Grdanina ogledala grdna

Vlast kojoj nedostaju originalnost i kreativnost poseže za imitacijom pa počinje da liči na Tardovog somnambula sa iskrivljenim ogledalom u ruci. „Studenti koji žele da uče“, „građani koji se protive blokadama“…, iskrivljeni su odrazi nečega što je zdravo – studenata u blokadi, građana koji podržavaju njihovu borbu za ozdravljenje društva.

Zašto je ova konstatacija na prvi pogled izvotoperena? Zato što je ogledalo iskrivljeno. Studenti u blokadi i te kako žele da uče ali ne u korumpiranom sistemu. Građani koji podržavaju studente nisu mazohisti koji uživaju u blokadama, već ljudi koji žele društvo trajno odblokirano od samovolje vlasti. Zar to nisu zdrava nastojanja?

S druge strane, „studenti koji žele da uče“ ne uviđaju da je učenje u sistemu neukosti i antivrednosti lišeno smisla, te da je takav sistem ustanovila vlast koja je i njih same izmislila. „Građani koji se protive blokadama“ ne vide smisao onoga protiv čega se „bore“, tačnije protiv čega su dovedeni da se bore, a ne vide jer su lišeni sopstvene volje koju su podredili tuđoj, u njihovom slučaju, stranačkoj volji.

Da li je to zdravo stanje? Za nekoga ko veruje u ružičaste bajke verovatno jeste, premda svi mi u „naprednoj“ Srbiji živimo u nekoj vrsti bajkolike distopije u kojoj vlast funkcioniše kao himera veštice Grdane i zle Snežanine maćehe koja svoje ogledalo povazdan pita ko je najlepši na svetu pa se uljuljkana zadovoljavajućim odgovorom gordi i bahati, ne shvatajući da je odgovor ogledala lažan, budući da je ona, Grdana (kako joj samo ime govori), lišena unutrašnje lepote duha.

I zato je, dobivši po prvi put od ogledala istinit odgovor koji nije želela da čuje – da nije najlepša na svetu već da je to mladost ovog društva koja se bori za njegovo bolje sutra, usmerila sve svoje snage na stvaranje iluzije da je ona ipak voljeno i obožavano stvorenje, pa je svaki kutak društva ispunila iskrivljenim ogledalima nastojeći da građane sludi izokrenutim odrazima turobne stvarnosti.

Jedan od tih „impresivnih“ pokušaja je i Ćacilend – naka vrsta vlastodrščevog tabora koji protivzakonito parališe srce prestonog grada. U njemu borave aktivisti vladajuće stranke koje režimski mediji, vazda orni za izokretanje činjenica, predstavljaju kao studente koji žele da uče. A zapravo, reč je o „ćacima“ – novoj/staroj vrsti građana/podanika koji igraju namenjenu im ulogu ponosnih nosilaca imena koje im je javnost nadenula. Dakle, vlast je, imitirijaći građane koji se bune, stvorila „entitet“ koji odražava njeno izokrenuto shvatanje funkcionisanja sistema u kojem ona može da čini šta god joj padne na pamet, pa i to da blokira grad i vrši građansku neposlušnost.

Istina je, međutim, da vlast ne može da blokira grad i da bude neposlušna jer je to paradoks. Vlast koja drži moć i silu u svojim rukama ne može da izigrava neposlušnog građanina pa zato stvara iluziju da je to ipak moguće, koristeći stranačke aktiviste kao plaćene naturščike u svojevrsnoj predstavi za javnost koja bi se (u izokrenutom dramskom ključu), mogla nazvati „Slobodijadom Stradije“. Jer ti građani, bolje reći podanici, koji u organizaciji vlasti blokiraju prostor ispred Narodne Skupštine, navodno u znak ljubavi i odanosti prema vlastodršcu koji brine o njima, ponajmanje su slobodni pojedinci budući da se nalaze u šaci tog istog vlastodršca koji ih plaća (novcem ili privilegijama), za to što oni mesecima izvode u formi „zakonitog“ okupljanja. Tako je Ćacilend postao Grdanin odraz, a ćaci njeni podanici, vojska, plemstvo, sveštenstvo i roblje.

