Ušuškan među brežuljcima i okružen njivama i šumarcima, u podnožju Fruške gore, krije se Neradin, sremsko selo što skromno čuva sećanje na meštanina koji je zadužio, ako ne čovečanstvo, onda barem frizerski zanat.

U ovom mestu pokraj Iriga, pre dva veka rodio se Nikola Bizumić, berberin koji je, prema pisanju novina još iz perioda Kraljevine Jugoslavije, izumeo mašinicu za šišanje.

Legenda o pronalazaču koji je „ošišao ceo svet“ i danas provejava seoskim sokacima, a njegov lik i delo česte su teme razgovora među meštanima.

„Popularno nam selo, brate, da nije bilo njega, niko ne bi znao za Neradin“, govori jedan mladić, nakratko prekinuvši druženje sa komšijama ispred prodavnice u centru.

Da iz ovog sremskog mesta potiče jedan inovator ne ukazuje apsolutno ništa, a meštani kažu da bi makar „spomen-ploča“ mnogo značila selu.

„Ovuda prolaze turisti za manastir Grgeteg i kad bi se tako nešto postavilo, oni bi tu stali i slikali bi se.

„Ali niko do sada nije dao takav predlog, ti si prvi koji je to pomenuo, a to bi sigurno prošlo – samo da neko pokrene“, govori mi drugi Neradinac, dok sedi na klupi pred prodavnicom i briše znoj sa čela.

Dodaje da su ulica i dvorište gde je sremski brica odrastao nedaleko odatle, naglašavajući da tu sada živi njegov rođak i imenjak.

Porodica Bizumić iz Neradina nije želela da govori za BBC na srpskom o rođaku.

O životu Nikole Bizumića se veoma malo zna, a informacije kojima čak i istoričari raspolažu dolaze iz štampe, što celokupnoj priči daje misteriozni element.

Đorđe Bošković, istoričar Zavičajnog muzeja u Rumi, kaže da postoji dosta „protivrečnosti“, podsećajući da su „novine osnovni izvori“, odnosno „naknadni – drugog i trećeg reda“.

„Velika je to stvar da se ne bi neko na ozbiljnijem nivou time bavio – mora da postoji građa“, govori on za BBC na srpskom.

I Mirjana Radojević je saglasna da se danas, osim novinara, retko ko seti njenog rođaka Nikole Bizumića.

„Ta priča ide sa kolena na koleno i gotovo da se ništa o njemu ne zna, ali mi je svakako drago kada vidim negde tu nularicu, pa kažem ‘vidi, ovo je moj predak napravio'“, govori rođena Rumljanka, danas izvršna producentkinja sa adresom u Beogradu, za BBC na srpskom.

Nularica je kolokvijalni naziv za ručnu mašinicu za šišanje i brijanje.

Neradin, navodno rodno mesto Nikole Bizumića, nalazi se na oko pet kilometara od Iriga i oko 30 od Novog Sada, podno Fruške gore

‘Preko trnja do zvezda’

Da Srbija ima pronalazača i to multimilionera po imenu Nikola Bizumić saznalo se tek 15. avgusta 1929. u listu Politika.

Tamo je objavljen jedan od prvih tekstova o misterioznom sremskom berberinu koji će poslužiti kao osnova bezmalo svakog narednog članka o njemu.

Nikola Bizumić se, kako piše, rodio u Neradinu 1823, tada na teritoriji Austrijskog carstva, kao „seljački sin“.

Kada mu je dosadilo da „čuva svinje po fruškogorskim šumama“, uputio se u Rumu, udaljenu nešto manje od 20 kilometara, gde ga je lokalni brica uzeo za učenika.

„U delovodnom protokolu rumskog berberskog esnafa za 1836. zapisano je rđavim latinskim jezikom pod brojem 154 da je 18. aprila Petar Jovanović ‘magistar hirurgije’ prijavio kao šegrta Nikolu Bizumića iz Nerodina (tadašnje ime njegovog rodnog sela).

„’Čita slabo, a pisati ne zna’, ocenio je činovnik u protokolu znanje Nikole Bizumića“, pisala je Politika.

Narednih deset godina brijao je Rumljane i tako se kalio, da bi se 1846. pridružio pograničnom puku u Sremskoj Mitrovici kao „vojni berberin i hirurg“.

Kao pripadnik ove jedinice, lutao je Italijom, Češkom i Galicijom – istorijskom oblasti na prostoru današnje Poljske i Ukrajine,

Širom Evrope 1848. izbijaju revolucije, pa je tako učestovao u ratu, između ostalog, i u Mađarskoj, da bi se tri godine kasnije „iz nepoznatih razloga“ vratio u rodni Neradin.

Politika piše i da je često išao za Rumu, krijući pravi razlog poseta.

