Srbija i posao: Kako se zapošljavaju ljudi sa invaliditetom, a šta su im najveće prepreke na poslu

Šest godina.

Toliko je Nikoli Đurđeviću, 35-godišnjem ekonomisti iz Beograda bilo potrebno da pronađe prvi pravi posao, na kojem će se zadržati više od nekoliko meseci, a glavni razlog bio je njegov invaliditet.

Od rođenja se bori sa artrogripozom, stanjem koje uzrokuje deformitete zglobova i njihovu ograničenu pokretljivost, koristi invalidska kolica, a smanjena mogućnost da pokreće ruke dodatno mu otežava život i rad.

„U Srbiji nije toliki problem da se nađe posao ako imate lakši invaliditet, za ljude u kolicima je teško, a za nas koji pritom imamo i problem sa rukama – to je na nivou sreće ili lutrije“, počinje priču za BBC na srpskom ovaj Beograđanin.

„Na razgovorima za posao su me zbog problema sa pokretljivošću ruku gledali na drugačiji način, video sam da su skeptični da mogu da obavim posao za koji sam se prijavio, a jednom su me pozvali na razgovor, da bi kasnije odustali jer zgrada u kojoj je firma nema lift“, prepričava izazove sa kojima se suočavao.

• „Danas zaposleni biraju poslodavce, nekada je bilo obrnuto“: Ko najlakše pronalazi posao u Srbiji
• Slepa žena izrađuje tehnologiju za opšte dobro
• Gejmeri sa invaliditetom unose revoluciju u video igre

Nikola je jedan od 571.780 ljudi sa invaliditetom u Srbiji, koji čini gotovo osam odsto ukupnog stanovništva, prema podacima Popisa stanovništva iz 2011. godine.

Rezultati popisa iz 2022. godine za ovu društvenu grupu biće objavljeni u decembru ove godine.

Prema evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ), u koju je BBC na srpskom imao uvid, do početka avgusta ove godine bilo je 10.980 nezaposlenih sa invaliditetom u Srbiji, a do 21. avgusta ove godine zaposleno je ukupno 2.140 njih.

Međutim, iz NZS naglašavaju da „nijedna institucija u Srbiji ne raspolaže celovitim bazama podataka o osobama sa invaliditetom“, te da brojke iz njihove evidencije nisu i konačne.

Radni uslovi ove grupe ljudi u Srbiji regulisani su od 2009. godine, kada je usvojen Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju ljudi sa invaliditetom.

Ovim aktom predviđeno je da firme sa 20 do 49 zaposlenih moraju da angažuju najmanje jedno takvo lice, kao i još jedno na svakih narednih 50 radnika, jer će u suprotnom plaćati penale u iznosu polovine prosečne plate na godišnjem nivou.

Ali, uprkos uvođenju zakonskog okvira, Jovana Krivokuća-Milovanović, izvršna direktorka Foruma mladih sa invaliditetom, prepoznaje tri glavna izazova u zapošljavanju ljudi sa invaliditetom.

To su „loša obrazovna struktura, nisko samopouzdanje i nepristupačnost radnog prostora“, kaže ona za BBC na srpskom.

„Imamo prilično neobrazovanih i nekvalifikovanih ljudi sa invaliditetom, koji nemaju šta da ponude na tržištu rada, što je povezano i sa nepristupačnošću obrazovnih ustanova.

„To dovodi do nedostatka samopouzdanja, plaše se da izađu na otvoreno tržište rada, zatvore se u sebe, boje se diskriminacije, a mnogi ne mogu da nađu posao, jer prostorije poslodavca njima nisu pristupačne“, pojašnjava ona.

Prvi posao: ‘Olakšanje, šansa, prekretnica i obaveza’

Posle sticanja diplome na Pravnom fakultetu u Beogradu, za Marka Jovića iz Beograda izlazak na tržište rada nije tekao glatko.

Ovaj 38-godišnjak sa urođenom cerebralnom paralizom prvih godinu dana proveo je u traženju bilo kakve poslovne prilike.

Njegov slučaj nije izuzetak, jer posao duže od 12 meseci traži 8.113 osoba sa invaliditetom, što je 73,9 odsto od ukupnog broja, dok je ovaj procenat manji kada su u pitanju sva nezaposlena lica (67,1 odsto), pokazuju podaci NSZ.

Preko vladinog programa „Prva šansa“, Jović je uspeo da se zaposli u jednoj nevladinoj organizaciji, gde je proveo više od dve godine, volontirao je kao advokat, položio pravosudni ispit, a zatim se zaposlio „na određeno vreme“.

