Sa istoka niko nije doneo ni rublju

Naravno, za takav put više nije bilo blanko ulaznice kao pre ratne kanonade, i to se uvek pretvaralo u trku sa preponama, u uslove koji su (iako u početku ličili na nemoguće) ispunjavani sa zakašnjenjem – a dok smo se lomili na koji način njih ispuniti, smišljani su novi i novi, i tako se oteglo u nedogled, u vreme čekanja koje se više ne broji godinama već decenijama.

Od izručenja bivšeg predsednika (a da smo imali državu – trebalo je da mu se u njoj sudi), do izručenja svih optuženih za komandne krivice u krvavim sukobima. Oni direktni – same ubice – ostali su nekako van priče, i dobra većina i danas šeta našim ulicama, u svim delovima raspadnute zemlje; oni su sada možda i mirne i uzorne komšije koji vam se u prolazu ljubazno jave, pomaze vaše dete, čak i psa.

Nesporno, dobar deo naših vlasti odnos ka putu ka Evropi izjednačavao je sa odnosom odlaska zubaru – uz bol, koji postaje sve jači, vi odlažete odlazak, mada znate da je to jedino rešenje, i da će što se kasnije rešite na taj korak trpljenje biti veće.

Svakako su u našim srcima duboko ukorenjeni i Ljermontov i Jesenjin, i Šolohov i Tolstoj, i Vronski i Černjajev, svakako su i naše duše bar približno tople onako kako su tople ruske, i svakako da su te veze i kulturološke i tradicionalne čvrsto upletane kroz vekove; takva je ta ljubav – prava bratska (ili sestrinska) – ali se ne ženi sestrom, niti udaje za brata, već se u brak ulazi drugačije.

Od dana kada smo se po drugi put malo oslobodili bratskog zagrljaja (prvi put, 1948), roditelji nas rođenih pedesetih otišli su u svojim najboljim godinama na zapad, ne bi li otud, mučno stečenim markama, francima i šilinzima, umesto čatmara podigli čvrste nove domove, ne bi li slamarice zamenili dušecima, a konje (krave i volove) traktorima. Sa istoka niko nije doneo ni rublju, o juanima da ne govorimo.

U bankama, štednja je rasla samo u valutama zapada (u vremenima rata i nekontrolisane inflacije – sve se vezivalo za marku). A u nas, koji smo izrastali iz pedesetih, uselili su se Stounsi i Bitlsi, Tom Džons i Inglbert Hamperdink, Mirej Matje i Žak Brel, Net King Kol, Aznavur i Sinatra…, a ne Ala Pugačova. Istina, Bulat Okudžava (iz Gruzije) je mogao da razgali osetljivija srca, ali ipak je bio daleko od jednog Boba Dilana ili Džoan Baez.

Danas, posle svega, jedna smo od od retkih zemalja koja je van EU, bez obzira što smo u njenom važnom delu. Na tlu koje je, više puta rečeno, rupa u evropskom ćilimu – i to najveća rupa jer smo po svom prostoru, broju i važnosti takvi među okolnima.

Loše vođeni od nedorasle vlasti (i pregovarača, iako su „pobeđivali“ sa 5 : 0), koja je volja samo jedne osobe, došli smo na prag koga treba preskočiti da bi se tamo stupilo. Prag je visok, svakako najviši, i on se imenuje Kosovom.

A Kosovo je bolna i tragična priča, priča koja ne traje od početka ove vlasti ili početka ovog pa i kraja prošlog veka; Kosovo je priča koja ne traje ni od početka prošlog veka – bolna kosovska priča se ispisuje vremenom koje se odavno meri vekovima, a uglavnom je ne ispisuju oni koji na njemu obitavaju i u njegovoj se zemlji sahranjuju, mada im grobove ruše – a rušenje grobova (ljudi se izjednačavaju u smrti) je veći zločin od uzimanja života jer se tako brišu poslednji tragovi nečijeg postojanja.

Nisam uveren da je iko ikada zapitao te ljude na Kosovu, sa obe strane, kako i na koji način misle da dalje žive sa onima sa kojima su, okolnostima i prilikama, u moranju da žive.

Nisam siguran da je iko ikada istinski pokušao da spozna srazmere njihove međusobne mržnje ili ljubavi, komšijskog razumevanja i tolerancije.

Nisam siguran da je iko od njih pokušao da čuje mišljenje i savet kako će se ići ka sutra, sa kojim mislima leći i sa kojima se buditi.

Nisam uveren da je ikada iko iskreno poradio na njihovom pomirenju.

Nasuprot, navodno u njihovo ime, tih nesrećnika, njihovim sudbinama se igraju (kockaju) nedorasli i neodgovorni ljudi, otuđeni od politike i razuma, a bliski nepočinstvu; oni snagom sile i novca, represijama državnih organa i kriminalnih organizacija, iz prestonih sala ruše svaki pokušaj suživota i sloge.

Kao nikada do sada, uz rasplamsavajuću vatru Ukrajinske tragedije, vlast (čitajte: Ovo) je u procepu, sa nikad ogoljenijom nedoraslošću. Kao lisac u zamci koji mora da odgrize nogu.

I, evo nas sada pred izazovom: Neki tumače da ćemo uvođenjem sankcija Rusiji ostati bez njene podrške za Kosovo, bez njenog veta, koji bi od drugih bio tumačen kao licemerje.

Mada, ostaje Brat Si, jer cena borskog zlata raste (i Brat Si polako, ali sigurno nadrasta Brata Putina).

Ne treba zaboraviti da je Rusija (ona carska) zbog Srbije i ušla u rat 1914, što je u mnogome doprinelo njenoj propasti.

Ne treba zaboraviti da su Sovjeti u Drugom svetskom ratu oslobodili u najvećem (ako ne u potpunosti) Srbiju.

Ali ne treba zaboraviti ni da su 1813. ostavili ustanike na nemilost Turcima; ni mir u San Stefanu; ni vreme sankcija, a u vreme NATO napada najviše što su učinili za nas je odluka da se njihov avion sa puta ka Americi okrene i vrati u Moskvu. Naravno, ni 1948. se ne sme izostaviti.

Oni (kao – promućurniji) pominju mogućnost korišćenja Ukrajinske tragedije kao predlog EU (ucenu?) da Srbiju hitno uvede u svoj sastav, kao pametan trener koji novog igrača od poluvremena zagreva uz aut liniju.

Čak i da se to čudo desi, da Srbija bude uvedena u sastav EU i pre očekivanog (vremenski neodređenog) roka – pitanje je da li će Srbija biti primljena u granicama kako ih priznajemo u Preambuli Najvišeg državnog Akta?

Svakako – ne! Bila bi primljena u onim granicama, kakvim ih zapad vidi.

I, konačno, da li bi pristajanje Srbije na takav prijem u EU podrazumevalo i faktičko priznanje Kosova od naše vlasti?

Autor je književnik iz Bora