Umni Borislav Pekić, jedan iz plejade velikih pisaca, iz vremena kad su pisci bili Pisci, pisao je o godinama koje su pojeli skakavci – ne sluteći da će i sudbina godina koje će se potom nanizati i pretvoriti u mučne decenije biti istovetna, samo će skakavci biti proždrljiviji i bezobzirniji.
Ne moramo da se vraćamo u daleku prošlost do Leonarda da Vinčija jer smo u to vreme bili mali, kao što je Palma bio mali u vreme Mocarta i Betovena…
U nekom od ranijih pisanja u ovom cenjenom listu naveo sam priču koju nije zgoreg da ponovim: U jednom institutu naučnici su vršili ogled sa crvima, tako što su im (poređanim na metalnoj podlozi), najpre uključivali svetlosni signal, a nakon dvadeset sekundi ih izlagali strujnom udaru, i crvi su se grčili.
Gledajući intervju Milutina Dedića, čoveka dubokog traga u kulturi i duhovnosti, čuo sam priču o životu u devet država na istom prostoru i setio se mog aforizma u knjizi „Mene sačekuje namiguša – njima namiguje sačekuša“: „Proživeh u pet država, a ne makoh iz sopstvene avlije!“.
Činjenica da su danas na najodgovornijim mestima u državi osobe koje u svojoj biografiji nemaju upisan nijedan dan radnog staža – Sem izmišljenog stažiranja na prodaji eksera u nekoj zabitoj londonskoj gvožđari – nama, koji smo u svojim radnim knjižicama premašili četiri decenije, i koji ćemo uskoro preći u one umirovljene koji prisilno „plaćaju danak“ napred pomenutim, više je nego razumljiva za stanje u koje su nas doveli.
Većina ljudi, bar ona većina koja u sebi nema iskustva seoskog detinjstva i zelenu travu u pameti, uverena je da je jedino ljudski rod – rod koji karakteriše svest (neke i savest).
Sada već davne, ali duboko urezane patnjom u naša sećanja i naše živote, 1993. godine, kada smo se tukli u redovima za hleb, kada smo nemoćni dolazili pred gladne oči naše dece, a nule na našim novčanicama rasle brže od svetlosti…
Tačno pre četvrt veka, možda baš i na ovaj dan, primio sam platu.
Jovan Cvijić, jedan od blistavih umova iz vremena nacionalnog uzdignuća i preporoda Srbije – a u ovom vremenu caruju carevi sa lažnim diplomama ili doktoratima za koje je bilo potrebno utrošiti manje vremena nego za pisanje ovog teksta…
U vremenima koja su prethodila bunama ili ustancima, naš neobrazovani (ali ne i neuki) narod objašnjenja je tražio u nebeskim prilikama, u znakovima čije tumačenje nije zahtevalo poznavanje pismena već iskonsku mudrost i intuiciju.
Od davnina je u narodu (ovom našem) utemeljeno verovanje o njegovoj veličini, istoriji, mitovima, tradiciji i kulturi – ali samo zato što, opijeni svojim nacionom i s manjkom obrazovanja, nedovoljno poznajemo druge.
Odavno, na izmaku sedamdesetih, na jednom od dva programa tadašnje Televizije Beograd, u okviru filmskog programa, u jednoj sceni filma čijeg se imena ne mogu prisetiti, jedan od likova, vozač kamiona…
