Bravo deco Novog Pazara

Posmatram nasmejana lica tih mladih, hrabrih, lepih ljudi, koji ponosno koračaju magistralom uvereni da čine dobro, A i čine dobro! Nažalost, malo je televizija, izveštača, koji izveštavaju o tome, ali na našu sreću još uvek ih ima, i hoću da verujem da će ih biti i da će opstati.

Šta drugo reći već samo „bravo“ za devojku u toj grupi koja je obučena u svoju nacionalnu muslimansku nošnju, a oko sebe čvrsto nosi nacionalnu srpsku trobojku. Kao da hoće da kaže: „Ova zastava je i moja i niko mi je ne može uzeti“. Nije to isto kao kada gledate na svim televizijama, neke naše zvaničnike koji su zaogrnuti tom istom državnom zastavom na nekim svetskim forumima, sa jednim osnovnim ciljem da se pokažu.

Uz put pored te grupe mladih, pametnih, ljudi prolaze automobili i sviraju ne da ih uplaše da se sklone, već da ih pozdrave, onako iskreno da ih pozdrave i podrže u njihovom nastojanju da šire dobrotu. Na jednom automobilu se otvara prozor a kroz prozor se pomalja ruka koja drži kesicu bombona i kaže: „Ja nemam više, ali ovo vam je od mene“. Ima li lepšeg gesta od ovog!

U mestu Ušće, onaj koji je obećao da im pruži odmor i prenoćište je otkazao, otkazao u tom poslednjem momentu kada su oni već stizali umorni od pešačenja. Možda se uplašio pod nečijim pretnjama. Ali i ako je to tako postavlja se pitanje: Kakav je to čovek. Ima li on nečeg svog u sebi?

I da nije bilo ove ružne stvari ne bi iskočila ova druga lepa, prelepa stvar. Prenoćište im je ponudio i obezbedio manastir Studenica u svom konaku. Da, da, baš taj veliki i prelepi manastir, kojim se ponosi ili kojim treba da se ponosi celo srpstvo. Na tu činjenicu studenti u koloni su izjavili jednostavnu rečenicu: „U vreme straha i pritiska ima i onih koji smeju da vam pruže podršku“.

Kažu oni da „ima i onih sa kamerama koji ih uznemiravaju jer ne traže istinu, već kadar. Trudimo se da ostanemo mirni i da im ne damo povoda za pljuvanje i za nešto još više od toga – za mržnju“. O, kakva istina, kakva hladnoća, kakva intelektualna nadmoć. Moram da kažem „Bravo deco, bravo snaga našo, bravo naša budućnosti“.

A u manastirskom konaku ono najlepše. Prespavali su, odmorili su se pred sutrašnji nastavak napornog puta. Izjutra, na doručku studenti, uglavnom muslimanske veroispovesti, su rekli: „Ovo je bila jedna tako prelepa noć, noć prosvećenja“. A onda i ono isto tako lepo, u konaku im je poslužen doručak po muslimanskom običaju. Samo da podsetim, da nije bilo onog koji se uplašio i otkazao im prenoćište, ne bi bilo ni ovog „konaka“ i ove dobrote. Nije li ovo trenutak gde treba reći da na kraju ipak „dobro pobeđuje“. Zato hoću da verujem i da ono dobro za koje se bore ova deca, za koje se bori većina nas, da će ono na kraju pobediti.

Ovaj marš, i svi drugi marševi biće više od protesta, i oni nisu samo protest. To je borba protiv onih koji nas uče mržnji i koji nam naturaju mržnju.

Na pitanje kako im izgleda ovaj put studenti iz novopazarske grupe odgovaraju: „Nije važno kakav će biti put kojim pešačimo, važno je da idemo pravim putem“. E, to je to.

I na kraju da završim ovo pisanje svojim razmišljanjem da različitosti treba da nas ujedinjuju i da različitosti predstavljaju bogatstvo za sve ljude i za sve narode. Različitosti u veroispovesti, boji kože, obrazovanju… treba negovati i poštovati ih.

Dobrota ljudi je jedina konstanta koja treba da bude ista i zajednička za sve i ona treba da nas ujedinjuje.

Autor je profesor Medicinskog fakulteta

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.