Na kraju je, ipak, obelodanio strogo čuvanu tajnu.

Izmislio je mašinicu za šišanje, uređaj koji bi umnogome skratio muke berberinu, a brzo i efikasno odstranio višak kose mušterijama.

Od bogatih meštana i rumskog berberskog esnafa je zatražio pozajmicu od 100 forinti kako bi ga patentirao, ali umesto pozitivnog odgovora, postao je predmet sprdnje.

Razočaran i revoltiran, domovinu je napustio 1855. bez prebijene pare.

Zaputio se u britansku prestonicu London, gde je naišao na razumevanje za vlastitu ideju i pronašao finansijera.

Usavršio je pronalazak, patentirao ga i zadržao za sebe „isključivo pravo proizvodnje“.

Od milionske prodaje mašinica za šišanje i procenta koji je ubirao postao je bogat čovek, a imovina je stalno rasla.

Preminuo je 1906. u Londonu.

Nasledstvo vredno 15 vagona suvog zlata

Godinu dana posle smrti Nikole Bizumića, u sreski sud u Irigu stigla je engleska depeša kojom se traže njegovi naslednici, pisala je Politika.

Pronalazač je testamentom, navodno, zaveštao ogromno nasledstvo rođacima do šestog kolena.

Pošto u Irigu nije bilo Bizumića, a dokument nije poslat u rodni Neradin, sud je javio da „nema nikakvih vlasnika“.

Engleske vlasti su još nekoliko puta pokušavale da stupe u kontakt sa naslednicima – poslednji put 1914.

Zahvaljujući kamatama i procentima od prodaje mašinice za šišanja, njegovo nasledstvo se 1929. uvećalo na 22 miliona funti.

Posedovao je i „jednu veliku palatu u londonskom Sitiju“, centralnom delu britanske prestonice.

„Interesantno je napomenuti da se ova ogromna suma ne bi uopšte mogla pretvoriti u dinare, jer ona iznosi 6.160.000 dinara, a u saobraćaju ima svega 5.200.000 dinara“, pisala je Politika.

Ekonomski list Narodno blagostanje, koji se leta 1929. takođe bavio ovim pitanjem, objavio je da navedena suma odgovara količini od „15 vagona suvog zlata“, odnosno „sedminu zlatnog stoka“ centralne Engleske banke.

U istom tekstu se navodi da je ukupno nasledstvo zapravo iznosilo više od polovine „najnovijeg zajma“ koji je engleski guverner „zaključio u Americi“.

Istoričar Đorđe Bošković podseća da je u tom periodu na pomolu bila Velika ekonomska kriza, koja će trajati celu deceniju, te bi se Engleska banka tako našla „u teškoj finansijskoj situaciji“.

„Kad bi Engleska isplatila to nasledstvo, otišla bi u još veću dubiozu, a Jugoslavija ne bi imala sredstava da pokrije tu sumu jer Fabrika za štampanje novca na Topčideru još nije bila gotova“, dodaje istoričar.

Zato mu se, kaže, „jedino čini logičnim da ni Engleskoj, ni Jugoslaviji nije odgovaralo da se to realizuje“.

Vest o srpskom milioneru prenele su i austrijske novine, a broj zainteresovanih rođaka i mogućih naslednika počeo je da raste.

Pozivajući se na podatke iz novina, Bošković kaže da ih je u jednom trenutku bilo skoro 400.

„Išli su na litije u Hopovo da se mole da se nasledstvo ostvari, podnosili razna dokumente, čak su i kumstva računali“, dodaje istoričar.

Za priču su znali Moše Pijade i Tomislav Karađorđević

Mirjana Radojević je prvi put za Nikolu Bizumića čula u mladosti, od oca.

„Izašao je članak u novinama, tata ih je doneo i sve mi ispričao“, kaže 63-godišnjakinja.

Međutim, priča o njenom rođaku je u jugoslovenskoj štampi zaživela dosta ranije – 1957, po objavljivanju feljtona Večernjih novosti.

Kuća Radojevića je tih dana vrvela od novinara, ali i od „silnih naslednika“ koji su naprasno počeli da se pojavljuju.

„Dolazili su neki bogataši iz Slavonije, nudili tatinom ocu silna imanja, samo da im da pravo da traže nasledstvo.

„Međutim, deda je govorio da ‘od toga nema ništa'“, priseća se Radojević.

Vremenom se više zainteresovala za sudbinu pretka, pa je istražujući saznala da je iz „crkvene matične knjige pocepana stranica“ sa podacima o njegovom rođenju.

Radojević kaže da je ovaj slučaj privukao pažnju i komunističkih vlasti posle Drugog svetskog rata.