Postojanje Ćacilenda, međutim, ne može biti pravdano zakonitim okupljanjem građana, što vlast pokušava da podmetne kao kukavičje jaje, jer zakon ne prepoznaje okupljanje na neodređeno vreme, čak i ako je to okupljanje prijavljeno po zakonu. A Zakon je u ovom slučaju jasan – ne postoji pravo na neograničeno okupljanje. Pa zašto se onda vlast poziva na Zakon?

U tome i leži objašnjenje izokrenutog karaktera vlasti koja krši Ustav i zakone pozivajući se na iste. Uostalom, neka čitalac pusti sociološkoj mašti na volju i sam proceni kako se tek vlast odnosi prema zakonskim odredbama koje su nejasno i dvosmisleno formulisane. Jer kad su zakonske odredbe dovoljno rastegljive i podložne tumačenjima, tada prvenstvo u tamačenju imaju posednici moći, a to je vlast shvaćena u svoj svojoj kompleksnosti.

U našem slučaju, to je vlast u vidu jedne osobe koja se, pored proizvoljnog tumačenja jasno definisanog Zakona, još i jada simpatizerima kako protivnicima vlasti, eto, smeta ta jedna jedina „slobodarska“ tačka (čitaj – Ćacilend), koja je zauzeta da bi se odbranio ustavni poredak. Reč je o čudnovatom viđenju situacije budući da je vlast ta koja je protivno Ustavu zauzela čitav sistem i svaku tačku i čvorište u njemu, tako da njeno nastojanje da zauzme još jednu tačku prevashodno govori o gramzivosti i pohlepi koji pomenutu vlast karakterišu.

Zato Grdana nastoji da uništi svaki smisao, vrlinu, normu ili vrednost, svako pa i najmanje zrno dobroga i plemenitog koji još postoje u društvu, kao što je to, recimo, nastojanje studenata (koji predstavljaju budućnost ove zemlje), da se ne zaborave žrtve pada nadstrešnice, da se kazne odgovorni za tragediju u Novom Sadu, da se promeni sistem koji je doveo do tragičnog pada.

Ovo plemenito nastojanje studenata vlast pokušava da obesmisli povezujući ga, bez ikakvih dokaza za to što tvrdi, sa nekakvim nečasnim namerama, pri čemu ne uviđa da taj njen pokušaj gubi smisao jer potiče od nekoga ko je dokazano sklon nečasnim radnjama. Uzmimo skorašnji primer – situaciju oko festivala knjige koji se (da je bilo časti), morao završiti pre godišnjice tragedije. Ovako, suočena sa najavom izdavača koji učestvuju na Sajmu da će svoje štandove zatvoriti na godišnjicu pada nadstrešnice, vlast je preko organizatora smislila da upravo tog dana ulaz bude ili besplatan (ukoliko posetilac donese na poklon dve knjige), ili da se prihod od prodatih ulaznica uputi porodicama nastradalih.

Čitalac će se sada verovatno zapitati šta vlast želi da postigne ovim naizgled humanim gestom? Međutim, ako su čitaocu poznati skučeni horizonti i obezduhovljeni postupci ove vlasti, onda mu neće biti teško da pretpostavi da ona verovatno želi da izazove neku vrstu izvitoperene konfuzije savesti, pa da ispadne kako oni koji na godišnjicu tragedije zatvaraju sajamske štandove, ili ne dolaze na Sajam iz pijeteta prema žrtvama, zapravo ne žele da novčano pomognu njihovim porodicama.

Ona ne shvata da je žrtvama i njihovim porodicama na prvom mestu potrebno poštovanje i pravda a ne novac koji je na kraju krajeva, ili na početku početka, i doveo do tragedije. Jer da vlast nije, u skladu sa neoliberalnim imperativima i ličnim interesima postavila novac iznad ljudi, a efikasnost i brzinu iznad života, do tragedije ne bi ni došlo. Ali ona jeste to učinila (i dalje to čini), uverena da novcem može kupiti sve, pa i nečiju dušu. No, Grdana se grdno vara pa sve dublje tone u limb ispod kojeg je čeka naredni krug i tako dalje, sve do devetog.

Nama, s druge strane, nakon godišnjice tragičnog pada, predstoje dva nimalo laka koraka. Prvi – uklanjanje Grdaninih iskrivljenih ogledala iz svakog pa i najzabitijeg kutka ovog našeg društva i drugi – rad na izgradnji sistema u kojem neće biti moguća pojava neke nove Grdane, i njenih iskrivljenih ogledala grdnih.

Autor je sociolog

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.