Blizina Armagedona

Kako probuditi zatočenike ambicija, strasti, pohlepe, nemoći i bede, a da svi podjednako osete jednostavnu dobrotu i ljubav što je smisao postojanja čoveka i čovečanstva? Hiljadama godina od kada traje smislena komunikacije čoveka i prirode materijalni i duhovni razvoj sledili su suprotne putanje, pri čemu je materijalni progres bio dominantan cilj. Ti putevi se mogu približavati ponovo kada se čovečanstvo odrekne želje za vladanjem i kada se počne prilagođavati ne svetu koji smo stvorili već svetu za koji smo stvoreni. U takvom svetu moć pojedinca i institucija će počivati u zajedničkom duhu razvojnog toka. To znači prilagođavanje ritma unutrašnje prirode čoveka sa primordijalnim principima koji vladaju procesom nastajanja u prirodi, oko njega. Osećajući ljubav prema svemu u životu koji mu je prethodio i prema onom koji će uslediti posle njega – čovek će spoznati iskonsku dobrobit kosmičkog Uma, smisao Boga, Neimara svih svetova…, što je uslov njegove predanosti prirodnom ritmičkom toku koji u sebi nosi celu fizičku realnost.

Ukoliko izbor novog sveta u nastajanju bude put koji uspeh meri ne samo stopom rasta potrošnje robe i usluga već i rezultatima uz minimum potrošnje postignutim u ostvarenju unutrašnjeg zadovoljstva ljudi, radosti i skladnog razvoja ličnosti, u tom slučaju će ekonomska saradnja imati svrhu, a čovečanstvo prosperitetnu budućnost. Neutrališući Pohlepu kao motiv i izvor moći i posledicu sveukupne višemilenijumske samodestrukcije, Ljubav će čoveku i čovečanstvu dati konačni i kolektivni izvor spasenja.

2. Buđenje

Saznanje šta je važnije: biti mnogo, ili imati mnogo pu je ka buđenju i spoznaji novog sveta u nastajanju. Put ka unutrašnjem miru i skladu je trag ka smirivanju prirode oko nas koju snažnom energijom smislene destrukcije provociramo na kataklizmične reakcije. Smislena energija zla (tanatos) koja potiče iz unutrašnje prirode čoveka prenosi se na svet oko nas, razara energiju sveukupnog dobra (eros) koje vlada prirodom, a to zlo podstiče planetarnu destrukciju. Čovek nikada nije bio bliži Armagedonu i kolektivnom samouništenju. Kakva je uopšte korist slanja čoveka na druge planete kada ne uspevamo da živimo na Zemlji?

Pitanja koja zaokupljuju savremene mislioce na tragu su buđenja i spasenja o kome uče najstariji zapisi i knjige postanja (Biblija, Talmud, Kuran). Čovek, pak, nesklon je buđenju, izlečenju – pre traži olakšanje, jer bi izlečenje bilo previše bolno. Zato stari mudraci i ne pokušavaju da bude ljude oko sebe. Oni samo kažu: „Ja samo treba da produžim napred svojim putem, da i dalje igram svoj ples – ako im pomogne dobro je, ako ne pomogne – nikom ništa“. Ili kao što kažu Arabljani: „Priroda kiše je uvek ista, ali od nje raste trnje u pustinji i cveće u oazi.“

Političari, menadžeri, „naučnici“ stalno pričaju o uslovima za postizanje mira i skladnog razvoja. Gotovo su nas uverili da ne možemo zamisliti da budemo sretni bez odgovarajućih uslova. Da bismo se probudili moramo da želimo da čujemo i shvatimo reči starih mudraca da su sreća, mir, sklad – bezuslovni i da su duboko u nama samima. To je, dakle, prvo što bi trebalo učiniti ako hoćemo da se probudimo, ako hoćemo da volimo, ako hoćemo slobodu, radost, spokojstvo i prosvetljenje. U tom smislu duhovni rad je najvažniji, jer to nije ni samilost, ni privrženost, ni obožavanje, ni religioznost – samo duhovni rad vodi prosvetljenju i buđenju!

