Srbiji nije potreban „6. oktobar“: Šta možemo naučiti od daktilografkinja

Ove žene (možda i muški daktilografi, ta razlika ovde nije uopšte relevantna) su imale pravilnu intuiciju. Znale su da će se mašina ispravno pokrenuti ako joj se oduzme struja, a potom se ponovo priključi na „šteker“ i pritisne dugme. Taj prosti princip ni naša vlast, ni naša opozicija, ni naši studenti, nisu još uvek dovoljno razumeli i shvatili njegovu neizbežnost u društvenom životu i politici.

U Srbiji je vazda u toku neka borba za vlast, i vazda postoji nekakav žal za nekim „6. oktobrom“, koji se, eto, nije desio, pa opet imamo sve isto kao ranije. Problem je u tome što se „6. oktobar“ ne ostvaruje tako što će se neko svetiti političarima i proganjati ih nakon eventualnog pada sa vlasti.

Srbiji nije potreban „6. oktobar“. Njoj je potrebno ono što su radile daktilografkinje u skupštini: sistemski reset. Taj reset počinje od „gašenja“ inficiranih, korumpiranih i dubinski iskrivljenih sistema, poput pravosuđa, socijalnih službi i lokalnih samouprava. Daleko najgori i najinficiraniji deo sistema koji garantuje neuspeh bilo kakvog društvenog napretka je pravosuđe.

Srpsko pravosuđe, ne u vreme Vučića, ne u vreme „žutih“, ne u vreme Miloševića, nego već decenijama, uživa najniži nivo poverenja javnosti od svih drugih delova javnog sektora, i to, naravno, sa više nego dobrim razlogom. Velika većina ljudi u pravosuđu su služili, poput najobičnijih službenika, svakoj vlasti, i služiće i narednoj, na isti način na koji služe ovoj. Osim vrlo defektnog i slabog obrazovanja, srpsko sudstvo pati od niza bolesti. Konkretno, u njemu radi značajan broj alkoholičara koji pijani dolaze na ročišta u krivičnim referatima, nekompetentnih „parničarki“ i ponekog „parničara“ koji o pravu ne znaju skoro ništa, a čija se „profesija“ sastoji iz poznavanja par proceduralnih „štosova“, poput nekakvog „hustling-a“. Tu su kojekakvi mutljatori sa šesticama, navijači, nekadašnji pisci optužnica protiv Bila Klintona i Madlen Olbrajt, za račun JUL-a, i svakojaki drugi svet sumnjivih moralnih i stručnih referenci. Tu su, pored mase neobrazovanih, jedva diplomiranih, i mali broj „doktora“ sa tezama odbranjenih kod rođenih kumova, po kojekakvim provincijama i rubnim regionima naše zemlje ponosne.

Kako reče jedan moj prijatelj advokat onomad, dok smo prolazili pored jednog od beogradskih sudova: „Vidiš, ovde treba samo ući sredinom radnog dana i pohapsiti sve prisutne, a onda videti da se eventualno neke stranke puste, i ne bi se mnogo pogrešilo“. To je, u suštini, recept za sistemski reset. Pravosuđe treba da bude isključeno iz struje, a onda ponovo pokrenuto, sa malim brojem onih koji, po receptu ovog mog prijatelja, treba da budu pušteni ili zadržani u sistemu.

Jedan dobar pokazatelj uloge pravosuđa u ohrabrivanju i omogućavanju masovne korupcije leži u jednom zanimljivom procesu, koji se, odmah posle smrti bivšeg premijera Zorana Đinđića, odigrao sa donošenjem Krivičnog zakonika i izmena krivičnog postupka. Pravni „eksperti“ koji su donosili rešenja za taj zakonik prvo su ukinuli specifična dela korupcije koja je donela Skupština u vreme Koštunice i Đinđića, a po kojima su odmah uhapšene neke sudije i tužioci.

Ovi „stručnjaci“ su ta dela „vratili na fabrička podešavanja“ pod generičkim krivičnim delom zloupotrebe službenog položaja, što je opet onemogućilo kvalitetno krivično gonjenje za korupciju nosilaca pravosudnih funkcija. Da sve ne bi ostalo na toj opstrukciji borbe protiv korupcije, ista grupa „eksperata“ je definisala standard dokazivanja u krivičnom postupku kao standard „izvesnosti“, tako neuko prevodeći engleski termin „beyond reasonable doubt“, ili „izvan razumne sumnje“.

Pojam izvesnosti uopšte nije pravni, nego logički pojam, i on podrazumeva da je nešto dokazano na logičkom nivou, bez teorijske mogućnosti sumnje, što je standard nedostižan u stvarnom životu. Na ovaj način, ljudi koje su donosili ovaj zakonik su doveli do apsurdnog ishoda da, pošto je zakonom propisani standard dokazivanja po definiciji nedostižan, presude proističu iz „verovanja“ sudije ili sudskog veća u neku verziju činjenica ili događaja, a nivo dokazanosti tih činjenica pada u drugi plan. Posledice takvog zakonika su evidentne.

Sličnih primera ima još, ali ovde nije namera da se oni nabrajaju, jer ljudi osećaju do koje mere ne mogu da veruju pravosuđu i to iskazuju u ispitivanjima javnog mnjenja o poverenju u javni sektor.

Pravosuđe ovog profila je deo „operativnog sistema“ koji garantuje propast društva bez obzira na političku vlast. U stvari, skoro da uopšte nije važno ko je na vlasti, dok se oni ne „istikaju“ iz struje, ne procesuiraju i ne napravi novi sistem. Pravosuđe treba isključiti iz struje i polako graditi novo, sa ljudima školovanim u Evropi i kvalitetnijim regionalnim centrima, dok se ne upristoji pravno obrazovanje u Srbiji.

Nema nikakvih prepreka da navedeno uradi i sadašnja vlast. Pravosuđe je rak-rana ovog društva. Ono je uzrok sistemskog „bagovanja“ koje neće promeniti promena onog ko gleda u monitor, nego se mora, poput onih daktilografkinja, izvući kabl iz struje. Sada. Nezavisno od bilo kakvih političkih procesa. Tek onda politički procesi imaju smisla.

Trebalo bi da se ugledamo na daktilografkinje.

Ipak su one najbolje i najbrže kucale od svih nas, a i danas bolje razumeju zakon i proceduru od mnogih nosilaca pravosudnih funkcija.

Autor je osnivač Instituta za praktičnu humanistiku

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.