Antifašizam na ovim prostorima je obeležen Titovim imenom i delom

Već su događaji u martu 1941. godine pokazali da postoje organizovane grupe ljudi, prvenstveno komunista, ali i pripadnika drugih, mahom levičarskih političkih opcija, koji se neće miriti sa okupacijom, životom pod fašizmom, i svojevrsnim čekanjem na red, kada ćete biti odvedeni u radne ili koncentracione logore, ili jednostavno biti ubijeni zbog svojih ideja.

Da podvučemo, nemačke, italijanske i neke druge inačice fašizma, najbrutalniji su iskaz izopačenja ljudskosti u XX veku, te ideologije i prakse koje su oni sprovodili, sistematskog ubijanja ljudi, stvaranja logora smrti, pomeranja čitavih naroda, zauzimanja njihovih država, ekonomskog i svakog drugog izrabljivanja, pretvaranja čitavih naroda u narode drugog reda, skoro potpuno uništavanje Jevreja širom Evrope, bile su i pokazatelj da se prema nikome nije imalo nimalo milosti, da su svi bili predviđeni za sluge velike fašističke ideje.

Na periferiji Evrope, na jugoslovenskim prostorima, grupe odvažnih i mladih žena i muškaraca rešavaju da se bore, ne mire se sa tim da budu roblje, i to onda kada Hitlerova armada nezaustavljivo tutnji Sovjetskim Savezom ka Moskvi, kada se snage koje će im se suprotstaviti broje na nekoliko hiljada, predstavljaju izuzetno herojstvo i izvesni fanatizam da se Jugoslavija oslobodi, da se zajedno sa drugim narodima vojnički i na svaki način slomi fašistička sila. Podsećamo, u toj su se borbi našli pripadnici svih naših nekadašnjih naroda, i narodnosti, kako se nekada govorilo.

Zbog sve učestalijih revizionističkih nasrtaja na jednu čestitu istoriju i prošlost kojoj se nema šta zameriti, podsetićemo da je 27. mart 1941. jedan od najvažnijih istorijskih dana za Srbe, ali i druge narode, koji su nekada živeli u Jugoslaviji!

On je važan koliko zbog same situacije koja se dešavala sa sramnim i kukavičkim ponašanjem vladajućih političkih aktera toga doba, toliko i zbog slobodarske tradicije srpskog i drugih naroda, koja je opasno bila dovedena u pitanje puzanjem pred Hitlerom i njegovim satrapima. I to je istorijska činjenica.

Tumačenja šta bi bilo, da je bilo… nisu moguća. Ona samo retroaktivno pokušavaju da opravdaju, u srpskoj javnosti raširenu tezu, o srpskom porazu u XX veku zbog Jugoslavije, da se opravdaju kvislinške i ine politike, da se i dalje širi mit o potrebi izgradnje isključivo srBske države, koja bi se, gle čuda, poklapala sa imaginarnom Velikom Srbijom. Što veća, to bolja, o kvalitetu se niko ne izjašnjava.

Svako negiranje ideje Srbije u Jugoslaviji jeste egoizam, politički bezobrazluk, murderluk najgore vrste, i izvor svakovrsne nesreće, ako uz to ide i pitanje promene granica, u cilju povezivanja tzv. „srpskog sveta“.

Stoga je bitno, „Veliku Srbiju“ treba stvarati unutar sadašnjih granica, sa vrhunskim dometima u kulturi, obrazovanju, nauci, sportu, privredi, politici, itd. Stalno pozivanje na proširenje Srbije znači, i to se mora znati, ratove, razaranja, ubijanja, kriminal, a uzurpatorima vlasti, režimu u Srbiji, samo izgovor o tome kako su samo oni tumači i branioci nacionalnog interesa!

Vojnički je nacizam pobeđen na ulicama Berlina krajem aprila i početkom maja 1945. godine. I, sa razlogom se to slavi, i treba još više, kao Dan pobede nad fašizmom. S razlogom je to i Dan Evrope, jer Evropa ne može da postoji bez svoga temelja – antifašizma!

Sa druge strane, to nije bio i dan pobede nad političko-ideološkim pretpostavkama fašizma, jer su sile pobednice u II svetskom ratu imale različite interese oko toga kako bi Evropa i svet trebalo da izgledaju.

Danas u najogoljenijoj formi imamo ponovo tu dilemu, koju nam demonstriraju Tramp, Putin, Si, Lukašenko, Orban, Fico i Vučić. Nažalost, neprijatelji demokratije i ljudskih prava javljaju se u sve većem broju, i sve su zlokobnije njihove politike.

