Bogati lideri, bogata i sirotinja

Milinko Bujišić I političari i njihovi politički analitičari mogli bi mnogo toga da nauče, od kulture govora do poštovanja druge ličnosti, kad bi bar ponekad navratili do narodnih kuhinja. Ne moraju da jedu ako nisu gladni, ali bi bar u dugim redovima, u kojima stoje gladni glasači, svašta videli i čuli što bi moglo da im koristi u izbornoj kampanji.
Narodne kuhinje, koje postaju sve popularnije, i koje niču na svakom mestu, još uvek ne mogu da zadovolje sve potrebe našeg stanovništva. I zato su redovi ispred kuhinja sve duži, a narod s velikim strpljenjem čeka da preuzme svoju besplatnu, začinjenu i zaprženu, porciju tople hrane i dva parčeta hleba. I u tom čekanju svašta se kaže i svašta se čuje.
U dugim redovima mnogo toga sam naučio. Svi članovi moje porodice raduju se mom dolasku kući, koliko zbog hrane koju ću doneti toliko zbog priče koju ću čuti. U tim redovima ispred narodnog kazana odlučuje se o sudbini zemlje i naroda i o sudbini Istoka i Zapada. Među nama ima dosta ljudi sa vrhunskim obrazovanjem, dosta ljudi razičitih struka koje je duboka vera u svetlu budućnost ove zemlje dovela do zasluženog besplatnog obroka.
Juče smo, valjda pod utiskom objavljivanja imovinskih karata naših sadašnjih i budućih funkcionera, vodili civilizovanu raspravu samo na tu temu. Niko tako lepo i sa divljenjem ne može pričati o bogatstvu i o bogatim ljudima kao siromasi. Samo gladna usta punim ustima govore o bogatstvu. I, naravno, koliko nas ima u redu za besplatan obrok, toliko ima i političkih programa, toliko i omiljenih lidera. Svako u svom lideru vidi božanstvo koje je zaslužno što imamo ovo što imamo, jer, navodno, da nije njega – ne bismo znali ni šta su narodne kuhinje, niti šta su besplatni obroci koji se dele iz kazana nasred ulica. Kad bi nas neko sa strane slušao, zaključio bi da su svi lideri, i nekadašnji i sadašnji, podjednako zaslužni za ovo što danas imamo.
Po nama, svi su lideri bogati i prebogati. I svako od nas zna šta od imovine ima naš, a šta tuđi lider. Kad neko počne da nabraja imovinu svog lidera – stanove, vile, milione na bankovnim računima u zemlji i inostranstvu, svi to slušamo s posebnim poštovanjem. I svako završi tvrdnjom da bi njegov lider imao mnogo više da nije skroman i pošten i da nije davao drugima, da nije odvajao za naše besplatne obroke i da bi svako drugi, da je bio na njegovom mestu, imao mnogo više.
Gospođa, nekadašni pripadnik srednje klase, koja demonstrira modu s početka šezdesetih godina, kaže da je srećna što je doživela vreme narodnih kuhinja i da se zahvaljuje liderima što vode računa o svom narodu i što su omogućili svakome ko je gladan da dođe na kazan, da jede i da ponese ostalim članovima porodice. Ona kaže da će i sada glasati za njenog lidera, a ako on bude formirao vladu, možemo očekivati kazan na svakom ćošku s jačom i masnijom hranom.
Ovako nešto, prokomentarisao je jedan gospodin, da te neko besplatno hrani, ni komunizam nije mogao da zamisli, a kamoli da ostvari. A još kad se dodaju i druge humanitarne privilegije, počev od besplatnih karata za gradsku vožnju pa do odeće i obuće iz Crvenog krsta, može se slobodno reći da smo duboko zaglibili u dvadeset prvi vek. Zapitao se zašto bismo uopšte radili kad sve imamo.
Otmeni gospodin, čija je cela familija na narodnom kazanu, u svojoj kratkoj besedi reče da je čoveku, kao i svakom živom biću, najvažnija hrana i da su to naši rukovodioci na vreme shvatili i to nam omogućili. Čak se i bez krova nad glavom može lepo živeti ako je čovek sit, a ako je gladan, kuća mu ništa ne može pomoći, kaže mudri čovek. I on je istakao da lider njegove partije je najbogatiji i da ga je bog nagradio zato što je nahranio gladni narod, odnosno oteo od manje sirotinje pa dao većoj.
Svako od nas isticao je pronicljivost svojih lidera, koji su se setili da na vreme osnuju ili uđu u stranku koja ima vlast. Da to nisu učinili na vreme, sad bi i oni s nama stajali u ovom redu, sa šerpom u ruci.
Na prethodne reči reagovao je jedan zavisnik koji se takođe navukao na narodnu kuhinju, pitajući zašto ti koji su nam sve ovo obezbedili nemaju pravo da koriste besplatnu hranu iz kuhinja. Imovina im više šteti nego što im koristi. Zbog imovine nemaju pravo na socijalnu kartu, a bez karte nema kuhinje.
Svi smo se, na kraju, složili da su ovi izbori prilika da se na najbolji način, to jest, masovnim izlaskom na birališta i davanjem svoga glasa oinima koji su nas na ovaj put izveli i dovde doveli, odužimo glasajući za njih.
Neko je rekao da strahuje da će, ako pobede neke proevropske partije, biti ukinute narodne kuhinje, jer takav vid ishrane evropski zakoni ne poznaju. Na to smo svi rekli da ne mogu proevropske partije ukidati ono što su partije iz patriotskog bloka uvele. Da se moglo, to bi proevropske partije ukinule kad su bile na vlasti.