Bolesnik na Balkanu

Ponekad, u kliničkoj praksi, ukoliko se radi o teškom kliničkom toku bolesti, ne čekamo egzaktnu potvrdu uzročnika, već odmah uključujemo kauzalnu terapiju. Od blagovremeno uključene terapije često zavisi klinički tok i ishod bolesti (npr. brojna i raznovrsna posledična stanja-sekvele, često i smrtni ishod).

Simptomi (subjektivne tegobe) se, po pravilu, lako prepoznaju i uklanjaju različitim terapijskim pristupom. Tim činom, kvalitet života bolesnika se rapidno poboljšava, a lekar stiče pohvale za svoj rad i znanje. Međutim,kliničko poboljšanje, bez kauzalne terapije, je prolaznog karaktera. Na primer, jaku glavobolju kod bolesnika sa bakterijskom upalom moždanica i mozga, relativno lako kupiramo moćnim analgeticima, ali bez kombinovane antibiotske terapije bolesnik sigurno umire.Takođe, jak bol u trbuhu možemo lako kupirati,ali bolesnik umire bez hirurške intervencije ukoliko se radi o ozbiljnom patološkom procesu, npr.perforativnom zapaljenju slepog creva ili vanmateričnoj trudnoći.

Da zaključim, u humanoj medicini izuzetno je značajno da razlučimo šta je uzrok bolesti, a šta su simptomi bolesti. Primarna i dominantna terapija je usmerena protiv uzročnika. Pri tome, kliničarima je uvek jasno da nema posledica (simptoma) bez uzroka.

Kakve veza ima sve ovo sa tekućom društveno-političkom situacijom u našoj zemlji?

Elem, srpsko društvo je već decenijama ozbiljan i kompleksan „bolesnik“, sa brojnim hroničnim uzročnicima i širokom paletom simptoma, odnosno posledičnih stanja. Od 1. novembra 2024.godine, posle tragedije u Novom Sadu, bolest se dodatno pogoršala (egzacerbacija bolesti) sa isprepletanim uzročno-posledičnim vezama, ali sa korupcijom u epicentru zbivanja.

Manipulativnim zamenama teza i moćnom propagandnom mašinerijom, uz agresivnu i isključivu podršku provladinih medija i nabeđenih (izmišljenih) političkih analitičara, vlast je uspela da „zamuti vodu“ i svekoliku pažnju i kritiku usmeri na posledično stanje-studentske proteste i blokade.

Kao po dogovoru, svi su počeli da pričaju priču iz sredine, zaboravljajući početak priče i šta je nju uzrokovalo. To je omogućilo najvišim predstavnicima vlasti i raznim opskurnim ličnostima da demonstrante/građane Srbije nazivaju „ruljom“, „ološem“, „čoporom“, „teroristima“, „ustašama“, „fašistima“, „nacistima“, „ljotićevcima“ itd. Naravno, javno tužilaštvo i zaštitnik prava građana, kao po pravilu,hiberniraju.Srbija je ostala država u pokušaju.

Kako izaći iz aktuelnih, pretećih podela i političkog hohštapleraja koji razara našu Srbiju?

Kao i u humanoj medicini, posledično stanje najlakše je razrešiti i svakodnevni život vratiti u prividnu normalnost. Evidentan gnev i nezadovoljstvo studenata i građana, koje je bilo svesno kanalisano kroz nenasilne metode, ne računajući u poslednje vreme ubačene nasilnike i provokatore , eleminiše se raspisivanjem fer i poštenih izbora. Ukoliko je istina, da naš predsednike Republike, „voli Srbiju“ i da je „njoj posvetio ceo života“, onda je raspisivanje demokratskih izbora konkretna potvrda iskrenosti njegovih reči. Naravno, nije čovek samo ono što govori ili obećava, nego mnogo više ono što radi.

Kao i u humanoj medicini, uzroke narodnog nezadovoljstva je mnogo lakše detektovati nego eliminisati (razrešiti, izlečiti). Ovo što sadašnja vlast ne želi, ili ne može da razume, da je narodno „nezadovoljstvo kao zver, nemoćna kad se rodi, strašna kad ojača“ ( Meša Selimović). Takođe, pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novcom Sadu je samo povod, ali ne i uzrok sadašnjih dubokih društveno-političkih podela i nemira, na granici fizičkog obračuna suprotstavljenih strana. Nepodizanje optužnice posle deset meseci je samo kap u prepunoj čaši.

Uzroci nezadovoljstva su brojni i višeznačni, i zahtevaju jednu dobru doktorsku disertaciju sociologa, filozofa ili politikologa, a posle pedeset godina i istoričara. Odmah da istaknem, priču o „obojenoj revoluciji“ i „milijardama evra“ koje su se slile među demonstrante, smatram infantilnom sa napadnom željom vlasti da se zacementira glupost i neznanje u (nekim) srpskim glavama. Kako ja, kao lekar-kliničar, vidim uzroke masovnog nezadovoljstva naroda.

