Agresija kao jezik straha

Prema zakonu akcije i reakcije, raste i otpor, dok podrška vlasti vrtoglavo opada. Kako je onda moguće da se ne razmišlja o danu posle? Ne samo o sve glasnijim zahtevima za lustracijom, već i o društvenoj stigmi koja neminovno čeka one koji danas sprovode bezakonje i nasilje u ime sistema.

Odgovor se ne nalazi u racionalnoj proceni interesa, već u psihologiji straha.

Na prvi pogled, agresija deluje kao izraz snage, samopouzdanja ili odlučnosti. Iz psihološke perspektive, međutim, ona mnogo češće govori o strahu nego o snazi. Što je strah dublji, nesigurnost veća, a osećaj kontrole manji, to je veća verovatnoća da će se strah prevesti u pretnju, napad ili represiju. Savremena psihologija i neurobiologija saglasne su u jednom: agresija je najčešće odbrambeni odgovor na percipiranu pretnju.

Ona se javlja kada pojedinac ili grupa osećaju da su fizički, simbolički, identitetski ili statusno ugroženi i kada nemaju kapacitet da tu ugroženost obrade na drugačiji, bolji način. U takvim okolnostima agresija funkcioniše kao brz, sirov i kratkoročno delotvoran pokušaj vraćanja osećaja kontrole. U tom stanju, agresija ne služi upravljanju društvom, već regulaciji sopstvene panike.

Psihološki gledano, nasilje je najprimitivniji oblik regulacije: kratkotrajan i zavisan od stalnog ponavljanja.

Strah sužava pogled na svet i drastično smanjuje repertoar mogućih reakcija. U stanju povišene pretnje, mozak prelazi u režim preživljavanja: nijanse nestaju, mišljenje se svodi na, „sve ili ništa“, „mi ili oni“, a svaki iskorak iz grupnog jednoumlja se doživljava kao opasnost. Pojačana represija, otpuštanja, pritisci na pravosuđe, pretnje novinarima i aktivistima, pa i napadi na članove porodica neistomišljenika ne mogu se razumeti kao izraz samopouzdanja sistema.

Oni su simptom preplavljujućeg straha. Svestan da je u opštoj kulturi poznato da iza agresije često stoji strah, režim pokušava da ga sakrije narativom o „ugroženoj državi“. Tako se privatna panika prevodi u navodnu brigu za opšti interes. Poruka je da je sve pod kontrolom, dok sve očigledno izmiče kontroli.

Međutim, strah sam po sebi ne proizvodi agresiju. To jasno vidimo u ponašanju studenata i građana različitih zanimanja i društvenih uloga, koji, iako izloženi pritiscima, pretnjama, neizvesnosti i odmazdi, ne odgovaraju nasiljem. NJihov strah ne prelazi u agresiju. Zašto? Kako je to moguće? Psihološka „karika“ nije odsustvo straha, već razvijena sposobnost njegove obrade. Kada osoba ili grupa mogu da strah imenuju, podele i simbolizuju kroz smislenu reč, solidarnost, humor, etički stav i uzajamnu podršku, agresija postaje suvišna. Prevaziđena. Umesto impulsa pojavljuje se izbor. Umesto refleksne reakcije, odgovor, koji nalazimo u korenu reči „odgovornost“.

Kod njih se strah ne „izliva“, već se sublimira u moralnu poziciju. To zahteva psihološku zrelost: sposobnost da se izdrže neprijatnosti i osećaj ugroženosti, da se trpe udarci, bez pribegavanja nasilju radi trenutnog olakšanja. To je oblik unutrašnje snage i hrabrosti, koji nasilnici nemaju, niti mogu da ga odglume. Nemaju kapacitet za mentalizaciju i samoregulaciju. Nedostaje im pomenuta „karika“.

Agresija koja se ispoljava kroz represiju traži publiku. Ona je performativna: treba da umiri sopstvenu paniku, ali i da uplaši druge. Da im nanese bol. U autoritarnim sistemima dolazi trenutak kada vlast shvati da gubi moć. Dešava im se psihološki lom. Strah tada više ne vodi oprezu, već reaktivnoj eskalaciji. Režim prestaje da deluje politički i prelazi u režim preživljavanja. Što je panika veća, to su poruke grublje, a mete brojnije.

Iracionalnost represije nije haotična, ona ima svoju psihološku logiku, zasnovanu na dobro poznatim kognitivnim pristrasnostima. Jedna je pristrasnost uloženog troška: što je više represije, nasilja i zloupotrebe moći već primenjeno, to je teže stati. Povlačenje bi značilo priznanje greške, što autoritarni pogled na svet tumači kao slabost. U autoritarnim sistemima priznanje greške nije politički čin, već egzistencijalna pretnja. Druga kognitivna zabluda je averzija prema gubitku: gubitak vlasti se doživljava kao apsolutni poraz, dok se buduće posledice represije potiskuju kao apstraktne i daleke.

Strah dodatno sužava kognitivno polje. Umesto razmišljanja o srednjem i dugom roku, reaguje se isključivo na neposredne okidače. Svaki protest postaje dokaz da represija nije bila dovoljna – nikada da je bila pogrešna. Tako se ulazi u spiralu u kojoj nasilje proizvodi otpor, a otpor novo nasilje. Mogućnost mirnog izlaza postaje sve manje realna.

Nenasilni, ali aktivan i kreativan otpor je posebno destabilizujući za autoritarne režime. On ne potvrđuje narativ o „opasnom neprijatelju“, „teroristima“, ne daje opravdanje za silu i razotkriva represiju kao ono što jeste – izraz nemoći, bezidejnosti i straha. Kada se agresija susretne sa samokontrolom, dostojanstvom i solidarnošću, ona promašuje svoj cilj.

U tom ogledalu postaje vidljivo ono što strah ne dozvoljava da se jasno sagleda: što duže i jače traje represija, to će posledice po njene sprovodioce biti teže. Ali upravo ta misao je ona od koje se beži, jer bi zahtevala ono što autoritarni sistem nema: kapacitet za priznanje greške, odgovornost i predstavu o identitetu posle gubitka moći, izvan moći. Zato svaki korak unazad izgleda kao pad u ambis.

Ali šta je pad sa vlasti u odnosu na pad ljudskosti? Ima li većeg pada u ambis od verbalnog nasilja nad sedmogodišnjakom, detetom Dragana Dobrašinovića? Ovde nije reč samo o poremećenom pojedincu, već o režimu koji godinama proizvodi i hrani takvu patologiju, učeći da su sve mete legitimne i da granice nečoveštvu više ne postoje.

Autorka je psihoterapeutkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.