Albino slon u dnevnoj sobi

 Naime, matematički modeli osnaženi teorijom evolucije demonstriraju kako je kod ljudi evoluirao mehanizam reciprociteta kao najstabilnije strategije preživljavanja. Moguće je i da u fenomenu recipročnog altruizma valja tražiti poreklo društvenosti kao takve. Uzgred, prakse reciprociteta postoje kako kod čoveka tako i kod ostalih primata, poput šimpanzi ili babuna. Međutim, valja istaći da reciprocitet kao „zlatno“ etičko pravilo ima i svoje suvisle kritičare. Pacifisti ističu da nas etika „oko za oko, zub za zub“ sve čini kako slepim, tako i nesposobni(ji)m za obradu tvrđe hrane. Hrišćanska etika je po ovom pitanju standardno ambivalentna. Jer, osim genocidnih kaznenih ekspedicija diljem Starog zaveta, hrišćanstvo zaista poznaje i etiku Besede na gori, odnosno opaske o okretanju drugog obraza, te replike hlebom na hitnuti kamen. Karl Poper je „zlatnu“ maksimu o činjenju drugima onoga što želimo da se čini nama kreativno preformulisao: drugima valja činiti ono što oni sami žele da im se čini. I konačno, cinici bi ispravno rekli da zlatno pravilo zapravo glasi: ko ima zlata, izmišlja pravila.

Kako tada interpretirati reciprocitet u vidu srbijanske tužbe za genocid usmerene ka Hrvatskoj, nakon što je ista pokrenula tužbu protiv Srbije? Prvo, nemoguće je ne primetiti albino slona u dnevnoj sobi koji poručuje sledeće: hrvatska zločinstva bila su usmerena prema sopstvenim građanima srpske etničke pripadnosti. Dok je Srbija, u slučaju koji se nalazi pred sudom, vršila zločinstva prema građanima druge države. Drugim rečima, jedno je unutardržavna, a drugo međudržavna stvar. U tom kontekstu, odgovor Srbije odaje blagi utisak perpetuiranja zle ideje o srbijanskim interesima svuda gde su „srpski grobovi“. Međutim, pošto su u pitanju ratni zločini, moguće je braniti tezu da posredi nije stvar unutardržavne politike, većfenomen koji zaslužuje pažnju susednih i (svih) ostalih država.

Zato valja promisliti samu činjenicu reciprociteta. Glavni problem sa kontratužbom Srbije zapravo je u tome što je posredi kontratužba, a ne tužba. Činjenica da je tužba protiv Hrvatske došla kao proizvod reciprociteta, zapravo je uvredljiva za civilne žrtve „Oluje“ i „Bljeska“. Zdravorazumski je zapitati zašto Srbija, ako misli da je oštećena, celu stvar nije pokrenula ranije. Srbijanska akcija je tek reakcija. Zato ona više liči na detinjasto durenje nego na politiku koja zahteva tuđu odgovornost. I iz tih razloga bi imala biti uvredljiva za žrtve. Jer, ceo slučaj predstavlja iznuđen potez. Originalna ideja Srbije bila je da se „ostavi prošlost iza sebe“ i „okrene evropskoj budućnosti“. Drugim rečima, bedna politika programiranog zaborava i institucionalizovane amnezije. Kada jedna strana hrabro nije pristala na reciprocitet u zaboravu, Srbija je odgovorila pokušajem reciprociteta u odgovornosti.

I zbog toga mnogi danas govore o takvom poravnanju, ravnoteži – dakle, reciprocitetu – kao stvarima za pohvalu. To progovaraju naša biološka evolucija i popularno viđenje morala. Ili dobro naplaćena podrška vladajućim strukturama. Ali, da li je reciprocitet u odgovornosti zaista moralan? Jer, neko je ili odgovoran ili nije. Činjenica da je na drugom mestu i u drugo vreme odgovoran i neko drugi, ne umanjuje odgovornost prvog. Zato se ta vrsta poravnanja ne može pohvaliti naročitom etičnošću, iako nam nasleđe i kultura poručuju da je reciprocitet divan izum. Pokušaj proglašenja „svih“ za krivce, najčešće podrazumeva zadnju misao koja je očigledna koliko i pogrešna: čim su „svi“ krivi, „ja“ sam kriv manje. A ovo nije etika reciprociteta ili zlatnog pravila. I zato je, uprkos nespornoj činjenici da su pripadnici svih etniciteta činili ratne zločine, svaki zločin neophodno (ili barem moralno) posmatrati bez referenci, te praćki i strela ka krivicama drugih. Iz tih je razloga koncept tužbe koja je „kontra“ pogrešan i žalostan.

Konačno, retorika koja prati vesti o tužbi i kontratužbi razotkriva jedan agresivan stav i ceo slučaj simbolički pretvara u nastavak konflikta. Jedino što se demonstracija ratobornosti i kolektivnih frustracija prenosi na međunarodne institucije. A nikada ne treba biti zadovoljan nad golom činjenicom što se u toj konfliktnoj igri više ne koristi bojeva municija. Valja zahtevati puno više.

Fantastični zagrebački bend Hladno pivo trebalo je da održi veliki koncert u Beogradu negde u periodu protesta zbog proglašenja nezavisnosti Kosova. Odnosno, tokom perioda atakovanja na ambasade, među kojima beše i hrvatska. Od koncerta su odustali. Taman kada su plakati za beogradsku svirku u novembru odštampani, pojavilo se novo zatezanje međudržavnih odnosa. Ovog puta, koncert je ipak održan. I to majstorski. Možda onda i „nije sve tako sivo (kad imaš s nekim otić’ na pivo)“, kako oni sami umeju reći na poslednjem albumu.