Bejker je prihvatila jednogodišnje stažiranje u Bolnici Nove Engleske za žene i decu u Bostonu.

Sa 25 godina, kako je Bejker napisala u autobiografiji iz 1939. godine, Borba za život, i dalje je imala „prilično devojačku dušu“. Ali radeći prvi put sa najsiromašnijima u velikom urbanom gradu, usput je odrasla.

Porađajući bebe u domovima ljudi, videla je uslove života u oronulim stambenim naseljima – pretrpanim, zapuštenim i loših sanitarnih uslova – u kojima su siromašni i radnička klasa odgajali bebe nemajući drugog izbora.

Kad se posle stažiranja Bejker 1902. godine vratila u Njujork, pridružila se njujorškom Sekretarijatu za zdravstvo kao honorarna inspektorka.

Javno zdravlje i dalje je još bilo u začetku. Njujorški Sekretarijat za zdravstvo postao je stalno telo tek 1886. godine.

Ali uprkos mladosti sekretarijata, u vreme kad mu je Bejker pristupila „Njujork je bio predvodnik u javnom zdravlju“, kaže Konis.

U poređenju sa vremenom kad je sekretarijat prvi put osnovan, njegovi zvaničnici sada su posedovali znanje i alate teorije o mikrobima i bakteriologije u borbi protiv zaraznih bolesti.

U 19. veku, francuski hemičar Luj Paster razvio je teoriju o mikrobima, koja je pokazala da mikroorganizmi i njihove multiplikacije izazivaju truljenje i potencijalne bolesti.

Nadovezavši se na Pasterov rad, nemački lekar Robert Koh pokazao je da konkretni mikroorganizmi stvarno mogu da izazovu odgovarajuću bolest kad je identifikovao bakteriju Bacilus antracis kao uzročnika antraksa.

Uskoro je usledilo pronalaženje drugih mikroorganizama koji izazivaju bolesti, uključujući one koji izazivaju tuberkulozu, koleru, tifoidnu groznicu i kugu.

Umesto samo da se leče simptomi, lekari su sada mogli da spreče neke od oblika zaraznih bolesti.

Uz pomoć ovih napredaka u medicini, Bejker i njene kolege iz Sekretarijata za zdravstvo mogli su da testiraju na bakterije, postavljaju dijagnoze bolesti i vakcinišu ljude.

Ali kad je Bejker započinjala posao, otkrila je da neke njene kolege ne koriste do kraja nove alate koje su imali pri ruci.

• „Pukni puško, da ne bude muško“: Šta muškarci koji prave pitu govore o Balkanu

„Omanja prevara“

Prvi zadatak S.Dž. Bejker u okviru Sekretarijata bio je da radi inspekciju školske dece, zaduženje koje je u autobiografiji nazvala „bednom farsom“.

Ona i njene kolege inspektori trebalo je da idu u škole, pregledaju svako dete koje je izgledalo bolesno i pošalju ga kući.

Za sat vremena, od nje se očekivalo da poseti tri škole – što nije ostavljalo mnogo vremena za medicinsku dijagnozu.

Neki inspektori, rekla je ona, nisu radili čak ni to; zvali su škole telefonom raspitujući se za decu, umesto da odlaze sami u škole na inspekciju.

Sekretarijat za zdravstvo bazdilo je na nemar, ustajali duvan i otaljavanje – S. Dž. Bejker

Bejker nije mogla da podnese Sekretarijat za zdravstvo. „Bazdio je na nemar, ustajali duvan i otaljavanje“, napisala je ona, a jedino dostignuće ustanove bilo je što je držalo ljude na plati.

„U iskrenim trenucima, nisam mogla da se ne osećam kao da je i moj vlastiti posao omanja prevara, jer, čak i kad sam ga obavljala, znala sam da ne činim nikakvo dobro.“

U svojoj autobiografiji, Bejker se priseća razgovora sa jednim drugim inspektorom posle jedne od njihovih poseta školama.

Pitao ju je da li je radila inspekcije oronulih stambenih blokova i prijavljivala bolesnu decu u njima. Ona je rekla da jeste.

„Ali ako mi ne prijavljujemo bolesnu decu, a ti prijavljuješ gomilu njih, to naše izveštaje predstavlja u lošem svetu“, odgovorio je on.