Tek 2021. godine dobio je prvo stalno zaposlenje i postao zamenik sekretara Skupštine opštine Zvezdara, gde i dalje radi.

Danas je, kaže on za BBC, u daleko boljoj poziciji nego pre ove „prekretnice“ u njegovoj karijeri.

„Najteže je bilo dobiti šansu i steći poverenje poslodavca da invaliditet nema veze sa znanjem i kompetencijama koje posedujete, a kada sam ga dobio, bilo je lakše da pokažem šta znam i stvari su tekle kao po loju“, priča Jović.

Pre više od dve godine, taj prag prešao je i njegov tri godine mlađi sugrađanin Nikola Đurđević.

Iako je diplomirao 2015. godine, dugo je bio osuđen na stručne prakse i javne radove, privremene poslove uz pomoć Nacionalne službe za zapošljavanje (NZS), kao i povremene honorarne angažmane.

Redovno sam se prijavljivao i na druge oglase za posao, ali zbog mog stanja poslodavci nisu imali razumevanja, a neretko je bilo i predrasuda, kaže Nikola.

Ovaj prvi korak smatra „najvažnijim“, a trenutak kada ga je napravio danas opisuje kao „veliko olakšanje“.

„Osećaš se sigurnije, imaš više samopouzdanja, možeš nešto da priuštiš i pomogneš porodici, to je potpuno jedna druga percepcija svakodnevnice“, kaže.

„Posle ti se otvaraju i druge stvari – imaš priliku da dobiješ i druge ponude, otkriješ šta možeš, a šta ne“, jasan je ovaj ekonomista.

Ističe da je radom u firmi „prezadovoljan“, ali da ni poslodavci nisu zažalili što su ga angažovali, o čemu svedoči sada već duži staž u istoj kompaniji.

Đurđević smatra da je dobijanje prvog posla i odgovornost za sve ljude sa invaliditetom.

„Dokazuješ da si sposoban i ravnopravan u poslu, sutra će možda taj poslodavac da prenese drugima, pa će im promeniti mišljenje i oni će zaposliti osobu sa invaliditetom“, naglašava Nikola.

Pored zvanja ekonomiste, Nikola ima i diplomu trenera za košarku u kolicima, što je posao kojim se uporedo bavi iz entuzijazma.

• Koliko su mladi danas diskriminisani kad traže posao
• „Živim u grču“: Zašto se mladi u Srbiji teško osamostaljuju od roditelja
• Da li su mladi u Srbiji u pravu kada na prvom poslu traže dobru platu

Ana Vučinić, stručnjakinja za profesionalnu rehabilitaciju, koja godinama radi sa ljudima poput Nikole i Marka, objašnjava zbog čega je prvo zaposlenje istovremeno i najvažniji korak i najveća prepreka za ljude sa invaliditetom.

„Mnogo njih nema samopouzdanja, polaze od stava ‘nema šanse da ja tu budem primljen, neću džabe da idem, to će biti samo još jedan vid diskriminacije i pokazaće da ja nisam ni za šta'“, objašnjava ova psihološkinja za BBC na srpskom.

Kao primer dobre prakse, navodi slučaj zaposlene u jednom šabačkom preduzeću, gde radi već devet godina.

„Ona apsolutno ništa nije znala da radi, nije imala motoričke veštine i kada je došla, u početku smo pomislili da bi mogla da radi samo poslove čišćenja.

„Posle šest godina u firmi, savladala je rad na svim mašinama koje imamo“, priča Vučinić.

Taj, ali i drugi primeri, pomogli su joj da spozna da ova grupa ljudi „stvarno daje 110 odsto od sebe“ i da proces napretka „uz pravilnu podršku, može baš brzo da ide“, dodaje psihološkinja.

Možda će vam i ova priča biti zanimljiva:

Profesionalna rehabilitacija: Put ka ‘otkrivanju pravih mogućnosti’

Javni radovi dugo su bili jedina opcija i za Ljiljanu Vuković, 32-godišnju Šapčanku sa urođenom cerebralnom paralizom.

Nacionalna služba za zapošljavanje organizuje javne radove koji mogu da traju najviše četiri meseca sa ciljem „očuvanja i unapređenja radnih sposobnosti, odnosno radno-socijalne integracije osoba sa invaliditetom na tržištu rada“, navodi se na sajtu te institucije.

Još jedna mera koja je na raspolaganju ovoj grupi ljudi je stručna praksa, koja najduže traje 12 meseci i podrazumeva naknadu od 22.000 do 27.000 dinara mesečno, u zavisnosti od stepena obrazovanja.

