Svojevremeno je Ivo Andrić u „Crnoj knjizi“ („Sveske“, Prosveta, 1982, str. 49/50) o karikaturistima zapisao sledeće:
„Karikaturisti ne mogu biti srećni ljudi, već po svom pozivu. Koliko i kako mora karikaturista da posmatra čoveka da bi iz njegovih bezbrojnih pokreta i promenljivih vidova mogao da izvuče ono što karikatura kazuje i prikazuje?
A taj dugi i nelepi razorno stvaralački posao mora da stvara čamu i pustoš u onom ko ga radi. Jer gledajući karikaturu poznate nam ličnosti, mi vidimo šta je karikaturista učinio od nje, ali ne vidimo onaj proces koji se u karikaturisti morao dešavati, između ukočenog pogleda prižmirenih očiju i oštre misli, dok je tu ličnost sveo na ovo.
A zatim, s vremenom nastupa kod karikaturiste ono što se zove profesionalna deformacija. On stane sve ljude da gleda i ceni isključivo sa gledišta onog svog razorno-stvaralačkog posla. Razmak koji svakog od nas deli od skladnog i savršenog čoveka, to je teren na kome se kreće („iživljuje“) karikaturista, njegovo polje rada.
Karikaturista je umetnik koji od svake čaše koju mu život pruži odliva sve što je bistro i čisto, a traži samo talog. To je suviše slikovito rečeno, ali to označava tačno njegov način pristupanja ljudima, njegov stvarni odnos prema njima. Čovek koji bi bio samo karikaturista, dosledno i potpuno predan svom poslu, morao bi završiti život među svetima.“
Bilo bi podsticajno procenjivati da li se citirane Andrićeve opaske o karikaturistima mogu uopšte, odnosno u kojoj meri, primeniti i na neke domaće karikaturiste – Petričića, Gadomskog, Koraksića?
Budimir Rudović, Beograd
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