Njen kolega je bio u pravu: to što nije radio inspekcije stambenih blokova i prijavljivao bolesnu decu zaista je izgledalo loše.

Za njihovog glavnog nadređenog nije imalo smisla to što je dizenterija koju je prijavila Bejker prohujala oronulim stambenim blokovima, dok drugi iz komšiluka nisu imali prijavljenih slučajeva.

Drugi inspektori su na kraju dobili otkaze. Bejker je unapređena u kancelarijskog asistenta glavnog šefa.

Naravno, deluje malo verovatno da su detaljne rekonstrukcije razgovora zapisanih skoro 30 godina kasnije autentične reč po reč.

Ali danas Konis kaže da postoje dokazi da su, u ono vreme, zvaničnici i radnici bili plaćani za posao koji nisu obavljali.

Gledajući sve to, Bejker se promenila. „Ovaj spektakl zvaničnog nemara, ili nečeg još goreg, bila je kap koja je prelila čašu, mislim“, napisala je Bejker.

Ako nije imala dovoljno odlučnosti da uđe u medicinu, sada je osetila čvrstu rešenost da ostane u javnom zdravstvu.

Novo javno zdravlje

Bejker je 1907. godine unapređena u asistentkinju Komesara zdravlja, a njena lična interesovanja sve više su se okretala zdravlju novorođenčadi i dece.

U roku od godinu dana, dobila je priliku da svu pažnju posveti deci kad je postavljena za direktorku Zavoda za dečju higijenu, osnovanog u okviru njujorškog Sekretarijata za zdravstvo.

Osnovano da bi se bavio smrtnošću novorođenčadi, bilo je to prvo odeljenje te vrste u SAD.

Ovim postavljanjem, postala je prva žena u zemlji koja je služila kao imenovani zvaničnik zdravstva u nekoj velikoj opštini.

Nadležnost S.Dž. Bejker obuhvatala je čitav grad. Ali oblast na koju se najviše usredsredila bio je Hels Kičen, stambeno naselje na zapadnoj strani Menhetna.

Hels Kičen je bio poznat po prenaseljenosti, manjkavim sanitarnim uslovima i vodovodu, i opštinskom nemaru, prekriven prašinom koju je nanosio dim iz fabrika.

Većina stanovnika bili su evropski imigranti, sveže pristigli u zemlju i prisiljeni ekonomskim i infrastrukturnim ograničenjima da žive u oronulim stambenim blokovima.

Mnogi stanovnici nisu imali na koga da se ugledaju po pitanju napretka u najvećem modernom gradu na svetu. Naselja i njihovi stanovnici uglavnom su bili ignorisani ili otpisivani kao beznadežni slučajevi.

Ali Bejker je na to gledala drugačije. Ukoliko majke u ovim naseljima budu dobile savremenije smernice kako da se staraju o deci, smatrala je ona, onda većina smrtnih slučajeva novorođenčadi i dece može biti sprečena.

Godine 1911, stopa smrtnosti novorođenčadi u čitavom Njujorku opala je za 40 odsto

Iako to danas deluje intuitivno, preventivna medicina u javnom zdravlju bila je novina u vreme S.Dž. Bejker, kao i probni program koji je ona predvodila tokom njenog prvog leta na poslu.

Slala je medicinske sestre u pojedinačne stanove da uče majke bacilima i kako se oni šire; savetovala je da se doji kako bi se izbeglo mleko zaraženo bakterijama; učila je da se tokom leta bebe povijaju u hladnu odeću koja diše; insistirala je na čestom kupanju; i pokazivala je kako se dom pravilno provetrava.

Ove male promene značajno su uticale na broj smrtnosti novorođenčadi – krajem leta, smrti u ovoj oblasti opale su za 1.200. A 1911. godine, stopa smrtnosti novorođenčadi u čitavom gradu opala je za 40 odsto.

• „Šta dokazuje čaršav posle prve bračne noći“: Kako prastari običaji i dalje progone žene

Pored kućnih poseta, Bejker je uvela domove zdravlja za bebe, gde su majke mogle da nađu pravilno pasterizovano mleko, lišeno bakterija koje izazivaju bolesti, a gde su sestre mogle da izmere bebe i pregledaju u kakvom su stanju novorođenčad.