Prvo,Srpska napredna stranka je došla na vlast 2012.godine sa blagougodnim i prijemčivim porukama: borba protiv korupcije, preispitivanje sprovedene privatizacije, smanjenje broja agencija, ne partijskom zapošljavanju, profesionalno rukovođenje javnim preduzećima itd. Dobronamerno, bez trunke resantimana, izjavljujem da ništa od toga nije ispoštovano ili ostvareno. Zabrinjava podatak da se Srbija po indeksu korupcije, na listi od 180 zemalja, nalazi na neslavnom 104 mestu.Dodatno zabrinjava podatak da smo 2019.godine bili na 87 mestu. Fiskalni savet Srbije je više puta javno upozoravao da je korupcija u našoj zemlji „teška milijarde evra“. „Najžešća borba protiv korupcije“, personifikovane u liku privrednika Miroslava Miškovića, pred Međunarodnim arbitražnim tribunalom u Vašingtonu,koštala je Srbiju (čitaj: građane) 32,7 miliona evra.

Neznanje i nekompetentnost caruju na svim nivoima, od predsednika Vlade, preko predsednike opština do direktora javnih preduzeća. Da li je normalno da vlasnik pečenjare bude direktor EPS-a ili da prodavac automobila dobije čin potpukovnika policije. Da li je normalno da se dele fiktivna radne mesta ili da je zapošljavanje rezervisano za partijske jurišnike neopterećene potrebnim znanjem? Proteklih trinaest godina sve se dešavalo suprotno od datih obećanja. Zar to nije dovoljno za pobunu prevarenih građana?

Drugo, dobro je što se grade autoputevi, ali moje zadovoljstvo bilo bi veće, kada bi za puteve uzimali kredite s nižim kamatama od naših ili evropskih banaka,kada bi postojali transparentni tenderi, kada bi te puteve gradila naša preduzeća, kada bi cena kilometra puta bila kao u susednim zemljama, kada ne bi bilo višegodišnjeg kašnjenja, kada se ne bi posle nekoliko meseci ponovo putevi presvlačili novim asfaltom ili tuneli popravljali, kada bi imali izveštaje o svakom potrošenom dinaru itd. Mora neko da objasni zašto je Moravski koridor ugovoren na 900 miliona evra, a sada već košta 1,7 milijardi evra ili da će nacionalni stadion koštati 250 miliona evra, a sada se govori o 900 miliona evra.

Zar to nije dovoljno za pobunu prevarenih građana?

Treće, poseban (ogroman) problem je što nisu, jasno i obavezujuće, definisani prioriteti države Srbije. Zato se dešava da za francuske borbene avione dajemo skoro 3 milijarde evra, a da mnoga mesta nemaju vodovod ili pristojne puteva, da prestonica nema regulisano pitanje otpadnih voda ili kanalizacije, da prinosi zavise od kiša jer navodnjavamo samo tri posto obradivih površina, da smo prirodne resurse (vodu, zemlju, rude, minerale, šume) dali strancima itd.

Na Kosovu se dešava tiho etničko čišćenje Srba, pošto smo Albancima dali sve što su tražili. Opstanak Republike Srpske, u dejtonskim okvirima, doveden je u pitanje. Nemamo iskrene, predvidljive i moćne saveznike, a sa nekim susedima nismo u najboljim odnosima(eufemizam) itd. Po Ustavu predsednik je skoro niko i ništa, u stvarnosti on je sve i svašta. Ceo sistem podseća na parlamentarnu pseudomonarhiju. Zar to nije dovoljno za pobunu prevarenih građana?

U moru neistina, nije istina da opozicija „samo kritikuje i nema ideje, program“ kako predsednik Republike uporno tvrdi.Na primer, pre šest meseci, resorni odbori stranke Srbija centar (Srce) napisali su „99 predloga za bolju Srbiju“, a ujedno su jasno definisali četiri prioriteta Republike Srbije. Stranka slobode i pravde je 2021. godine uradila nešto slično, a ove godine i ProGlas. Moja malenkost napisala je revidiran predlog nove zdravstvene politike („Srčana knjiga-2“) sa oko dvesta konkretnih predloga, kao i Zakon o lekarima (sa 102 člana) koji Srbija nema, a imala je daleke 1931.godine.

Dobronamernim i neostrašćenim čitaocima, želim samo da ukažem, da pasivnost i ravnodušnost u ovim i ovakvim vremenima nisu neutralnost,objektivnost i mudrost, jer se tako promoviše status quo i nedodirljivost postojećeg antisrpskog sistema. Naprotiv, zalažem se za demokratske, konstruktivne i kreativne promene, bez fizičkog i psihičkog nasilja.

Duboko se ne slažem sa sociologom i političarem Maksom Veberom ( 1864-1920) koji je zapisao: „Država je vladavina ljudi nad ljudima zasnovana na sredstvima nasilja“. To je današnja Srbija. Mnogo mi je bliže razmišljanje grčkih filozofa o neophodnosti postojanja mere vlasti nad ljudima.

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu u penziji i narodni poslanik partije Srbija centar (Srce)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.