Navodno se o Bizumićevom nasledstvu tokom zvanične posede Londonu početkom 1957. raspitivao Moša Pijade, tadašnji predsednik Savezne narodne skupštine, čuvši za priču od jednog Neradinca sa kojim je robijao u Sremskoj Mitrovici pre Drugog svetskog rata.

U pomoć je trebalo da pritekne i Tomislav, sin jugoslovenskog kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića koji se u Srbiju iz Velike Britanije, posle višedecenijskog odsustva, vratio početkom 1990-ih.

Mirjana Radojević je stupila u kontakt sa njim.

„Pričali smo telefonom i rekao je da će uraditi sve što bude mogao, barem da pronađemo umrlicu, ali je ubrzo posle toga preminuo“, priseća se.

Danas se o nasledstvu, kao i o samom Nikoli Bizumiću, sa sigurnošću ne zna gotovo ništa.

Radojević kaže da je nasledstvo bilo glavna tema jednog porodičnog sastanka u Neradinu u drugoj polovini 1980-ih, o kome je pisao list Ilustrovana politika.

Sastanak je podsetio na komediju Branislava Nušića „Ožalošćena porodica“, kada počnu da se pojavljuju i poznati i nepoznati naslednici.

„Shvatili smo da ne možemo ništa da uradimo i onda smo napravili zafrkanciju od toga – sednemo, pričamo i maštamo“, priča Radojević uz osmeh.

Sremski brica se, kaže, nije ženio i nije imao direktne naslednike.

Imao je samo rođenog brata, čiji potomci danas žive u Neradinu, i sestru, Mirjaninu čukunbaku, koja se udala u rumskom selu Dobrinci i uzela prezime Radojević.

‘Revolucionarno otkriće’

Iako se frizerskim zanatom bavi više od dve decenije, Dragan Zečević, među sugrađanima poznat po nadimku Zeka, za Nikolu Bizumića je čuo tek nedavno.

„Znao sam za tu mašinicu pošto je moj majstor kod koga sam učio zanat, radio sa njom“, govori 55-godišnji berberin iz Rume za BBC na srpskom.

Sa izumom sremskog brice upoznao se još u detinjstvu, ali na nimalo prijatan način.

Otac ga je vodio kod penzionisane frizerke koja je šišala upola cene dotrajalom ručnom mašinicom.

„Kao na klanje da sam išao.

„Mašinica tupa, baka stara i retko škljoca, a vuče je tako neispravnu po glavi“, kiselo se osmehujući prepričava Zečević traume iz detinjstva.

Kasnije ga je, dodaje, otac jurio po dvorištu kada bi trebalo da krenu kod popularne bricinke.

U njegovom frizerskom salonu „Zeka i Mira“, koji podseća na mali zanatski muzej, drži nekoliko ručnih mašinica za šišanje, ali nikada sa njima nije radio.

Ovaj izum smatra revolucionarnim, makar za njegov zanat, jer se pre toga šišalo isključivo makazama i britvom.

„Ljudi dosta potcenjuju, ali veliki je to napredak.

„Zamisli ti u tom praznom svetu, 1800. i neke, kada nije bilo ništa, odjednom izmisliš ovako nešto – spas“, smatra Zečević.

Kaže da je ovaj pronalazak na neki način preteča kosačice za žito, detelinu i druge poljoprivredne kulture, kao i kombajna, zbog principa na kome radi – „dve nazubljene ploče koje se paralelno pokreću i seku“.

„Naši nisu imali razumevanja za njega, baš kao za Nikolu Teslu i Mihajla Pupina – prosledili smo ih Evropi i svetu i oni su do njih napravili čudo“, vajka se rumski frizer.

Drugi Nikola Bizumić i aparat za uvijanje kose

Priču o Nikoli Bizumiću prate brojne kontroverze, a situaciju dodatno komplikuju tvrdnje da je postojao još jedan berberin pod tim imenom.

Ubrzo posle objavljivanja prvog novinskog članka o sremskom brici u Politici, pojavili su se novi tekstovi i pisma pojedinih čitalaca u drugim listovima, unevši dodatnu zbrku u već komplikovanu i nedorečenu priču.

Tako se, na primer, u izdanju lista Vreme s kraja avgusta 1929. javio izvesni Dušan Janić, Srbin iz Londona, pismom u kome tvrdi da je poznavao Nikolu Bizumića koji je „umro u bolnici i sahranjen kao siromah u siromašnoj grobnici“.

Zato je na kraju teksta dodao da je priča o njegovom vrednom nasledstvu „velika prevara“.

U ovim novinama se 20. novembra iste godine pojavila još jedna verzija smrti Nikole Bizumića.

Pisalo je da je umro na „čudnovat način“ 29. januara 1919. u „engleskom internirskom logoru, kao austrijski podanik i vojni obveznik“.