Da bi bolje služila majkama, razvila je i izdavala formulu za novorođenčad za one koje nisu mogle da doje.

Takođe je uspešno zagovarala izdavanje dozvola i regulaciju babica za trudne majke koje se nisu osećale opušteno pred muškim lekarima.

Da bi pomogla majkama koje su radile van kuće, Bejker je osnovala „Ligu malih majki“, koja je učila devojke starosti između 12 i 16 godina kako da se staraju o braći i sestrama bebama dok njihovi roditelji rade.

Iako ime programa sugeriše da se ove devojke pripremaju za majčinstvo, u ono vreme one su dobijale bolje obrazovanje iz javnog zdravlja od mnogih studenata medicine.

Devojke koje su se prijavile slušale su skoro 20 časova, uključujući one o pripremanju mleka, prevenciji bolesti i prepoznavanju bolesne bebe.

Dobijale su bedževe i potvrde o položenom kursu. Do 1915. godine, prijavilo se 25.000 devojaka.

• Dan prevremeno rođene dece – kako je majkama: „Staklo koje nas je delilo me je ubijalo“

Programi S.Dž. Bejker za prevenciju i dečju higijenu bili su neprikosnoveni. Ali ona je razumela da je novorođenčadi neophodna i emotivna nega.

Bejker je 1915. godine naletela na slučajni eksperiment kada se otvorila bolnica za napuštene bebe na Ostrvu Randal pod rukovodstvom zavoda. Uprkos tome što su dobijali izvrsnu medicinsku negu, skoro polovina beba u bolnici je umrlo.

Bejker je odlučila da isproba nešto novo i poslala bebe na negu kod majki na Louer Ist Sajdu.

Dobivši ljubav i najbolje što higijenska prevencija S.Dž. Bejker može da ponudi, stopa smrtnosti beba smanjena je na pola.

Bejker je bila prva koja je naučno dokazala da je deci potrebna i ljubav – Helen Epstin

Ovim eksperimentom, piše istoričarka Helen Epstin u uvodu za autobiografiju S.Dž. Bejker, „Bejker je prva naučno dokazala da je deci potrebna i ljubav.“

Suprotno opšteprihvaćenom medicinskom mišljenju da majke treba da odgajaju decu koja će biti samostalna ili će doći do psihičkih oštećenja, Bejker je otkrila da nijedna količina naučno osmišljene dečje nege ne može da nadoknadi emotivnu zapostavljenost.

Zbirni uspeh programa S.Dž. Bejker bio je zapanjujući. Do 1923. godine, Njujork je imao najnižu stopu smrtnosti novorođenčadi u poređenju sa bilo kojim drugim velikim gradom u SAD ili Evropi.

Drugi veliki gradovi u SAD pažljivo su pratili šta radi Njujork i, na kraju, 35 saveznih država zasnovalo je zdravstvene programe za novorođenčad i majke po onom S.Dž. Bejker.

Više reformi

Bejker je želela da njeni napori sežu dalje.

Zajedno sa srodnim reformistima javnog zdravlja i prijateljski nastrojenim članovima Kongresa, podržala je Zakon Šeparda i Taunera, predlog zakona da se pokrene nacionalni program koji će izdvijiti federalna sredstva za negu majki i novorođenčadi, prekopiravši neke od njujorških programa samo na masovnom planu.

Među onima koji su se protivili predlogu zakona bila je Američko medicinsko udruženje (AMA). Kad se raspravljalo o predlogu zakona u Kongresu, lekar koji je predstavljao AMA je rekao:

„Mi se protivimo ovom predlog zato što ako ćete o državnom trošku spašavati živote svih tih žena i dece, kakvu će motivaciju mladi ljudi imati da studiraju medicinu?“

Istoričarka medicine Redžina Moranc-Sančez objašnjava u knjizi Saosećanje i nauka: Žene lekari u američkoj medicini da su takvi argumenti protiv Zakona Šeparda i Taunera bili zasnovani na dve stvari: političkoj ideologiji koja je federalnu pomoć doživljavala kao „neameričku“ i posvećenosti medicinskim lekovima i lečenju više nego prevenciji.

Sa sve većim naglaskom na sprečavanju više nego na lečenju, bilo je sve manje prilika za posao za lekare obučene za ovo drugo.

