A nije ni red

Toliki su ti problemi da će, bojim se, premijer Ivica Dačić morati da iskoristi svoj stranački autoritet i utiša partijske drugove koji se u javnost istrčavaju sa povećanjima plata za nastavnike, sa ruskim krditima koji će biti upotrebljeni kako oni kažu, a ne kako Mlađa želi, i slično. Prošle nedelje je konferenciju za štampu u Beogradu održala Razvojna banka Vojvodine. I tu je konferenciju zakazala samo dan pošto je u nju, u sveobuhvatnu kontrolu, ušla Narodna banka Srbije. Zajedno sa nekim našim stručnjacima za bankarski sektor pitala sam se šta bi se nekoj banci u Americi, recimo, desilo da joj je regulator ušao u kontrolu, a ona odmah konfernciju za štampu da eventualne nalaze predupredi? Zasad samo pretpostavljam da bi tamo sigurno popila brzopotezne dodatne sankcije, a da postupati tako prosto nije red, o tome da i ne pričam. Ipak, za nas novinare ne bi bilo loše da se još koja banka, ljuta na medije, oglasi ovako u javnosti i otkrije nam još poneki detaljčić iz slike koju odavno slutimo. Da nam se, recimo, obrati ona banka koja ima 80 odsto problematičnih plasmana, pa da nam otkrije da ni ona nije najgora da ima jedna sa 90 odsto kredita koje ne može naplatiti. Ali, već smo shvatili da (gotovo) ceo naš bankarski sektor ima problema, da sedi na brdu nenaplativih kredita (i nekretnina), koji rastu, i da mu je potrebna pomoć. Bankama sa stranim kapitalom uglavnom će pomoći njihove matice. Pošto se kod nas radi uglavnom o bankama iz Evropske unije, te su banke od Evropske centralne banke dobile injekciju od oko 1.000 milijardi evra uz kamatu od jedan odsto, pa i da odvoje par stotina miliona evra za dokapitalizacije kćerki u Srbiji za njih bi bila prava sića. U Evropi je izbegnuta dokapitalizacija iz budžeta država jer bi tada mnoge banke morale da budu podržavljene, a to je jel' te, suprotno nosećim zidovima kapitalizma. Ali ovde dolazi za nas ključno pitanje: trebaju li nam domaće banke, hoćemo li ih spasavati, koje hoćemo koje nećemo, sa koliko novca i odakle. Ovde nema mesta histeriji, nego je potrebna hladna glava. Ministra finansija i guvernera.

PREDIZBORNA KAMPANJE JOŠ TRAJE: Već sam primetila da se ministarski predstavnici vladajuće koalicije ponašaju kao da predizborna kampanja još traje. Idu okolo i sami sebe ubeđuju da od svojih predizbornih obećanja neće odstupiti ni za jotu. Ne znam da li je to, ipak, bolje nego da su sva predizborna obećanja zaboravili istog jutra kad su u svoje ministarske fotelje zaseli. Ali, i kritičari treba da znaju da narod na izborima nijednoj stranci nije dao mandat da sprovede u delo sva svoja obećanja nego je njihovo usaglašavanje preko potrebno. Zato sa velikim zanimanjem očekujem početak pregovora ministra finansija sa reprezentativnim sindikatima javne uprave i javnih službi. U principu, svaki sindikat treba da se bori za što bolju poziciju svojih članova, ali se ona može ostvariti i raznim kompromisnim kompenzacionim rešenjima. Pri ovako velikoj nezaposlenosti, zaštita od otpuštanja je vrlo veliki ustupak. Mada zaposleni kod države uživaju i još neke, o kojima zaposleni naročito kod novopečenih privatnika mogu samo da sanjaju.

P.S: Vlasnik Politike još nije nađen. Miroslav Bogićević je i dalje glavni osumnjičeni. A narod ko narod svašta priča. Zna se i preko koje banke se iz Moskve kući vratio s Politikom u džepu. Naružiše me što širim tu vest po čaršiji: nije u Moskvi kupio Politiku, nego bager. Eto. Aha, ne odustajem ja, ima po zakonu godinu dana da bager doveze kući, zato ga još i nema u Politici. Svaka sličnost sa bagerima koji su ušli u našu istoriju stvarno je slučajna. Jer, svaka se istorija ponavlja samo kao farsa…Blago meni kad mi je do šale.