Čovek koji je u Jugoslaviju doneo eurokrem

Otišao je čovek koji je u Jugoslaviju sedamdesetih godina prošlog veka doneo eurokrem.

Iza sebe je, osim privrednih, društvenih i humanitarnih aktivnosti, ostavio i dvanaest knjiga koje su pisane živim jezikom, baršunastim, bogatim, starim i novim. Onim kojim je govorila njegova majka. Reč majka Jovan je pisao velikim slovom. Jovan je, zaista Rajkin sin. Sin Koštunića, Takova, Lunjevice, Semedraži, Vujna i Vraćevšnice. Sin Srbije.

Njegov život je bio uspravan, kako se i zove knjiga razgovora koji je sa njim vodio Mišo Jevtić. Nije slučajno Jevtić ovoj knjizi dao naslov: „Uspravni život“. Takav je zaista bio život Jovana Tomovića: dostojanstven, ispunjen dobrim delima i radinošću, poštenjem, verom i moralom – uspravan. Jovan je živeo uspravno.

Ostala su Tomovićeva kazivanja, sažeta u pričama, esenciji njegovog života, od porodice, đedova, oca, majke, braće, sestara i sestričina, stričeva, strina, ali i onih koji su tokom života uticali na njega. Ima i gorkih. Među takve spada i činjenica da s njim nestaje njegovih Tomovića u Koštunićima i ovom kraju.

O ljudima iz privrede, kulture, politike, religije priča plastično. Svedoči dostojanstveno i gospodski. Opisuje ih s ljubavlju i s poštovanjem, ne oskudevajući u opomenama, ali ne štedeći ni pohvale. Mnogima se odužio u knjigama, izradi spomen ploča, borbi da im se dodeli ulica u Gornjem Milanovcu.

Ako bi se tražila centralna vrednost po kojoj je obeležen Jovanov život – to je istina. I borba za nju. Čovek koji tako ljubi i grli istinu i pravdu, kao brata i sestru, i može biti tako uverljiv u svemu o čemu pripoveda.

Ne mogu da mimoiđem ni brigu koju je Tomović isticao o našoj državi, o našoj privredi i njenoj privatizaciji, o našim potomcima, o prirodi, vodi, šumama, ljudima. Morao je da postavi pitanje: Šta će biti s nama? Šta će biti sa Srbijom? Jovan slutio ono najgore. Kako bih voleo da mu ne verujem!

Godinama je radio na tome da jedna ulica ponese ime mati Ane, jedne od igumanija manastira Vraćevšnice, saradnice vladike Nikolaja, kćerke velikog intelektualca i prvog direktora Učiteljske škole u Jagodini Sretena Adžića. I kad brine, on voli. Iz svakog retka, iz svake misli, iz svake stranice izranja ljubav. Ljubav bez patetike, bez moralisanja. Ljubav prema bližnjima, na šta često opominje. Ljubav prema prirodi, njenim bogatstvima i lepoti. LJubav prema ljudima koji su u nevolji, prema srodnicima, prijateljima i saradnicima.

Krasila ga je skromnost, danas tako retka, skromnost hrišćanska. On je pomagao svima, i bolesnima i zdravima, i crkvi i manastiru, i biblioteci i muzeju, i umetnicima i seljacima. Od ranih šezdesetih godina s nekoliko milanovačkih privrednika pomaže brojne naše crkve i manastire, posebno manastir Vraćevšnicu.

Svoju veliku biblioteku je poklonio sestrinstvu toga manastira, a ulaznu masivnu hrastovu kapiju podigao je sa svojom Lepom. Pola veka je bio u Društvu za borbu protiv raka. I posle penzije, svaki dan je išao na posao. Radio je do poslednjeg dana.

Poslovne dnevnike je vodio svaki dan. Ima ih četrdeset svezaka. Sve su ukoričene i u platnom povezu sa naslovom: „Radni dnevnik Jovana Tomovića“, s navedenom godinom na koju se odnosi. Svih četrdeset je predao Rudničko-takovskom muzeju krajem 2014. godine.

Decenijama sam znao Jovana Tomovića, a možda sam ga tek upoznao posle dirljivih pisama svojoj preminuloj supruzi, s kojom je delio život 62 godine. Iz ovih pisama vidim još jednog Jovana prepunog emocija, bola i ljubavi, izmešanih. Bol zbog njenog odlaska, a ljubav i sreća što ju je imao tolike godine.

Život Jovana Tomovića bio je jedna izuzetna šetnja, prava duhovna i poslovna avantura. Šetnja kroz vreme, koje je već sada istorija, šetnja s ljudima koji su obeležili to vreme, šetnja kroz događaje koji su čas kao bura, čas kao mio povetarac. Šetnja kroz knjige od Branka Ćopića do Dobrice Erića, od Jevtića do Popovića, od Kafke do Prusta. Šetnja kroz prirodu i krajolike Jovanovog zavičaja – Rudničku Moravu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.