• Seksizam ili marketing – reklama „Vaša žena je vrela“ na bilbordima

I zaista, prema Elizabet O’Hern u njenoj knjizi Profili naučnica pionira, neki kritičari imali su problem sa programom Bejkerove baš zbog njegovog uspeha. Manje bolesnih žena i dece značilo je manje posla za muške lekare.

„To uništava medicinsku praksu rezultatima u održavanju beba zdravim“, glasila je jedna peticija, koju je potpisao veliki broj bruklinskih lekara, koji su zahtevali da gradonačelnik raspusti zavod.

Bejker nije bila potresena takvim kritikama. „Ovo je prvi kompliment koji sam dobila otkako je osnovan Zavod za dečju higijenu“, odgovorila je ona gradonačelniku. Na kraju krajeva, kritike su značile da njen program funkcioniše.

Kroz čitavu njenu autobiografiju provejava sličan podsmešljivi stav S.Dž. Bejker prema kritikama i otvorenom seksizmu.

Ipak, poniženje koje je doživela kasnije kao predavačica javnog zdravlja u Školi medicine Njujorškog univerziteta uspeo je da naruši čak i njen pragmatični senzibilitet.

Dekan univerziteta je 1915. godine zamolio Bejker da održi kurs iz dečje higijene za novoosnovanu diplomu Doktora javnog zdravlja. Bejker je odbila jer joj kao ženi nije bilo dozvoljeno da i sama postane polaznica kursa.

„Teško da mogu da budem optužena da sam bila nerazumna zato što sam odbila da se ponašam kao nastavnica u instituciji koja me je smatrala nepodobnom da budem polaznica istog“, napisala je ona.

Ali kad dekan nije mogao da nađe nikog drugog, on je popustio, dozvolivši Bejker i da predaje kurs, i da se prijavi za program javnog zdravlja. Univerzitet je potom bio primoran da otvori vrata i drugim studentkinjama.

Kad je Bejker počela da govori na samom početku njenog prvog predavanja, odmah su je prekinuli njeni muški studenti agresivnim, gromoglasnim aplauzom, zaustavivši se samo kad se ona nasmejala zajedno sa njima da bi spasla obraz.

Na kraju predavanja, nastavili su da tapšu, a ona se priseća da je pobegla iz učionice, „preplašena i umorna… govoreći sat vremena pred napadno neprijateljski raspoloženom publikom.“

To tapšanje opisala je „ne kao spontani pravi aplauz koje ume da zvuči jako prijatno, već mrtvi, prezrivi praskajući ritam kojim masa na utakmici bejzbola ispraća nepopularnog igrača sa terena.“

Narednih 15 godina, svako predavanje koje je održala na univerzitetu počelo je i završavalo se na isti način.

Karijera puna oprečnosti

Kad je Bejker 1907. godine poslata da uzme uzorke krvi i urina od kuvarke po imenu Meri Melon, nije očekivala da će naići na otpor.

Melon je bila prvi poznati asimptomatični nosilac tifoidne groznice, što je značilo da može da ima i širi mikroorganizam koji izaziva bolest a da se sama nikad ne razboli.

Preko hrane koju je pripremala, nesvesno je izazvala devet epidemija, koje su za rezultat imale 53 slučaja tifoidne groznice i tri smrti.

Kad je Bejker stigla na Melonino radno mesto, Melon je odbila da joj preda svoje telesne tečnosti za testiranje na bakterije i pobegla. Bejker i policajci su je tražili dva dana i morali su da je odvedu silom u lokalnu bolnicu.

Bolnička laboratorija potvrdila je tifoidnu bakteriju, a Melon je naredne tri godine završila u karantinu pod nadzorom Sekretarijata za zdravstvo.

Puštena je kad je obećala da više neće raditi kao kuvarica i dobila posao kao pralja.

Kao žena i irski imigrant, Melon je imala ograničeni izbor unosnih zaposlenja i bila je plaćena manje za pranje odeće nego za kuvanje porodicama više klase.

Ona takođe nikad do kraja nije prihvatila teoriju o mikrobima, niti da je moguće da ona širi bolest a da se sama nikad ne razboli.

Melon se 1915. godine vratila kuvanju. Posle izbijanja još jedne epidemije tifoidne groznice, Bejker ju je pronašla po drugi put. Melon je završila u karantinu ostatak života na ostrvu Nort Border na njujorškom Ist riveru.

