Brižit Bardo je bila tekstonski poremećaj

I ovog decembra, Sen Trope, kao i uvek, pleni svojom tihom elegancijom. Luka je mirnija, brodići se lagano njišu na vodi, a pastelne fasade pod zimskim suncem otkrivaju grad u njegovom najautentičnijem izdanju. Bez letnje gužve, Sen Trope zrači diskretnim šarmom koji pripada samo onima koji znaju da ga gledaju. Baš kao i njegova najslavnija muza – Brižit Bardo.

Ovde, gde su njeni koraci ostavili trag jednako dubok kao i njene filmske uloge, Brižit nije samo ikona već i prijatelj, sused, prolaznik, sugrađanin, koju meštani iskreno simpatišu, vole i uvažavaju. Stanovnici Sen Tropea često kažu da je ona duša njihovog mesta, i zato nije čudo što je proteklih meseci čitav grad tiho strepeo nad njenim zdravljem, šaljući joj misli pune brige i topline.

Danas, međutim, na ulicama ponovo vlada vedrija atmosfera: Brižit se oporavila i obradovala sve svojom novom knjigom Mon BBcédaire, koja je primljena sa pravim oduševljenjem. U kafeima se već prepričavaju omiljene stranice, a vitrine lokalnih knjižara blistaju njenim imenom – kao da je Sen Trope ponovo dobio mali komadić svoje stare magije.

Da je njena nova knjiga događaj, i to ne samo u Sen Tropeu, već u celoj Francuskoj, ne čudi, budući da se radi o ženi koja je obeležila čitavu epohu i ostala ikona bez potrebe da to „dokazuje“.

Bardo nije bila samo filmska zvezda; ona je bila tektonski poremećaj. Lice koje je promenilo način na koji se gleda na ženu, erotiku, glumu i slobodu. Tokom pedesetih i šezdesetih postala je globalni fenomen, simbol jedne Francuske koja je bila zavodljiva, buntovna, otvorena. Potom se povukla iz filma jednako dramatično kao što je u njega i ušla – da bi život posvetila životinjama, prirodi i sopstvenom životu.

Njen BBcédaire stiže kao još jedan dokaz da Brižit Bardo i dalje ume da iznenadi i razneži. To je abecedarijski sastavljen zbornik razmišljanja, uspomena, kritičkih opaski i ličnih definicija – od A do Š – koje je Bardo posvetila svetu kakav vidi danas. Taj rukopis, koji je u celosti ispisala svojom rukom, nosi sve nijanse njenog karaktera: slobodan, neposredan, duhovit, često oštar.

Svaka stranica otkriva fragmente njenog univerzuma: uspomene na stare filmske prijatelje, stavove o društvu, kritike promena koje je dočekala, razmišljanja o slobodi, nostalgiju, bes. Neka vrsta intimnog dnevnika u kojem reči i ilustracije zajedno pričaju priču žene koja je odavno prestala da se uklapa u očekivanja i normativne okvire.

Čak i u poznim godinama, Bardo piše hrabro i bez zadrške: ona je emotivna kada govori o životinjama i prirodi, duhovita kada se priseća anegdota iz filmskog doba, oštra kada komentariše svet koji se menja brže nego što bi ona volela. Pri tome, sve je obojeno njenom razoružavajućom iskrenošću, specifičnim humorom, duhom i neizbežnim šarmom, koji je prate još od vremena kada je pretvorila Sen Trope u mit.

Iz knjige zrači i njena današnja zrelost – glas žene koja je intenzivno živela, mnogo toga videla i često i strastveno volela, i sada bira da sa svetom podeli samo ono što je suštinsko. Zato Mon BBcédaire deluje kao intimni razgovor sa Brižit, bez glamura, bez distance, kao da sediš preko puta nje u njenoj kući u La Madražu i slušaš šta joj je na duši.
Za čitaoce koji vole Bardo, knjiga je nežno podsećanje na njenu jedinstvenu mešavinu krhkosti i snage. Za one koji je tek otkrivaju, ovo je možda najlepši način da joj priđu – kroz njen sopstveni glas, slovo po slovo.

U zapisima o Francuskoj, Bardo govori strastveno i zaštitnički. Za nju je:

„Francuska moja tišina i moja vatra – jedino mesto gde mogu da se raspršim, a opet ostanem cela.“

I dodaje:

„Francuska je zemlja koja mi je dala sve – i sve uzela. Volim je kao majku, a grdim je kao tvrdoglavo dete.“

Međutim, njena percepcija savremene Francuske je brutalno iskrena i oštra: opisuje je kao – „siva, tužna, pokorna, bolesna, oštećena, razrušena, obična, vulgarna“.

