Ne znam koliko ima istine u onoj priči sa početka Prvog srpskog ustanka, kada je Austrija, kao važan evropski činilac, pokušala da se stavi u ulogu medijatora između Karađorđa, kao vođe pobunjenog Srpstva (a u delegaciji su još bili prota Mateja Nenadović, Tanasko Rajić i Janko Katić), i, sa turske strane, predstavnika ozloglašenih beogradskih dahija, održanih 10. maja 1804. (po novom kalendaru) u Zemunu, na „neutralnoj“ teritoriji tadašnje Austrije.
Zvanična istorija kaže da su pregovori završeni neuspehom zbog čvrstog stava Turaka i nepopustljivosti ni u čemu, a da su Turci, i dok su pregovori trajali, palili srpske kuće na Čukarici, i dim se jasno video iz Zemuna.
Nezvanična (skrivena) istorija kaže da je Karađorđe, pošavši na pregovore sa Turcima, odabrao neke momke od poverenja i naredio im da otprilike u vreme kad pregovori budu započeti popale neke kolibe i udžerice uz desnu obalu Save, pa kad je Karađorđe video da su se stubovi dima digli u nebo, ustao je i besno se obratio Austrijancima: „Vi ste nas pozvali i doveli ovde da nas mirite, a eno Turci pale naše kuće!“, i prekinuo je pregovore.
To potpaljivanje inicijalnog požara u svojoj avliji na račun trenutne štete, ali na korist buduće dobiti, izazvalo je da plamen bune i ustanka bukne nezadrživom snagom, koja je u jednom periodu uspela da nadvlada vojnu silu Turske imperije.
Nije to jedini primer u istoriji kako se pametno osmišljenim lukavstvom (prevara za ovako nešto nije pravilno upotrebljiv termin) dobija željeno; dobijaju značajne bitke, a ponekad i sami ratovi.
Ali tako rade samo one dalekovidne, racionalne i umne glave, glave vođa koji vizionarski stanu pred masama na putu ka budućnosti.
A Ova jedna, sve naduvenija i sve neuračunljivija glava, čiju sadržinu ne bi mogla da rastumači i definiše ni nauka koja proučava mentalne procese, ponašanje, svesne i nesvesne aspekte ljudskog (i životinjskog) iskustva – glava koja se o svemu (čak i o čiopama) ne oglašava još samo sa grobalja (a mogla bi i otud), osmislila je još u hladnom januaru 1917. jedan dekorisani (oslikani) voz – lokomotivu sa prikačenim putničkim vagonima išaranim motivima srpskog kulturnog i duhovnog nasleđa na Kosovu (tu su bile preslikane čak i freske iz nekih manastira koji već odavno nisu bili na prostoru pod našom jurizdikcijom – mada je, po svemu, u jednom od njih, u Peći, i pravo mesto stolovanja naših patrijarha).
Za one neupućene, koji baš ne stoje najbolje sa poznavanjem drugih važnih jezika sem srpskog – na „samo“ 22 jezika bilo je na tom vozu napisano: KOSOVO JE SRBIJA. U ova 22 jezika ubrojen je i albanski, a on je bio i najvažniji jer su tako, pročitavši jasno na svom jeziku, i Albanci trebalo da saznaju čije je Kosovo.
U voz je, u Beogradu, popet (uspet) minorni i kukavni tapšač, iz ekipe koja je onomad porazila Albance sa 5:0, teže nego što su Meksikanci porazili nas sa 5:1, ali je i to netačan rezultat jer on u stvarnosti glasi 3:3, s obzirom da su tri naša, kao i tri Meksikanca bili strelci.
Nije pouzdano (prošlo je vreme, pa se malo i zaboravilo) da su na usputnim stanicama oduševljeni građani, ushićeni ponovnim buđenjem rodoljublja, pred točkove voza na šine bacali cveće, kako što su nekada pred gusenice na tenkovima ka Šidu bacali – tek, negde na putu, tapšač se iz kompozicije nezapaženo iskrcao i zalegao, ne stigavši nikada u Mitrovicu (Kosovsku), a i sam voz je negde zapeo u Raškoj, verovatno zbog dojave u bombi – što se, kao slučaj zaustavljanja ne smo jednog voza već čitave železnice, često ponavlja sve do 23. maja, ovoga proleća.
Tako je potvrđen još jedan dokaz o tome da je Vladalac u borbi za svoj narod i Srbiju uspeo da opet sačuva mir i stabilnost.
Mučno je spominjati i ostale brojne „osmišljene“ „državničke“ poteze, ali ne onakve poput Karađorđa, a najmučnije je sećati se septembarske noći u Banjskoj, i jutra kada su pred cevi izvedeni pobunjeni mladi meštani, i ugašena tri mlada života (još tri su, tu skoro, zapečaćena presudama do svoga trajanja), a harambaša, odeven kao Indijana Džons, tajnim stazama vraćen neokrznut u bazu, pod skute „Genijalnog stratega“, uvek pobednika.
I kao da sve to nije bilo dovoljno za nauk, poput one scene u nezaboravnom filmu „Ta divna stvorenja“ od pre pola veka; scene u kojoj majmun kad podigne kamen i vidi pod njim zmiju – padne u nesvest; kad se osvesti, opet podigne kamen i vidi zmiju pa ponovo padne u nesvest, i to se ponavlja, uvek nedovoljno za nauk.
Tako je u ovom nizu „osmišljenih“ i „državničkih“ poteza „Genijalnog stratega“ iz naše bele prestonice uzleteo aeroplan; neveliki, neredovan, vanredni; onaj, kako ga neki nazivaju stručno – čarter. Ovoga puta, za razliku od već pomalo zaboravljenog voza, aeroplan nije bio išaran (oslikan) freskama i svecima, mada bi tako na krilima sveci bili bliži nebesima, niti je išta bilo ispisano na 22 jezika, naročito na crnogorskom, čije postojanje većina i ne priznaje.
Ali su zato u aeroplanu (u Njegovoj punoj organizaciji, ali „kao“ bez Njegovog znanja jer su opet hteli da ga iznenade i organizuju mu sačekušu kako bi se prijatnije osećao, kao svoj na svome) spakovane 87 osobe, išarane počev od bicepsa, pa tricepsa, kadricepsa,… sve do vratova, leđa, grudi, čela (i ćela), a umesto „KOSOVO JE SRBIJA“, samo na jednom jeziku, srpskom (koji još razumeju i poneki Crnogorci) ispisano je crvenom ćirilicom „SRBIJA POBEĐUJE“, bez preciziranja koga to pobeđuje, a Crnogorci su pomislili da pobeđuje njih pa su aeroplanu punom mesa šarenih osoba namenili sudbinu sličnu šarenom vozu.
Ali, možda mi, prosti i neuki (nedoučeni), ipak ne možemo da dokučimo njegovu dalekovidost: da cilj tog leta nije bio Tivat već nešto drugo, počev od Istarske 27, spaljenih ostataka kod Šimanovaca, nevešto ukopanog gvozdenog bureta, Jevrejskog groblja i buduće fabrike ubojitih igračaka, svega onoga što već nije zatrpano i sklonjeno poput šuta sa žrtava nadstrešnice ili zeleniša iz Konjuha, … sve do razrovane lokacije Malke Golaje na puškomet od mog Zaječara, još jedne buduće crne tačke (rupe na zelenom tepihu majčice Srbije), gde novi žuti kolonizatori na putu ka Moravi iz koje će (po bajčetinskom proroku) vodu piti, njuše debele zlatne žice, od kojih je iskovati novu golemu i tešku kajlu za onaj vrat.
Autor je književnik
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
