Bacite i zgazite petokraku

Na žalost, takav svoj stav je dokazala kroz iznošenje istina o zločincima i zločinima sa kraja XX veka. Naravno, preskočivši da pomene ijednog zločinca bilo koje druge strane u tim zlokobnim devedesetima. Neko bi pravilno rekao da oni nisu bitni za temu teksta i dokazivanje teze o karakteru politike koju su nekada (a i sada) oslikavali Milošević i Šešelj (stariji). Međutim, tema teksta je u stvari, kad se zagrebe ispod ovako postavljene teze, pomalo problematična.

Počinje novinarka iznošenje svog političkog opredeljenja kroz osvrt na štrajk glađu Dijane Hrke i autoprevoznika Jaćimovića, ali nekako preskače u tome i vidljivu ulogu branitelja srpskih u vidu veterana koji sve više i sve češće izbijaju u prvi plan.

Njihove kokarde nekako ne smetaju izgleda cenjenoj novinarki. Ni njihovo veteranstvo stečeno upravo u ratovima u kojima su činjeni zločini. Ne možemo biti toliko naivni pa da mislimo da su osuđenici iz Haga sami povlačili oroze i kopali grobnice po Jugoslaviji.

Povezujući Vučića, Dačića i kamarilu sa Miloševićem i Šešeljem i (istom) kamarilom dokazuje novinarska vedeta Danasa da i ubistvo Đinđića i manje-više svo zlo ovih prostora nekako magijski se svodi u – kokardu. Kao da ne zna (ili baš zato što zna) da je kokarda simbol Srba od kneževine i kraljevine a ne od Ratka, Martića i sličnih ratnika raspada Jugoslavije.

Piše poštovana Snežana da kokarda i hidžab ne smeju zajedno. Da kokarda nikada nikog nije grlila! Elementarna je to neistina jer samo se setimo kako je naša srpska kraljevska kokarda prišila na sebe i hrvatsku šahovnicu i slovenački ilirski polumesec sa zvezdama. Takva neistina je prihvatljiva za ideološki pamflet komunista Jugoslavije ali ne i za tekst koji potpisuje neko za koga se potcrtava da pripada nezavisnom (čitaj:objektivnom) novinarskom zanatu.

Pripadam političkom polju koji pamti i neguje sećanje na kokarde predaka. Pri tome ne negujem previše sećanje na veterane (bili kod jednih ili drugih šatora), jer njihove crvene beretke me suviše podsećaju na ljude koji su dokazano ubili naše sugrađane, a, nažalost nedokazano, verovatno i mnoge hiljade onih na ratištima i razbojištima Jugoslavije. Pa i u tekstu pomenutog premijera Zorana Đinđića.

Postoji treća Srbija, drugarice Čongradin. Njoj pripada mnogo onih koji su ponosni na zagrljaj kokarde i hidžaba. Koji ne žele mržnju već normalnu nacionalnu državu Srbiju. Kraljevsku u svakom pogledu. Kokarda je značka. Našoj trećoj Srbiji ona znači skoro sve. I Šumadiju Karađorđa i Miloša i Mačvu Cera i Drine i Istočnu Srbiju hajduk Veljka i južnu Srbiju komita i četnika u borbi za oslobođenje od ropstva i zuluma.

Ona je i vojvođanska jer su o njoj mislili svi oni naši prečani pregaoci za srpsko jedinstvo. Ona je i lička i hercegovačka i makedonska, objedinjuje i sećanje na Crnu Goru, Dalmaciju, Hrvatsku, Bosnu i Sloveniju. I to ne kao simbol okupacije, zlokobnog podjarmljivanja, tzv. velikosrpske hegemonije kako se kolektivna krivica od 1945. pa nadalje unosila u nacionalni kod Srba.

Ne, ne treba zgaziti kokardu. Pobogu! Ona je na našem grbu i zastavi. Pa ko još poziva na gaženje sopstvenih nacionalnih simbola sa tezom da zagrljaj kokarde i hidžaba u današnjoj Srbiji je podsmevanje sopstvenom narodu, kulturi i nacionalnom ponosu?! Kom to narodu onda pripadamo ako zgazimo kokardu? NJu nismo imali samo onda kad smo je zamenili petokrakom. Onom koja je pisala jednako iskrivljene istorijske udžbenike. Izgleda da je Snežana Čongradin bila dobar đak.

Ali, kada je postala novinar trebalo je da pokuša da istraži i pristupi naučenim lekcijama samokritično. Ovako je sramotni nivo komunističke propagande umotala u trenutnu borbu za drugačiju i bolju Srbiju.

Bacite i zgazite petokraku gđo Čongradin, to bi i Vama i Danasu i celoj Srbiji ukazalo pravi izbor puta ka normalnoj evropskoj Srbiji. Onoj kraljevskoj, kojoj na čelu sija kokarda čistog obraza i čiste savesti.

Autor je predsednik Srpskog pokreta obnove

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.