Ćacilend je otkazao Novu godinu: Da li je gradonačelnik svestan toga šta je u stvari rekao kad je izjavio da „ne možemo garantovati bezbednost“?

Gradonačelnik Beograda je saopštio da „ne može da garantuje bezbednost“ i da zato na beogradskim ulicama neće biti organizovanog javnog dočeka Nove godine.

Međutim, u samom centru Beograda već godinu dana stoji nelegalni, nehigijenski kamp, stecište kriminalaca, narkodilera i nasilnika koji otvoreno podržavaju vlast – i taj kamp, nazvan Ćacilend, ostaje netaknut. Tamo, izgleda, bezbednost nije problem. Problem su građani.

Istina je sasvim jednostavna: Ćacilend je otkazao Novu godinu.

Logika zaista ogoljuje nešto što vlast verovatno nije želela da izgleda toliko očigledno.

Najpre, gradska vlast ‘ladno izjavljuje da „ne može se garantovati bezbednost“ (na stranu što je to dovoljno za momentalne ostavke).

Kada gradska ili državna vlast javno kaže „ne možemo da garantujemo bezbednost“ za događaj koji je legalan, najavljen i uobičajen, to znači jedno od dva – priznaju da ne kontrolišu grad, ili odbijaju da rade svoj posao.

U oba slučaja, u većini evropskih zemalja ovo bi bilo političko samoubistvo.

U Francuskoj, Nemačkoj, Ujedinjenom Kraljevstvu ili skandinavskim zemljama, dovoljno je da dođe do jednog bezbednosnog propusta, nereda koje policija nije sprečila, ili ozbiljne sumnje da država ne može da obezbedi javni događaj – i ministar unutrašnjih poslova, gradonačelnik ili direktor policije podnose ostavku istog dana.

Čak i postojanje pretpostavke da, možda, bezbednost nije zagarantovana dovodi do smena, jer je to centralni deo mandata vlasti.

Ne znam da li je gradonačelnik svestan toga šta je u stvari rekao kad je izjavio da „ne možemo garantovati bezbednost“?

To je u suštini javno priznanje da:

– ne kontrolišu sopstveni grad,

– nemaju vlast nad policijom, ili

– ne žele da upotrebe sredstva zaštite građana.

Ako vlast prizna da ne može da garantuje bezbednost sopstvenom stanovništvu na javnom prostoru, ona time sama proglašava svoj neuspeh. To je razlog za ostavku u svakom sistemu gde je javna odgovornost stvarna, a ne samo fraza.

Zašto se ovde to ne dešava?

Zato što kod nas politička odgovornost praktično ne postoji. Kod nas je to što bi u normalnim društvima bila „ostavka“ pretvoreno u izgovor, pritisak ili političku instrumentalizaciju bezbednosti.

To bi u normalnim sistemima bilo dovoljno za momentalnu ostavku.

S druge strane, gradonačelnik kaže da ne može da garantuje bezbednost za novogodišnji doček na javnim površinama u centru grada u momentu kad se navršila godišnjica otkako je Pionirski park, zaštićeno kulturno dobro, pretvoren u ilegalni kamp u kome obitavaju ljudi sa dosijeima, privatno obezbeđenje, grupe nasilnika koje bez ikakvih posledica sprečavaju poslanike da uđu u parlament, napadaju novinare, koji su uzurpirali taj javni prostor i pretvorili ga u zabranjenu zonu, zbog kojih linije javnog gradskog prevoza menjaju svoje linije, gde je infrastruktura uništavana, a prostor uzurpiran.

Tu se, navodno, „bezbednost može garantovati“, pošto kamp ostaje?

Dakle: tamo gde stvarna opasnost postoji, vlast ništa ne preduzima, niti ukida okupljanje.

Ali tamo gde okupljaju građani, vlast odjednom „ne može da garantuje bezbednost“.

Ovakav postupak gradskih vlasti jasno pokazuje koliziju između reči i činjenica: vlast ne može da garantuje bezbednost građana na javnom dočeku Nove godine, dok istovremeno toleriše i štiti nelegalno zauzimanje javne površine od strane organizovanih grupa nasilnika i kriminalaca u samom centru grada. Taj paradoks otkriva suštinsku nesposobnost vlasti da upravlja gradom u interesu građana. NJihova nesposobnost i nedostatak odgovornosti ostavljaju građane kao svedoke neuspeha i kao neme učesnike u kontinuiranoj zloupotrebi javnog prostora.

Autorka je prevodilac

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.