Za politiku nema nijednu reč hvale i kaže:

„Politika me uvek razočara – ili je previše tiha ili previše glasna. Čovek se umori od onih koji govore u naše ime, a nikad nas ne čuju.“

A ni prema političarima nije blaža:

„Političari često prvo vide sebe u ogledalu, a tek onda zemlju koju vode.“

Njeno viđenje savremenog sveta nije ništa manje kritično:

„Ne prepoznajem vreme u kojem živimo: buka, brzina, lažni sjaj. Sve je glasno, a ništa se ne čuje.“

Kada piše o Sen Tropeu, za koji kaže da je mesto gde joj duša diše i koji voli čak i bez šminke, ona sa gorčinom beleži kako se vremenom promenio i postao „grad milijardera“, u kome „više ne prepoznajem ništa od onoga što ga je činilo šarmantnim“. Sa tugom, ali i besom, konstatuje da je ono što je nekada bila oaza slobode i skromnosti pretvoreno u neumoljivu besmislenost.

U poglavljima o ljubavi i erotici, Bardo ostaje hrabra i iskrena:

„U ljubavi sam uvek trčala brže od razuma“, priznaje. I dodaje: „Bilo ih je puno, svakoj sam se predavala bez ostatka i svaka je bila najveća.“

Glasno postavlja pitanje: „Da li ljubavi uopšte treba razlog?“ I kaže da je protiv braka i da ne da ni figu za društvo.
Erotika je ne ostavlja ravnodušnom: „To su igre ljubavi gde je sve dozvoljeno – uz maštu, uznemirujuću perverziju i ljubavne nestašluke.“ Govori o strastima koje su je vodile, ali i o greškama koje su je formirale.

O prijateljstvu piše najtiše i sa nežnošću: za nju su prijatelji oni „koji ostanu kada se svetla ugase“, oni koji su znali njenu ranjivost jednako dobro kao i njenu snagu. Pominje mnoge slavne ličnosti sa filmskog platna, pri čemu je najlepše i najtoplije misli posvetila Belmondu.

Kada govori o slavi, Bardo je i oštra i nežna prema sopstvenoj prošlosti:

„Slava je bila lep kavez, ali ipak kavez. Istovremeno i blagoslov i kazna.“

Slava vas, kaže, „učini dostupnim svima – osim sebi samima“.

Jedno od najlepših poglavlja je nesumnjivo ono o slobodi, jer Bardo ostaje verna sebi:

„Sloboda je moja jedina religija. Bez nje, ne postojim.“ I dodaje:

„Film mi je dao slobodu, ali me i koštao te slobode. Uvek sam bila između dva sveta. Mogu reći da sam bila zaljubljena u slobodu, a ne u aplauze.“

O glamuru piše bez iluzija, o usamljenosti iza reflektora i o pomirenosti koja dolazi tek godinama kasnije, kada čovek nauči da gleda sebe bez ikakvih očekivanja sveta.

Kada govori o životinjama, njen glas najviše zatreperi. I kaže da su to – „nedužna bića koja nas posmatraju bez osude“ i da joj je borba za njih „jedini aktivizam koji nikada nije prestao da boli, ali ni da daje smisao“. I u jednoj rečenici sažima svoju filozofiju:

„Samo životinje znaju da te vole bez pitanja i bez prošlosti.“

Kroz knjigu protiču i sitni, melanholično-veseli trenuci. Brižit se osvrće na godine koje prolaze, često sa blagim humorom:

„Starost je samo još jedan kostim – ne najlepši, ali najiskreniji.“

I dodaje:

„Sećanja su jedino bogatstvo koje raste dok starimo.“

Ponekad se vraća senkama prošlosti, ponekad se smeje sopstvenim navikama, a ponekad jednostavno beleži tihu lepotu dana u La Madražu, okružena morem i životinjama.

Naravno, Mon BBcédaire nije prošao bez kritika. Neki su se oštro osvrnuli na njene komentare o savremenoj politici i društvu, smatrajući ih previše nostalgičnim, pa i provokativnim. Ali Bardo je već na prvoj stranici ostavila poruku svojim čitaocima, koja odjekuje kroz celu knjigu:

„Ne želim da se dopadnem svima – želim da ostanem verna sebi.“

Ono što njenu knjigu čini posebnom jeste autentičnost bez filtera. Bardo ne glumi, ne traži simpatije, ne skriva bes, nostalgiju ili kritiku. To je dnevnik jedne legende koja je sačuvala duh i snagu da komentariše svet, da osvetli prošlost i sadašnjost i da pokaže da starost ne znači tišinu, već drugačiji glas – glas koji i dalje oseća, voli, kritikuje i inspiriše.

Njen rukopis je kratko i simpatično štivo, koje krase duh, šarm i harizma, koji vredi pročitati – da biste ponovo videli BB, onakvu kakva je zapravo oduvek bila: iskrena, neposredna, slobodna i nepogrešivo svoja. Za šta je u mnogome zaslužan i Sen Trope, koji joj je pružio mir, ali i publiku i prostor u kojem je mogla da bude i čovek i legenda.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.