Bila sam svedok zločina

Bilo bi nepristojno i hvalisavo da sam u tekstu „Albanska deca nam pružaju ruku“ napisala da sam za vreme NATO bombardovanja bila u grupi od nekoliko pojedinaca iz javnog života Beograda – Srbije koji su javno pozivali Srbiju i njene vojne i policijske snage da prestanu da proteruju albansko stanovništvo, ubijaju civile, pljačkaju i pale albansku imovinu. Bila sam neposredni svedok pomenutih zločina od 27. marta 1999. godine, kada sam otišla na Kosovo. O tome svedoče moja „Pisma sa Kosova“, koje sam slala na brojne adrese. Da li je trebalo da napišem da me je policija na Kosovu na dan objavljivanja optužnice protiv Miloševića privela, pljuvala me i pretila da ću biti optužena za špijunažu? Ozbiljan kritičar i polemičar, na šta pretenduje da bude Zlatko Paković, mogao je da pročita ta moja pisma, lako dostupna na internetu, pre nego što je primio zdravo za gotovo moje reči „da smo se svi solidarisali sa Miloševićem, Vučićem i Dačićem“. Neću da ga pitam šta je javno govorio u to vreme, bojim se da je moguće da sam propustila njegovu „žestoku“ kritiku Miloševića, Dačića, Vučiča i Šešelja, zbog zločinačke politike i prakse na Kosovu.

Nema „zlokobnog Mi“ u tome kada kažem „da smo se povodom NATO bombardovanja svi ujedinili u osudi međunarodne zajednice“. Tako je bilo i sa većinom iz građanske Srbije. Bila je ljuta na Amerikance, Nemce, Engleze i Francuze što zbog Albanaca bombarduju Srbiju, a ne na Miloševića i generale što ubijaju i deportuju te iste Albance. Po Pakoviću, moje podsećanje na to kakvi smo bili jeste „restauracija nacionalističkog diskursa, perverzni istorijski revizionizam, i to u nevladinom sektoru…“ Moguće je da me je Paković „otkrio“, i da nema više skrivanja i pretvaranja. U prilog tome je i njegovo zaključivanje da ukoliko je istinito…. „onda bi moralo biti istinito i to da je u jednom periodu rušiti Miloševića postalo finansijski veoma probitačno“, te da je danas „zapravo isplativo agitovati za ulazak Srbije u EU“.

U vezi sa dolaskom premijera na izložbu „Bogujevci“ svako je slobodan – i Zlatko Paković i ja – da ima svoje mišljenje. Moje mišljenje jeste da je bilo dobro što je premijer Srbije bio na izložbi, što je slušao preživelu decu i govorio posle njihove teške i bolne priče. Ćutao je kada nije bilo pristojno da govori. Javno priznanje albanskim i drugim žrtvama mora doći od najviših predstavnika današnje vlasti. To kazuje istorijsko iskustvo, a nije „najperverznija i najdelotvornija abolicija Vučićeve i Dačićeve zlokobne delatnosti … koja dolazi iz usta Nataše Kandić“.