Nama koji smo živeli u drugoj polovini XX veka, više nego jasno jeste da je svetski socijalistički sistem uspešno srušen upotrebom nacionalističkih sadržaja.

Ni Jugoslavija tu nije bila izuzetak, osim po krvavom raspadu. Imajući situaciju da su nacionalisti srušili socijalizam, koji je uspostavila KPJ, predvodnica partizana koji su pobedili u antifašističkoj borbi, formula je bila jednostavna – prihvaćene su kao politički ispravne, kao i njihove ideologije, sve vojne formacije koje su se borile protiv partizana – četnici, ustaše, domobrani, belogardejci, kobmatarovci, nedićevci, ljotićevci, honvedovci… I, ala i vrana, ako je bila protiv partizana i borbe za slobodu. Nema veze što su sve ove formacije dobrano sarađivale sa okupatorima, bitno je bilo da su one bile antikomunističke!

Naravno da su onda antikomunistički politički pokreti, nastali u 90-im godinama prošlog veka, imali lak izbor – da budu protiv svega što je jugoslovensko, što je protiv rata, za jednakost ljudi, za humano i progresivno.

Na dobro utabanu stazu revizije, trasiranu od samop(r)ozvanih „očeva nacije“, stupili su ratnici, od kojih je veliki deo dobio blanko podršku da se bori za ispravljanje starih nepravdi. Koliko je to bila zabluda i kakve su posledice tih politika, to ni danas ne možemo da sačinimo korektan, ali bez sumnje, negativan bilans.

Nepopravljivo je i štetno što se Srbija jednostrano odrekla svoje antifašističke tradicije, usled toga što najveći broj pripadnika sadašnje političke elite, posebno vladajuće, baštini delo ili su potomci snaga koje su izgubile II svetski rat na tlu Srbije.

Istovremeno, nekritično prihvatanje stava po kome je sve u socijalizmu bilo pogrešno, što je apsolutna neistina, kao i vrlo sumnjive političke „aksiome“ sa Zapada o komunistima kao zlotvorima, tako da je teško prihvatiti neke činjenice, koji demaskiraju ovu jeftinu političku oblandu.

Činjenica je da je Jugoslavija, u borbi svih njenih naroda i narodnosti, koju je organizovala Komunistička partija Jugoslavije (KPJ), na čelu sa Josipom Brozom Titom, uskrsnula, kao deo antifašističke koalicije ujedinjenih naroda, suprotstavljenih najvećem mračnjaštvu II veka – fašizmu i nacionalsocijalizmu.

Jugoslovenski su partizani politički trijumfovali u toj borbi – odlukama II zasedanja AVNOJ-a u Jajcu, 1943. godine, kada su proklamovali Jugoslaviju kao zajedničku državu bratskih i ravnopravnih naroda. To su činjenice, ostalo su politički programi, sa viškom ideologije i manjkom pogleda u budućnost.

Pobedom u II svetskom ratu, ostvarenoj u zajedničkoj borbi velikim saveznicima (SAD, Velika Britanija, Francuska, SSSR), donela je Jugoslaviji i njenom vođi Titu, planetarni ugled i značaj, neviđen pre toga u istoriji, bojimo se ustvrditi, koji nikada više neće biti dostignut.

Na bazi te pobede, građena je posleratna zemlja sa svojim prepoznatljivostima, ravnopravnošću naroda i narodnosti, građanki i građana, samoupravljanjem, nesvrstanom politikom, velikom gostoljubivošću, uspesima u obrazovanju, kulturi, zdravstvu i društvenim delatnostima.

Sve ono što je i odlika razvoja evropskih društava, koji su vojničku pobedu nad fašizmom iskoristili da počnu ostvarivati najveći mirovni projekat u istoriji čovečanstva, danas poznat kao Evropska unija.

Isti je zasnovan na poštovanju ljudskih prava, slobodi kretanja ljudi, ideja i roba, na izgradnji konsenzusa, zasnovanog na ideji kompromisa.

Bez pobede nad fašizmom, ne bi bilo današnje Evrope i njenih dostignuća!

Antifašizam je zato osnova današnje demokratske evropske strukture, koji niko ne dovodi u pitanje, koji se dostojno obeležava.

Evropa je ponosna na svoju antifašističku prošlost, ne negira je, ne pokušava je falsifikovati ni revidirati.

Kada govorimo o evropskim vrednostima, ovo je nešto što ne moramo da kopiramo od Evrope, imamo mi svoju antifašističku tradiciju, poštujmo je, biće nam mnogo bolje. Odbacivanjem toga, odbacujemo i sopstvenu budućnost, posebno budućnost u EU.

