Foto: Medija centar

Drukčije ne bi ni moglo biti, jer član 2 Ustava predviđa da su građani nosioci suverenosti koju vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika, kao i da nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana, niti uspostaviti vlast mimo slobodno izražene volje građana. Sporazuma još nema, ali pregovora između predstavnika Srbije i surogat države ima, iako su u prekidu.

Pregovori se vode radi zaključenja sveobuhvatnog pravnoobavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa strana u sporu. Proces normalizacije započet je Prvim sporazumom o principima normalizacije zaključenim 19. aprila 2013. godine u Briselu (dalje: Briselski sporazum). Grupa od 25 narodnih poslanika je 8. maja 2013. godine podnela predlog za ocenu njegove ustavnosti, koji je Ustavni sud zaključkom od 10. decembra 2013. godine odbacio, nalazeći da je reč o političkom aktu za čiju ocenu nije nadležan.

Ovaj zaključak postao je čuven po tome što najavljuje da politički akti o sudbini Kosmeta mogu opstati i kad nisu u skladu sa Ustavom, iako njegova preambula nameće obavezu svim državnim organima „da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu u Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim odnosima“. Briselski sporazum je prevashodno međunarodnopravni akt, ali jeste i politički, što je od presudnog značaja za pitanje kojim se ovaj tekst bavi. Evo zašto:

Briselski sporazum zaključili su predstavnici države Srbije, surogat države Kosova i Evropske unije. Parafirali su ga: u ime Vlade Srbije – njen tadašnji predsednik Ivica Dačić; u ime vlade tzv. Kosova – njen tadašnji predsednik Hašim Tači; u ime Evropske unije – Ketrin Ešton, tadašnja visoka predstavnica za politiku i spoljnu bezbednost.

Što se pregovaranja i parafiranja tiče, predsednik Vlade Srbije imao je pregovaračku legitimaciju, pošto član 123 Ustava predviđa da Vlada „utvrđuje i vodi politiku“ a u takvu nadležnost spada i zaključenje Briselskog sporazuma kao političkog akta.

Legitimaciju za vođenje pregovora sa kosmetskim Albancima imao je i Aleksandar Vučić dok je bio u mandatu predsednika Vlade, nakon preuzimanja funkcije od Ivice Dačića. Ali, tu legitimaciju je izgubio kada je izabran za predsednika Republike. Od tada vodi pregovore bez ovlašćenja jer je utvrđivanje i vođenje politike u nadležnosti Vlade, a Vučić više nije u njenom sastavu.

On pregovaračku legitimaciju nije mogao da zadrži ni po odluci Vlade, pošto se Ustavom utvrđena nadležnost ne može izmeniti voljom organa. Stoga Vlada nije vlasna da svoja ovlašćenja prenese na predsednika Republike, kao što ni predsednik Republike nije vlastan da svoja ovlašćenja prenese na Vladu. Kad bi to bilo moguće, i sudovi bi svoja ovlašćenja mogli preneti na Vladu ili predsednika Republike, i obrnuto, a to se ne može ni zamisliti.

Vučić ne bi bio podesan za pregovarača i da je ostao predsednik Vlade, zato što izbegava da građane, kao nosioce suverenosti, informiše o svojim predlozima drugoj strani, o svojim stavovima prema predlozima druge strane, kao i da ih upozna do koje je granice spreman da ide u iznalaženju kompromisa. Ako su kosmetski Albanci izneli svoju pregovaračku platformu – možemo i mi, a bilo bi dovoljno reći „crvenu liniju“ u pregovorima čini Ustav, kakav je sada ili dopunjen ustavnim zakonom o Kosmetu kao suštinskoj autonomiji, kao i Rezolucija Saveta bezbednosti OUN 1244. Amin.

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i univerzitetski profesor u penziji

Povezani tekstovi