Evropska unija stalno postavlja neke nove uslove i pritiske. Zašto? Da bi po prijemu u EU naše tržište bilo preplavljeno proizvodima iz EU koji bi uništili našu ekonomiju i poljoprivredu? Da bi Srbija postala rasadnik jeftine radne snage? Zato je Srbinu mrska EU, zato se i raduje izlasku Britanije jer bi to bio najbolji dokaz da je on u pravu.

Ova iskarikirana priča se ipak neće čuti od prosečnog „običnog“ čoveka koji u Srbiji zaista teško živi, budući da takav i nema priliku da javno govori već iz usta onih koji kreiraju javno mnjenje (političari, analitičari, mediji…)

Od njih najodgovorniji su političari na vlasti koji zajedno sa administracijom treba da povuku najveći teret reformi. Ako vlastodršci uspeju da realizuju složene reformske zahvate (dosadašnji rezultati su skromni), ceo sistem upravljanja našom državom bi postao transparentniji, odgovorniji a rezultat rada vlasti merljivi. A upravo je to ambijent koji ljudima u politici, pa možemo reći čak i našoj političkoj kulturi uopšte ne odgovara. Zbog toga su protiv EU ne samo otvoreni „antiEUovci“, već i mnogi od onih koji se načelno zalažu za evropske integracije. Zbog toga im i idu na ruku problemi u EU pa i mogući izlazak Velike Britanije.

Ako se ostave po strani egoistični interesi pojedinaca ili oligarhijskih grupa kao i emotivno i iracionalno sagledavanje politike, moguće je o svemu ovome sačiniti objektivnu analizu te izvući pouke kojih bi valjalo da se pridržavamo. Diskutabilno je da li i koliko to može da utiče na političare budući da se oni ne ponašaju uvek u skladu sa državnim interesom, nekada zbog egoističnih pobuda ali često i zbog pogrešnog poimanja političkog ambijenta i duha modernog doba. A taj duh i ambijent nameću nužnost odgovorne politike koja se reflektuje u sagledavanju sadašnjih postupaka iz buduće perspektive od pet, deset ili čak više godina. Nasuprot tome stoji ljudska priroda i četvorogodišnji svet politike u kome se insistira na instant rešenjima i odmah vidljivim efektima, koji kratkoročno mogu doneti po koji politički poen a dugoročno biti štetni. Taj duh vremena u kom živimo nam suptilno ukazuje na sve veću povezanost država i društava i neophodnost saradnje. On postoji nezavisno od političkih projekata kao što je EU. On čini i to da je sama nacionalna država sve manje relevantna i sposobna za efektivno upravljanje u 21. veku a realni suverenitet diskutabilan. Nekada su se ekonomske aktivnosti, saobraćaj, zagađenje životne sredine itd. odvijali pretežno u okviru nacionalnih granica te su mogle biti uređene merama nacionalne države. Razvojem nauke i tehnike ove oblasti prevazilaze nacionalne države te ona sama znatno teže može da ih uređuje. Savremeni problemi i kontekst ne poznaju državne granice i suverenitete (internet i IT, globalno zagađenje, međunarodni terorizam…).

Sagledano iz ovog aspekta čak i moćna država kao što je Velika Britanija ima ograničen kapacitet upravljanja. Izvesne koristi i veću slobodu u odlučivanju i vođenju politike bi izlaskom iz EU svakako dobila ali to bi bile konkretne i kratkoročne prednosti koje bi izbledele u predstojećim vremenu u kome bi Britanija imala sve manje uticaja. Iz ovoga sledi da bi za Veliku Britaniju bolja opcija bila da se politička energija uloži u borbu za bolju odnosno drugačiju EU, nego da se iz nje izlazi. Ipak, treba imati na umu i da je Velika Britanija stara evropska država koju karakteriše viševekovna demokratska tradicija i kontinuitet političkog sistema, za razliku od trusnog evropskog kontinenta. Drugačija je i koncepcija organizacije države i upravljanja. Naime, dok u Britaniji dominira konzervativno-liberalna koncepcija odnosno uređenje sličnije američkom sa više ekonomskih sloboda i manje regulacije, u kontinentalnom evropskim državama dominira više socijalna komponenta što znači više državne regulacije i redistributivne uloge. Ovo potonje se transponovalo i na EU. Moguće je da sve ovo zaista čini Veliku Britaniju neuklopljivom u sadašnju EU, te je stoga najbolje da oni sami odluče o svojoj budućnosti.

Sa druge strane Evropska unija se zaista suočava sa brojnim problemima, od onih konkretnih kao što je migrantska kriza do sistemskih i konceptualnih (pitanje zajedničke odbrane, stabilnost evra, federalizacija ili Evropa sa više traka, demokratski deficit, itd.). Zbog njih, u ovom periodu nije prioritet dalje proširenje, što može delovati destimulativno za države kandidate.

Izgleda da je u jezgru problema Evropske unije njena „preregulisanost“. Pitanje regulacije odnosno dilema između slobode i kontrole je jedno od najsloženijih u javnom upravljanju. Brojne procedure i pravila koje EU zahteva su za nove demokratije i države kandidate često „nastavni program“ koje zbog nerazumevanja uče napamet samo da bi dobile prolaznu ocenu. Jasno je da je ovakvo „znanje“ ili „učenje“ bez uviđanja smisla i praktične primene predstavlja opterećenje. Ipak, treba istaći da problem Evropske unije nije Evropska unija već upravljanje u Evropskoj uniji. Zato svaka država koja se geografski i kulturno-identitetski nalazi u evropskom prostoru treba da daje svoj doprinos u unapređenju ovog sistema. Bolje je biti deo nesavršenog sistema i raditi na njegovom usavršavanju nego biti izvan.

Za nas, na ovim prostorima (Srbija i Balkan) stoji još jedna opaska koja se često zaboravlja a za nas je od krucijalnog značaja. Evropska unija je na prvom mestu veliki mirovni projekat. Ona je nastala iz saradnje zaraćenih strana u Drugom svetskom ratu i to iz saradnje za ugalj i čelik. Ne slučajno, ovo su osnovne rude ratovanja. Kao misija ili cilj EU u 21. veku navodi se mir između njenih članica. Na drugom mestu je povezivanje država kroz saradnju, zatim bezbednost građana. Posle ovoga navodi se ekonomska i društvena solidarnost. Dakle, EU se suočava sa brojnim problemima, ali je situacija daleko od toga da članice EU svoje probleme rešavaju oružjem.

 

Autor je univerzitetski profesor