Bila jednom jedna Zagorka Dolovac

Odlazi godina koju ćemo dugo pamtiti. Pamtićemo je po društvenom uspostavljanju dualističkog principa, sličnog maniheizmu. Definitivno smo se podelili, bez mogućnosti da stignemo do dijaloga i razlike prevaziđemo.

Nemoguće je, jer razlike nisu ideološke, ni filozofske, ni sociološke. Podeljeni smo etički, kulturološki i civilizacijski. Otimači države oličeni u grupi bezočnih, besprizornih, beskrupuloznih lopova, hulja i ništarija, prigrabili su materijalna dobra, razorili državne institucije i postavili se iznad zakona i pravila civilizovanih društava.

Misle da pojačanim terorom, koji su sprovodili tokom čitave godine, mogu da zastraše, pohapse, diskredituju, dezavuišu i na svaki neprimeren i nezakonit način, unište permanentnu pobunu koja traje. Brane ih osuđivani kriminalci, ubice, silovatelji, ali i zvanični organi reda, koji bi trebalo da štite građane od njihovog samovlašća.

Podržavaju ih socijalno marginalizovane grupe, kojima plaćaju za takvu uslugu, mentalno insuficijentne osobe, hipnotisane uticajem njihovih medija i ljudi koji su zbog lične materijalne koristi pronašli zajednički interes.

Nasuprot ovom zločinačkom korpusu nalazi se mladost Srbije, studenti, đaci, umetnici, književnici, akademici, profesionalno i moralno integrisani ljudi koji traže pravo na pravdu, poštovanje zakona i državu u kojoj će moći da ostvare ljudske i profesionalne potrebe.

Između te dve jasno podeljene skupine, bežeći od obe, krijući se na skrovitim mestima u zdanjima rezervisanim za institucije, obitava vrhovna javna tužiteljka, Zagorka Dolovac. Najdugovečniji nosilac te važne funkcije i, formalno, centralna figura pravnog i političkog sistema države. Dok petnaest godina ćuti, pred njenim čvrsto zatvorenim očima razarana je država i uništavano pravosuđe.

Nije imala institucionalne hrabrosti, časti, savesti, morala i profesionalne odgovornosti da pokrene istražne radnje za afere koje su suspendovale zakone i omogućile da se društveni šljam promoviše u elitu, i postavi sopstvena pravila.

Ćutala je kad je bespravno rušena Savamala, kad je pao helikopter, stradala Stanika Gligorijević na naplatnoj rampi u Doljevcu, kad je otkrivena plantaža marihuane, kad je Aleksandar Obradović dokumentovano ukazao na mahinacije u Krušiku, kad je neki sudija osnovnog suda oslobodio odgovornosti budućeg masovnog ubicu iz Dubone i Malog Orašja.

Nije se oglasila ni kad je nastrešnica u Novom Sadu ubila šesnaest ljudi. Ako se u retkim prilikama sretnemo na ekranima sa licem Zagorke Dolovac, možda bismo sa njega pročitali zašto je najmoćnija ličnost pravosuđa izabrala da bude nevidljiva. Takvo lice može da pripada brižnoj gospođi, aktivistkinji u azilima za napuštene pse i mačke, prodavačici švercovane robe, pomoćnoj kuvarici u restoranu društvene ishrane ali i stražaru u ženskom zatvoru, poznatom po surovosti prema zatvorenicama.

Na tom licu nema emotivnih ekspresija, koje bi odale njene misli, sumnje, brige, dileme…

Otkriva se jedva primetna nelagodnost uz potrebu da što pre nestane iz vidokruga svih koji su u njenoj blizini.

Verovatno je znala, kad je davno preuzela funkciju, da nema ni volje, a ni hrabrosti da se bori za nezavisnost ove grane vlasti i za doprinos društvenoj stabilnosti i demokratskom poretku.

Zakon joj je omogućavao da bude najviši organ zakonitosti u državi, predstavnik javnog interesa, ključna figura u borbi protiv kriminala i zloupotreba moći. Trebalo je da predstavlja stub pravne države koja će omogućiti većini građana da ostvaruju svoja ustavna i ljudska prava.

Umesto toga izabrala je ulogu senke koja se šunja između drugih tužilaca pazeći da se neki od njih ne usudi da autonomno odlučuje. Ona zazire i plaši se izvršne vlasti i trudi se da svojim nečinjenjem ostane van njihovog radara.

Ispred sebe je isturila ešalon nesposobnih ali vlastoljubivih tužilaca kojima je do pravde stalo kao „do lanjskog snega“, ali im je bliska pomisao da mogu da napreduju, ili bar da ne budu premešteni na neku nižu poziciju.

Sa takvih pozicija vrhovna javna tužiteljka čeka kraj mandata i odlazak u penziju, kako bi se posvetila nekom svom hobiju, verujući da je za sebe sve dobro uradila. Na pamet joj neće pasti da je direktno učestvovala u uzletu kriminalaca i legalizaciji pljačke i otimačine, kao osnovnog modela vršenja vlasti. Dugujemo joj neprestano podsećanje na njenu nečasnu i opasnu ulogu, koju je odigrala i još uvek je igra.

Autorka je lekarka iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.