Posle nekoliko iskustava u ovim poslovima, Ljiljana je 2017. godine odlučila da se obrati Nacionalnoj službi za zapošljavanje, koja ju je uputila u firmu za pakovanje hrane.

Prošlo je mesec dana dok je nisu pozvali na razgovor, a dobro pamti taj 20. novembar kada joj je život postao „mnogo drugačiji nego kada nije radila“, priseća se Ljiljana u razgovoru za BBC na srpskom.

„Osećala sam i videla sam da mogu, dalo mi je vetar u leđa, mnogo sam se osamostalila, a onda sam 2019. godine kupila i stan u Šapcu – tada sam baš videla plod mog rada“, prepričava Vuković.

Firma u kojoj radi članica je Udruženja preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom.

Proces zapošljavanja u ovoj kompaniji kreće od objavljivanja oglasa u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, potom i organizovanja razgovora koji mora biti usklađen njihovim sposobnostima, kaže psihološkinja Ana Vučinić.

„Razgovor za posao mora da se prilagodi i kulturološkim sredinama iz kojih dolaze, koje su neretko prilično ograničene i moraju da im se približe neke stvari i jednostavnije objasne.

„Vrlo teško im je objasniti kada nisu primljeni, oni su emotivno osetljiviji, pa to mogu da dožive kao vid diskriminacije“, priča ona.

Sledi profesionalna rehabilitacija, a kako je za 80 odsto radnika ove firme to bilo prvo zaposlenje na duži period, ona često dolazi sa izazovima.

Mirjana Pantelić, sekretarka Udruženja preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, navodi da firme koje su članice udruženja sprovode obuke za „100 poslova, odnosno radnih mesta“.

„Naše firme mogu da rade obuke samo iz svoje osnovne delatnosti, a institucije poput NSZ mogu da obučavaju ljude i za druge poslove“, kaže Pantelić za BBC na srpskom.

Ovo udruženje čini više od 40 preduzeća, tokom prošle godine se u njima zaposlilo 80 ljudi sa invaliditetom, dodaje ona.

Kako se razlikuju stepeni invaliditeta?

Na osnovu veštačenja Fonda za penziono i zdravstveno osiguranje (PIO), obavlja se procena radne sposobnosti ljudi sa invaliditetom, propisano je Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom.

Do donošenja zakona 2009, oni su „radili pod opštim uslovima, kao i svi drugi, bez ikakvih razlika“, naglašava Jovana Krivokuća-Milovanović. izvršna direktorka Foruma mladih sa invaliditetom.

Navodeći da se ljudi sa invaliditetom dele na tri kategorije, ona kaže da se izričito protiv upotrebe treće – oni koji nisu radno sposobni.

„Ako nekom date rešenje da je potpuno nesposoban za rad, osudili ste ga da ni na koji način ne može da učestvuje u društvu i ostvaruje prihode, a smatramo da svako na neki način može da bude produktivan“, tvrdi ona.

Miodrag Nedeljković, generalni sekretar Društva defektologa Srbije, ukazuje da uspeh zapošljavanja često zavisi od stepena invaliditeta.

„Iskustva u zapošljavanju osoba sa manjim smetnjama u razvoju su uglavnom pozitivna i afirmativno potvrđuju postojeću praksu obrazovanja i stručnog osposobljavanja.

„U slučaju onih sa složenim i višestrukim smetnjama, nakon sticanja formalnih kvalifikacija za rad u pomoćnim zanimanjima, zaposlenje je moguće samo u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju kojih u Srbiji ima 56, uz rad u kontrolisanom i nadziranom okruženju.

„U manjim sredinama, gde ne postoje ovakva preduzeća, zaposlenje osoba iz ove grupe je gotovo nemoguće“, pojašnjava Nedeljković u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

Pogledajte i ovu priču:

‘Nije isto biti invalid u Beogradu i manjoj sredini’

Mirku Joviću nije bilo lako da prođe put do sticanja visokog obrazovanja, ali i da pronađe preduzeće koje će biti spremno da se prtilagodi i zaposli ga.

„Ne mogu da kažem da sam imao neke velike poteškoće tokom školovanja i studiranja, jer sam rođen u Beogradu, gde su uslovi malo bolji“, kaže on.

Za razliku od njega, stazu do samostalnosti i „sopstvenog dinara“, Ljiljana Vuković krčila je nekoliko desetina kilometara uzvodno rekom Savom – u Šapcu.

„Mali broj ljudi radi iz mog lokalnog udruženja ljudi sa invaliditetom“, priča 32-godišnja Šapčanka.