Posebno je opasno koketiranje sa desničarskim grupacijama i udruženjima. Samo po sebi, postojanje opskurnih desničarskih pokreta u Srbiji, nije (pre)veliki problem.

Međutim, kada znamo ko stoji iza njih, ko ih organizuje, ko ih plaća, i za koje namere želi da ih koristi, onda imamo razloga za brigu i nevericu, dokle mogu doći ideje o tome kako se brani opstanak na vlasti, po svaku cenu!

Podsetimo, nedićevci su klasični kolaboracionisti, kojih je bila puna Evropa u II svetskom ratu. Nedić je 1942. godine slavodobitno javio Hitleru da je Srbija očišćena od Jevreja!

Sa druge strane, Ljotić je najveća politička ništarija u srpskoj političkoj istoriji, jedini pravi i izgrađeni fašista. Njegovi su ljudi hvatali i vodili đake na streljanje u Kragujevcu u oktobru 1941. godine.

Danas se u politici pozivati na takva „dela“ znači samo jedno, biti zbiljski u problemu sa sobom i okolinom, ili biti instrumentalizovan i navođen.

Njihova snaga se ogleda u snazi onih koji ih koriste ka „korisne idiote“, odnosno, u najprljavijim planovima za njihovu upotrebu protiv studenata i građana na protestima koji se dešavaju.

Antifašistički pokret Srbiji nije u dobrom stanju, slično većini građanskih, opozicionih i sličnih dešavanja, koja takođe nisu vidljiva i efikasna.

Razlozi su razni, ali prvenstveno se ogledaju u činjenici da su mnogi građani zaplašeni, već mnogo godina. Režim je podržavao, i još podržava, ekstremističke i nacionalističke organizacije, kao i razne navijačke i kriminogene skupine, dok su u javnom prostoru, posebno u medijima sa nacionalnom gledanošću, stvoreni mehanizmi koji eliminišu normalne ideje i stavove, ukidaju dijalog, pretvaraju se u propagandnu mašineriju režima i kulta ličnosti, uz pozivanje na linč slobodnomislećih ljudi, organizacija i udruženja.

Sve to je praćeno organizovanom hajkom medija i tabloida bliskima vlasti, koja ih izdašno finansira. Postoje oaze slobode, nevladine organizacije, nezavisni intelektualci i strukovna udruženja, značajne knjige, umetničke predstave i građanske inicijative, kojima se svedoči da svetla još uvek nisu pogašena u našoj krčmi. To uliva nadu dobronamernima da se ne treba predavati.

Spomenimo i aktuelnu situaciju – u Srbiji imamo svesne aktivnosti, osmišljene i potpomognute i finansirane od strane režima, da se planski i efikasno mladi ljudi okrenu od vrednosti antifašizma, humanizma i tolerancije, poštovanja ljudskih vrednosti, vrednosti kojima teži Evropska unija, demokratije i zaštite ljudskih i manjinskih prava.

U situacije tako haotične političke kulture, izvlače se određene političke tantijeme, i zato fašizam ima sigurnu kuću u Srbiji, u Vojvodini i Novom Sadu, što je posebno opasno, imajući u vidu istorijska iskustva.

Šta je rešenje?

Ono se ogleda u političkoj sferi – mora se oterati ovaj režim, kao politička tvorevina koja je nanela najviše štete Srbiji u njenoj novijoj istoriji!

Zato raduju aktivnosti pobunjenih studenata, praćene podrškom previše traumatizovanih građana, zajedničko pumpanje i dinstanje, čije zahteve su, pomalo i kasno, potvrdili i čelnici Evropske unije, označivši ih kao iste one vrednosti na kojima je počiva evropska ideja, i porodica evropskih naroda – Evropska unija.

Neki novi lideri Srbije, koji će biti mnogo legitimniji nego dosadašnji, moraće stvoriti pretpostavke za zbiljsko prihvatanje evroatlantskih integracija Srbije, što će značiti i učenje i temeljno uklapanje antifašističkog učenja u osnove političkog i kulturnog, sistema Srbije, sa znatnim učešćem u obrazovnom sistemu. Bez toga, ostajemo na putu modernog varvarstva.

Srećan Vam Dana pobede na fašizmom,

Srećan Vam Dan Evrope.

Autor je redovni profesor Fakulteta za pravne i poslovne studije dr Lazar Vrkatić i član Vojvođanske akademije nauka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.