Agrar i naši ministri: Zašto Vojvodina kasni?

Da se radilo loše, pokazali su i rezultati izbora – smena pokrajinskog rukovodstva i poruka da je Autonomna Pokrajina Vojvodina dotakla svoj minimum. A očekivanja su bila suprotna. Kada je Igor Mirović postao predsednik Pokrajinske vlade, verovalo se da će odnosi sa Beogradom biti stabilniji, jer je prethodno već sarađivao sa tadašnjim gradonačelnikom Novog Sada Milošem V.

Najavljeni su ambiciozni planovi: završetak Kliničkog centra, Fruškogorskog koridora, završetak Žeželjevog mosta, obilaznice oko Petrovaradina… Iako su sredstva bila obezbeđena, projekti su se odugovlačili godinama. Klinički centar ni danas nije završen, Žeželjev most je čekao šest godina, a koridor kroz Frušku goru deceniju – projektna dokumentacija godinama je stajala po fiokama ministarstava, dok su se predsednik i tadašnja ministarka Zorana Mihajlović bavili drugim „prioritetima“.

Na predizbornim mitinzima u Rumi i Novom Sadu, predsednik Vučić najavljivao je nove koridore, ali Fruškogorski nije ni spomenuo. Pred prošlogodišnje izbore, rekao je da Vojvodina nije dobila nijedan put 40 godina – i obećao velike radove: koridor Beograd–Zrenjanin–Novi Sad, koridor od Bezdana preko Sombora, Vrbasa, Bečeja do Kikinde. Ministar Vesić je tada izjavio: „Nisam znao da je Banat toliko zaostao?!“

Slogan kampanje bio je: „Vojvodina ne sme da stane“. A realnost je – Vojvodina već dugo stoji. Jer je loše vođena. Kadrovski eksperimenti i političke nagodbe zamenili su strategiju i sistem.

Uprkos tome što je Mirović bar pokušao da gradi, na njegovo mesto došla je “naša Maja“. Kao gradonačelnica Novog Sada ostavila je grad zatrpan behatonom, bez vizije. U njenom mandatu, ni jedan ambasador nije kročio u gradsku kuću, a strani investitori nisu pokazivali interesovanje. Potpisala je sporan ugovor s privatnikom Devićem o izgradnji nove autobuske stanice – koja nikad nije proradila. Sud je presudio u korist investitora, grad je morao da mu isplati 500.000 evra – iz budžeta, dakle iz džepova građana. Isplatu je izvršio upravo Miloš V.

U političkom metežu koji je usledio, i uz podršku tadašnjeg ministra Stevanovića, Maja je prešla u SNS i brzo postala predsednica Skupštine, a zatim i naslednica Mirovića na čelu Pokrajinske vlade. Ostalo je pitanje: kako Vojvodina da napreduje ako je vode ljudi bez stručnosti i odgovornosti?

Setimo se i dolaska Angele Merkel pred izbore, kada je tražila od Tadića da potpiše priznanje Kosova. To nije dobila, ali jeste ostavila 26 koverata sa spornim privatizacijama – među njima i slučaj „Naše Maje“.

U tom periodu, Vučić preuzima borbu protiv korupcije – ali jedino hapšenje koje pamtimo je ono Miškovića i njegovog sina.

U međuvremenu, sektor poljoprivrede nastavlja da trpi. A kada je postavljen novi ministar – Aleksandar Martinović – pokazalo se da je i to još jedan politički kompromis. Na prvom sastanku s poljoprivrednicima, koji mesecima štrajkuju širom Srbije, rekao je: „U APV ćemo posle izbora krenuti u velike investicije, kada preuzmemo vlast. Izvući ćemo Vojvodinu iz krize, a predsednik Vučić će se angažovati oko finansiranja.“

Dodao je i da „vidi svetlo na kraju tunela“.

Jedan ratar mu je tada odgovorio: „Mi to svetlo ne vidimo. Naši zahtevi još stoje.“

Na jednom od predsednikovih obilazaka terena, Martinović je zamuckivao pred kamerama kada su ga pitali za agrarne probleme. Predsednik ga je prekorno prekinuo: „Drugi put kad ideš sa mnom, bolje se pripremi.“

I tada se pojavio – tračak nade. Imenovan je novi ministar poljoprivrede: prof. dr Dragan Glamočić. Stručnjak iz struke, domaćin sa linije Begeč–Futog, profesor Poljoprivrednog fakulteta, neko ko poznaje proizvodnju, preradu i tržište. Radio je i na projektima sa privredom, jedno vreme bio i u kabinetu predsednika. U svom prvom intervjuu za Politiku, jasno je pokazao da zna gde se nalazimo i kuda bi trebalo ići – okupiti najstručnije kadrove i raditi ozbiljno.

To me je kao penzionisanog direktora prehrambene industrije obradovalo. Završio sam Prehrambeno-tehnološki fakultet, smer za preradu brašna, i kao prvi inženjer zaposlio se u Danubius. Tadašnji zadatak mi je bio da izgradim novu fabriku pored kanala, uz postojeći mlin, da zaokružimo proizvodnju hleba i testenina – i to smo i uspeli. Danubius je postao lider u branši, a ja sam ostao trajno vezan za poljoprivredu i prerađivačku industriju.

Zato danas sa velikom pažnjom pratim ko vodi agrarni sektor. Dosta je bilo praznog hoda, loših kadrova i potcenjivanja sela. Ako Glamočić bude imao podršku, možda Vojvodina konačno i krene.

Jer više nemamo pravo na čekanje.

Autor je dugogodišnji direktor Danubiusa

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.