• Političari s invaliditetom izabrani u parlament Japana
• Nove Barbike u prodaji: Sa slušnim aparatom i u invalidskim kolicima
• Manjak empatije ili sistemski propust – zašto je uklonjena rampa za kolica za dečaka u Boru

Jovana Krivokuća-Milovanović iz Foruma mladih sa invaliditetom, kaže da škole u manjim sredinama „nisu uopšte pristupačne“, predrasude i stereotipi su „mnogo rasprostranjeniji, a mogućnosti „vrlo ograničene“.

„U Beogradu ima mnogo velikih kompanija koje su spremne na zapošljavanje invalida i prilagođavanje, dok u manjim mestima toga nema“, kaže ona.

Pominje primere poslodavaca iz manjih sredina koji zapošljavaju invalide samo radi forme, a da oni uopšte ne rade ili rade kao i svi drugi bez ikakvih prilagođavanja, što može negativno da se odrazi na njih.

Ova organizacija napravila je i Platformu za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, na koju, pored njih, mogu da se prijave i poslodavci koji tragaju za radnicima.

Krivokuća-Milovanović smatra da rad na daljinu, u kućnim uslovima, može da bude prepreka u tom procesu.

Ali za ljude iz manjih sredina, ovo „apsolutno može da bude rešenje“, ukazuje.

Poslodavci i invaliditet: Od predrasuda i neznanja do spremnosti na prilagođavanja

Kompanije sa više od 20 zaposlenih imaju dva izbora – prvi je da zaposle osobu sa invaliditetom, a drugi da plaćaju kaznu ako to ne učine.

Često se odlučuju za ovo drugo, kaže Gordana Pušara, predsednica beogradskog Udruženja osoba sa invaliditetom (UOSI), za BBC na srpskom.

„Neobaveštenost poslodavaca je veliki problem, jer oni uglavnom osobe sa invaliditetom vide kao nekoga u kolicima, a ne shvataju da su to ljudi različitih stepena obrazovanja, mana i vrlina i stepena invaliditeta“, pojašnjava Pušara.

Poslodavac koji na neodređeno vreme zaposli osobu sa invaliditetom bez radnog iskustva, u prvih godinu dana može da računa na subvenciju države u visini do 75 odsto ukupnih troškova zarade i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, ali ne više od iznosa minimalne zarade, navodi se na sajtu NZS.

„Dešava se da poslodavci uzimaju ljude sa invaliditetom zbog zakonske obaveze, drže ih godinu dana i onda ih menjaju kao na traci.

„Zbog toga se zalažemo da taj rok bude najkraće tri godine“, napominje Pušara.

• „Moramo da razmišljamo kako je umreti mlad, ako želimo da živimo duže od mladosti“
• „Korak napred, tri unazad“: Život sa dijagnozom retke bolesti u Srbiji

Jovana Krivokuća-Milovanović smatra da se u zapošljavanju ljudi sa invaliditetom kao po pravilu oslikavaju jasne razlike između velikih kompanija i manjih firmi.

„Korporacije sa više hiljada zaposlenih i stranim menadžmentom već imaju iskustva sa tim, spremni su na prilagođavanja, ali to nažalost ne možemo da kažemo za ogroman broj drugih kompanija.

„Ponekad se šalimo da bi mnogo kompanija želelo da zaposli nekoga sa invaliditetom, a da nema invaliditet“, kaže ona.

Direktorka Foruma mladih sa invaliditetom iz dosadašnje prakse u Srbiji izdvaja tri kategorije kompanija.

„Prva su one velike koje imaju iskustva i ne beže od toga da zaposle ove ljude, druga su firme koje to rade isključivo iz zakonske obaveze, a treća su kompanije koje sasvim slučajno zaposle nekoga sa invaliditetom“, priča ona.

„Objave redovan konkurs, slučajno dođe takva osoba na intervju, pa oni tako promene odnos prema ovoj grupi ljudi i otvore se za njih.“

Međutim, iz Unije poslodavaca Srbije (UPS) za BBC na srpskom ukazuju i na niz problema koji firmama otežavaju proces zapošljavanja ljudi sa invaliditetom.

Kako kažu, prvo je potrebno utvrditi tačan broj ovih ljudi i evidentirati sve veštine kojima raspolažu, napominju.

Dodaju i da Pravilnik o proceni radne sposobnosti osoba sa invaliditetom treba da se izmeni i da, pored navođenja šta određena osoba ne može da radi, treba isticati i one poslove koje može kako bi dobili šansu na tržištu rada.

