Foto: Vojin RadovanovićDan ranije, javio sam se na neočekivani poziv i nepoznat glas.
„Je l’ to Dragićević?“ – pitao je – „Ovde Upravnik zatvora u Zaječaru!“.
„Šta sam sad skrivio?“ – bilo je moje pitanje.
„Slušaj, ja u planu imam gostovanje jednog književnika za moje ‘pacijente’. Zvao sam ove književnike po Beogradu – to, bre, sve nije normalno! Traže najmanje po sto evra. I da šaljem kola po njih, i da ih vratim, a da im ovde platim hotel i hranu u dva dana… E, pa, ne dam!
Za tol’ko neko radi mesec dana! Nego, za kol’ko bi ti doš’o?“
„A kada?“ – pitam.
„Sutra, u 5 uveče.“
„Doći ću besplatno.“
„A, ne može za džabe! Ne može nikako – ja to moram da pravdam, da imam napismeno jer ovi gore, moji nadležni, neće da mi veruju! Je l’ ti dosta tri ‘iljadarke? I šaljem kola po tebe!“
„Taman posla!“ – branim se – „Šta će komšije da pričaju kad vide da me odvoze policijska kola! Moja kola su u kvaru, ali dolazim autobusom.“
„Dobro, platiću ti kartu, i čekam te kolima na stanici!“
„Ma, ne, platiću sam kartu i čekaće me prijatelj, bićemo tamo sat ranije.“
Na autobuskoj stanici sačekuje me doktor geografskih nauka Miodrag Velojić (za koga i danas nema posla u ovakvoj Srbiji) i poluzagrejanim kolima stižemo na kapiju Genčićeve vile (Đorđe Genčić, ministar unutrašnjih poslova u vreme Aleksandra Obrenovića i politički vođa prevrata), vile pretvorene u upravni deo zatvorskog kompleksa. Sprovode nas kod Upravnika.
„Poznaješ li S. J.?“ (zaječarski pesnik) – pita Upravnik dok sa dva prsta lično kuca ugovor na pisaćoj mašini.
„Ne. Mislim – znam za njega, ali nije bilo prilike da ga lično upoznam.“
„Ja sam dobar sa njegovim ocem… A on, S, znaš šta ‘oće od mene? Da ga jednu noć dobrovoljno zatvorim u samicu! ‘Oće, kaže, da ima to iskustvo, za to njegovo pisanije. Ma, beži bre! Da mu se nešto desi, pa da odgovaram! Nek’ razlupa izlog, pa ću onda da ga ‘apsim. A možda i tad neću jer mi je njegov otac prijatelj.“
Idemo, potom, zatvorskim krugom ka jednoj mračnoj prizemnoj građevini velikih staklenih prozora, iza kojih se tek naziru bele zavese. Pitam Upravnika gde je publika.
„Tu su!“ – pokazuje Upravnik na gusti mrak iza prozora. Ulazimo kroz bočna staklena vrata u široki prostor, u čijem uglu, kraj dugačkog stola, tek jedva živa slaba (kao signalna) svetiljka. Pred nama, sa klupa, poput prvaka u školskoj učionici, kao po komandi se uspravljaju redovi desetina tamnih likova i obrisa, uvežbanije nego na komandi u vojničkom stroju.
„Sedi“ – komanduje Upravnik, i radnja se istom uvežbanošću desi, a sedamo i nas trojica (lokalni novinar koji je pristigao, stoji uz vrata.). „Počni!“, komanduje Upravnik.
„Mogu li da se upale svetla, da se vidimo?“ pitam, a Upravnik posle kratkog premišljanja ustaje i pritiska prekidače.
Iz mraka pred stolom izranja desetine (možda i do dve stotine) likova, i gledamo se neko vreme.
„Ne radujem se što se ovako srećemo“ – počeo sam – „Što se srećemo na ovakvom mestu i u ovakvoj prilici… Ali, mogu da vam kažem da ste vi, u neku ruku, i srećni ljudi. Srećni, jer ćete vaše krivice, vaše grehove, okajati, odležati, platiti ovde. Ali postoje i neke druge krivice i neki drugi grehovi koji se ne mogu okajati nikakvim zatvorom i koje ljudi (među kojima sam i ja) nose do kraja života…I zato ste vi srećniji od mnogih koji nisu ovde, niti će biti“
Tada sam na njihovim licima video „otvorena vrata“. Dva ugovorom planirana sata su proletela. Nikada, ni do tada ni od tada – a bio sam na mnogim mestima – nisam imao pažljiviju niti bolju publiku, ali i neočekivano interaktivnu. Dva sata je isteklo, a mi smo još sedeli na mestima, spremni za dalje druženje.
„Mogu li sada nešto satirično?“ – pitao sam Upravnika.
„Samo da nije protiv „ovih gore“ jer ću onda da te zadržim!“
„Pa nije protiv ovih dole…“
„Ma čitaj, bre. Neće to oni da čuju! A možda će mi neko od njih i doći ovde kad im prođe ovo njihovo, pa ćeš i njima ovako da čitaš…“
Nakon gotovo tri sata, ustali smo sa mesta svi. „Publika“ je okružila naš sto. Rukovali smo se, pozdravljali, valjda za trenutak izdvojeni svi iz tog sveta, iz te sale. Upravniku su sijale oči.
Posle još jedne kafe i zakuske u kancelariji, u već poodmakloj hladnoj zimskoj večeri koja se širila pustim zatvorskim dvorištem i pokrivala sada ugaslu salu, do kapije nas laganim korakom, stalnim zastajkivanjem, ispraća Upravnik.
„Eto, momci – dobro je bilo. Baš dobro! Da te vozim do Bora, svojim ću kolima, a ne službenim… ‘Ajd kad si zapeo – na autobus. Momci (pruža nam obe ruke), daj bože da se sretnemo opet. Ali na nekom boljem mestu!“
Naredni broj jednog lokalnog (odavno ugašenog) lista, na prvoj strani, pod logom, u uglu desno, doneo je pomalo intrigantan (sada bi se reklo – tabloidni) naslov: „Književnik Radiša Dragićević u zaječarskom zatvoru!“
Kasnije, mnogo kasnije, u okruženju porodičnog doma gledao sam film o nastupu čuvenog Džonija Keša (umro samo tri meseca pre tog mog boravka u zatvoru) pred izdržavaocima kazne u zatvoru Folsom, blizu Sakramenta u Kaliforniji.
I setio se one sale…
Autor je književnik
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