Takođe se navodi da je sremski berberin rođen 1856. u selu Dobrinci kod Rume, te da je u London došao 1889.

Neki zapravo smatraju da je ovaj Nikola Bizumić pravi, dok „pronalazač mašinice za šišanje“ rođen pre dva veka, i ne postoji.

Do zabune dovodi i činjenica da dokument, odnosno dokaz o patentiranju mašinice za šišanje, još nije pronađen i obelodanjen.

Snažana Šarboh iz beogradskog Zavoda za intelektualnu svojinu, u radu pod naslovom „Nikola Bizumić između legende i stvarnosti“ navodi da je u Austriji, a potom i u Nemačkoj Nikolaus Bisumits patentirao „napravu za pravljenje talasa na kosi“.

Pozivajući se na autentične dokumente, autorka je objavila da je austrijski zahtev podnet 25. novembra 1884, da bi 18. marta naredne godine patent bio izdat.

Isti pronalazak – aparat za uvijanje kose, a ne mašinica za šišanje, patentiran je 20. novembra 1885. u Nemačkoj, navodi se u ovom radu objavljenom za časopis Flogiston beogradskog Muzeja nauke i tehnike.

BBC je kontaktirao britansku Kancelariju za intelektualnu svojinu, koja nas je uputila na Britansku biblioteku i sajt za pretraživanje patenata.

Na predloženom pretraživaču patenata nema podudaranja između imena Nikola Bizumić ili Džon Smit (John Smith), navodno engleskog pseudonima sremskog brice, i mašinice za šišanje.

Međutim, iz Britanske biblioteke su za BBC na srpskom odgovorili da su „pronašli patent na ime Džon Smit u vezi sa mašinicom za šišanje“, ali za 1892. godinu, što je „znatno kasnije“, od prvobitne tvrdnje.

Na konferenciji povodom 100 godina beogradskog Zavoda za intelektualnu svojinu, decembra 2020, predsednik Evropske patentne organizacije Antonio Kampinos, pomenuo je Nikolu Bizumića kao jednog od trojice srpskih pronalazača, uz Nikolu Teslu i Ognjeslava Stepanovića Kostovića.

‘Barber Smith’

Usred novosadskog naselja Telepa više od pet godina radi frizerski salon nazvan po Džonu Smitu.

Stefan Pavlović, vlasnik berbernice Barber Smith, kaže da je za Nikolu Bizumića čuo prvi put na kvizu pre dvadesetak godina, ali se uopšte nije dvoumio da li po njemu da nazove salon.

„Taj čovek je obeležio planetu izumom koji se i danas koristi i nije promenjen za milimetar, jedino što je sa ručnog pogona prebačen na elektromagnetni motor“, objašnjava novosadski berberin za BBC na srpskom.

On je u potpunosti posvetio izgled salona navodnom pronalazaču mašinice za šišanje.

Na ceradi ispred salona, između ostalog, ispisana je godina Bizumićevog rođenja i odlaska u inostranstvo, kao i Neradin i London, uz neizbežnu ilustraciju ručne mašinice za šišanje.

Slika ovog uređaja krasi i unutrašnji zid salona, dok se na policama nalazi više kolekcionarskih primeraka.

Nekoliko puta je čak i šišao ovim, danas gotovo antikvarnim predmetom.

„Kod nas se proizvodila takozvana Teodosija.

„Kupio sam je od jednog trgovca starinama, odneo na servis da se naoštri i sredi i probao je – radi i dan danas“, osmehujući se priča Pavlović.

Kaže da je ovaj izum „izuzetan doprinos zanatu“, te da „radi isto kao današnje električne mašinice“ jer su „ključ svega – noževi i mehanizam“.

Stefan Pavlović (prvi sleva) i deo radnog kolektiva frizerskog salona ‘Barber Smith’

Mi i mit

Sećanje na Nikolu Bizumića, čoveka čija životna priča klizi na tankom ledu između mita i realnosti, danas gotovo nečujno živi.

Zato Stefan Pavlović kaže da njegov berberski salon teži da održi njegov „lik i delo u životu“.

„Ljudi koji dođu kod nas često pitaju ko je on, pa im ja ispričam priču.

„Svi su oduševljeni ili u neverici“, navodi novosadski brica.

Mirjana Radojević kaže da poznatog rođaka danas pominje uglavnom na porodičnim okupljanjima i to kroz šalu.

„Kada se skupimo, ponekad pomenemo: ‘E da su nam sada od dede novci'“, dodaje osmehujući se.

Legendu o Nikoli Bizumiću istoričar Đorđe Bošković tumači kao „potrebu naroda da se sakrije iza nekog ko je neko i nešto, jer smo mi kao pojedinci niko i ništa“.

„Jedino to može da ojača ono mi, a u suštini je sve to – mit“, zaključuje on.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.