‘Nije sve do poslodavaca’

Deo odgovornosti snose i ljudi sa invaliditetom, a ne samo kompanije, što je u rodnom Šapcu uvidela i 32-godišnja Ljiljana Vuković.

„Neki ne žele, zatvorili su se, misle da im je bolje da sede kod kuće“, kaže ona i navodi primer iz ličnog okruženja.

„Imam drugaricu koja kaže da ne bi mogla svaki dan da ustaje, da se sprema i ide na posao, a meni je dosadno kada ne radim“.

Ana Vučinić, koja sa ljudima poput Ljiljane svakodnevno radi već gotovo deceniju, naglašava da je stvaranje radnih navika i osećaja odgovornosti i posvećenosti obavezama na poslu „veliki izazov“ u radu sa ljudima bez radnog iskustva.

„Treba ih naučiti da dolaze u tačno određeno vreme i da znaju zbog čega su tu, a mislim da se taj problem javlja i kod zdravih ljudi koji u kasnijim godinama počinju da rade“, kaže ona.

„Imala sam slučajeve da ljudi dobiju posao, dođu na radno mesto i žale se zato što su videli da se tamo zaista radi, pa pokušavamo da im objasnimo da moraju da zarade platu u skladu sa njihovim mogućnostima“, dodaje ona.

Miodrag Nedeljković, generalni sekretar Društva defektologa Srbije, kaže da se u srednjim stručnim školama za decu sa invaliditetom „posebna pažnja posvećuje razvoju socijalnih veština i samostalnosti u interakcijama, kulturi obraćanja, razumevanju i uvažavanju potreba drugih i u razvoju timskog duha i osećanja zajedništva“.

Organizuju se, dodaje, i radionice i treninzi emocionalne kontrole.

Školovanje: Prepreka ili prednost?

Još kao dete, Marko Jović nije imao dilemu – završavanje fakulteta za njega je bila obaveza.

„Imao sam taj princip, jer je moja situacija specifična: nisam imao pravo da odustanem, jer nisam imao gde“, opisuje on.

Marko kaže i da je njemu „definitivno bolje“ nego drugim ljudima sa invaliditetom koji nisu stekli visoko obrazovanje, jer može lakše da naše posao.

Kada je obrazovanje u pitanju, Jović pripada manjini jer tek 3,4 odsto ljudi sa invaliditetom koji traže posao u Srbiji ima završenu visoku četvorogodišnju školu.

Čak 38,1 odsto njih je bez kvalifikacija ili niskokvalifikovano, podaci su NZS.

Brojke odudaraju od republičkog proseka za sve nezaposlene, gde 13,8 odsto čine visokoobrazovani, a 35,2 odsto oni sa niskim kvalifikacijama ili bez njih.

• „Sistemsko zlostavljanje“ u domovima za decu i mlade sa smetnjama u razvoju – šta kaže država
• Vežbe za jačanje mišića i osmeha: Kako deca sa smetnjama u razvoju treniraju u Beogradu
• Roditelji dece sa invaliditetom konačno dobijaju novac koji im država Srbija duguje

Defektolog Miodrag Nedeljković naglašava da se u odnosu na stepen i složenost invaliditeta određuje i program obrazovanja u srednjim stručnim školama.

„Za učenike sa složenijim i višestrukim smetnjama predviđeni su dvogodišnji programi obrazovanja i stručnog osposobljavanja za zanimanja“, kaže on.

Ipak, najveći broj učenika u srednjim „specijalnim“ školama završava trogodišnje smerove, dok oni koji imaju isključivo oštećenja sluha ili vida imaju priliku da završe četvorogodišnje školovanje, dodaje.

„Neposredno po završetku školovanja, oni stiču osposobljenost za samostalan rad, ali kod učenika sa složenijim smetnjama to se teško dostiže u planiranom trajanju školovanja.

„Posle toga, mogu da budu angažovani samo u kontrolisanom radnom okruženju uz stručni nadzor, ponekad i uz asistente“, objašnjava Nedeljković.

Ali, ono što zakon propisuje je jedno, a put do diplome u praksi za ljude sa invaliditetom nešto sasvim drugo, kaže Jovana Krivokuća-Milovanović.

„Obrazovne ustanove su nepristupačne, poslednjih godina imamo poboljšanja, ali to je još nedovoljno“, smatra ona.

Usled toga, mnogi „često“ upisuju škole i fakultete koje ne žele, jer su im samo one bile pristupačne, dodaje.

Možda će vam i ova priča biti zanimljiva:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]