Bejker je rekla da je vremenom počela da simpatiše i poštuje Melon. Ali nije mogla da shvati nespremnost Melon da prihvati naučnu potku bacila. „Merina tragedija bila je u tome da nije bila sposobna da nam veruje“, rekla je Bejker.

Melonina nespremnost da veruje Bejker nije bio izolovani incident: poverenje u javno zdravlje bilo je „nepravilno raspoređeno među zajednicama“, kaže Konis.

Na primer, mnogi imigranti poticali su iz zemalja u kojima je vakcinacija pod obavezom vlade bila nečuvena. Moć koju je Bejker posedovala kao opštinska vlast bila im je potpuno nepoznata.

Stereotipi o imigrantskim zajednicama – uključujući one u koje je verovala i sama Bejker – dodatno su narušavali poverenje u javno zdravlje.

U svojoj autobiografiji, Bejker često irske imigrante naziva „ispraznima“, a za Irce u Hels Kičenu kaže da su „krajnje šarmantni u svojoj kukavnoj bespomoćnosti, potpuno lišeni bilo kakve ambicije i prljavi do neverovatnih razmera“.

Prema mišljenju S.Dž. Bejker, jedina grupa koja je mogla da se meri sa irskom „karakteristikom života u najvećoj prljavštini bili su ruski Jevreji“, koji su uspevali da opstanu „iz štedljivosti“.

U zajednicama koje su bile toliko često ocrnjivanje i stereotipizovane, poverenje se nije lako sticalo samo zato što ga je zahtevao neko sa ovlašćenjima S.Dž. Bejker.

Čini se da Bejker nikad nije shvatila u vezi sa imigrantskim zajednicama kojima je služila da kad je njen savet ignorisan, to nije zbog nedostatka razumevanja.

Bilo je to više zato što su oni, poput Meri Melon, kojima je ona objašnjavala naučnu pozadinu mikroba, imali veoma malo kontrole nad svojim životima i njihovim okolnostima.

Iako se Bejker povukla iz Zavoda za dečju higijenu 1923. godine, njen rad je prevazilazio Sekretarijat za zdravstvo.

Ona je bila produktivna spisateljica, objavljujući stotine članaka za časopise i novine o javnom zdravlju i pet knjiga o dečjem zdravlju i higijeni za nestručnjake.

Osnovala je i Američko udruženje za dečju higijenu, čija je predsednica postala 1917. godine, i služila kao predsednica Ženskog medicinskog udruženja 1935. godine.

Bejker je provela poslednje godine svog ispunjenog života na farmi u Nju Džersiju sa partnerkom, romansijerkom i scenaristkinjom Ajdom Vajli, i njihovom prijateljicom lekarkom Luiz Pirs. Umrla je od raka 1945. godine.

Iako je otišla mnogo dalje od bilo kog drugog zvaničnika javnog zdravlja da bi saznala sve o potrebama stanovnika siromašnih stambenih blokova, čini se da Bejker nikad nije do kraja razumela zašto su neki dočekivali nju i njenu opštinsku vlast skepticizmom.

Niti se bavila ulogom koju je i sama mogla da odigra u pojačavanju tog nepoverenja.

Da je to učinila, lako je zamisliti koliko je još života mogla da spase.

Ovako, zaslužuje reputaciju jednog od najranijih i najuticajnijih krstaša u borbi za preventivno javno zdravlje – i služi kao primer ne samo šta treba raditi, već i šta ne treba raditi, kad je u pitanju javno zdravlje.

Neotkriveni geniji

Zamolite ljude da zamisle naučnika i mnogi od nas će zamisliti istu stvar – heteroseksualnog belog muškarca.

Istorijski gledano, veliki broj izazova dobrano je otežao onima koji se ne uklapaju u taj stereotip da uđu u svet nauke, matematike ili inženjerstva.

Ima, međutim, mnogo pojedinaca raznovrsnog porekla koji su oblikovali naše razumevanje života i Univerzuma, ali čije priče nisu ispričane – sve do sada.

Uz našu novu kolumnu BBC Budućnost, slavimo sve „neotkrivene genije“ koji su ovaj svet načinili onakvim kakav je danas.

Portret S. Dž. Bejker: Emanuel Lafont.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]