Posmatrajte teskobu koja caruje svuda oko nas, posmatrajte usamljenost, strah, konfuziju, konflikte u srcima ljudi, unutrašnje i spoljašnje sukobe. Zamislite da vam neko pruži mogućnost da se svega toga oslobodite. Zamislite da vam neko pruži mogućnost da zaustavite to užasno traćenje energije, zdravlja, emocija – posledicu svih tih konflikata i konfuzija, zamislite da vam neko pokaže put koji možemo postići da zaista volimo jedni druge, da budemo spokojni, potpuno prožeti ljubavlju. Možete li da zamislite išta korisnije od svega toga? Međutim, ima ljudi koji tvrde da je veliki biznis korisniji, da je politika korisnija, da je nauka korisnija. (A. de Melo)

3. Java

Tradicionalna mudrost kakvu utelovljuju sve velike svetske religije, već dugo poučavaju da krajnji cilj ljudskog života nije zadovoljenje svih fizičkih želja nego postizanje slobode do koje se stiže ujedinjavanjem sa metafizičkim jedinstvom univerzuma. Cilj je pronaći istinu koja će nas osloboditi, pronaći ko smo mi u stvari, poistovetiti se sa Apsolutnim principom koji ujedinjuje celokupni život na zemlji. Da bismo to uspeli, moramo se vratiti tradicionalnim vrednostima transcedentalne mudrosti. Svi veliki religijski učitelji: Hrist, Muhamed, Mojsije, Buda, indijske mahatme propovedaju suzdržljivost, jednostavnost, dobrovoljno odricanje i obuzdavanje – Rad, Veru i Duhovni a ne (samo) materijalni napredak. Hrist je rekao: „Šta vredi da čovek osvoji svet, a da izgubi sebe i naudi bližnjem svom.“ Islamski mistici i askete Sufi opisani su kao „oni koji ne poseduju i nisu posedovani“.

Dok staro industrijsko društvo ciljem proizvodnje smatra potrošnju, a na rad se gleda kao na sredstvo kojim se taj cilj postiže – savremeni mislioci, na temelju iskonskih mudrosti sve više budućnost čovečanstva vide u radu, tj. vraćanju religijskog poimanja značaja i vrednosti rada. U svom čuvenom eseju „Budistička ekonomija“ veliki mislilac E. Šumaher navodi da rad pruža čoveku priliku da korisno upotrebi i razvije svoje sposobnosti, da mu omogući da savlada svoju egocentričnost i razvije solidarnost i osigura sredstva potrebna za dostojanstven život.

Nama na Balkanu, na ovom lepom i stolećima užarenom prostoru, na razmeđima velikih svetova Istoka i Zapada, na mestu susretanja i prožimanja triju veličanstvenih svetskih civilizacija: islamske, judo-hrišćanske i arapske najpre pripadaju te velike univerzalne civilizacijske vrednosti. Ne jednom sam imao to zadovoljstvo da svoju radoznalost i žeđ za otkrivanjem „velikih“ istina doživim u razgovorima sa jednostavnim prostodušnim ljudima i verskim učiteljima, kakvi su gospoda patrijarh srpski Irinej Gavrilović, muftija sandžački Muamer Zukorlić – koje sam sretao i prijateljevao sa njima na svojim putovanjima po Srbiji i Balkanu. Međusobna iskrenost, posvećenost jednostavnoj ljudskoj dobroti i veri u univerzalne vrednosti koje su zapisane u knjigama postanja, njihovom tvorenju i gorkom posrtanju kroz istoriju – činili su uzbudljivim te razgovore, jer su zračili nadom da put duhovnog prosvetljenja čovečanstva nije u velikim idejama, ni u kolektivnom izgaranju zbog njih, već u ličnom doživljaju sveta.

Jedino zlo na ovom svetu je nesvesnost, dakle neznanje, nesposobnost da vidimo život kakav jeste, nerazumevanje za druge ljude i njihove postupke i nemogućnost da ih prihvatimo bez straha. Naša sreća ja na dohvat ruke: ona ne zavisi od onoga što nam se dešava već od načina na koji opažamo svet i suočavamo se s njim.