Crkvena anatema i šta s njom činiti: O trajnom isključenju iz crkve sveštenika Vukašina Milićevića i teologa Blagoja Pantelića

Mogućim i nemogućim nepočinstvima u društvu i državi bavi se pravosudni sistem te države, tj. jedna od tri nezavisne grane vlasti. Tako bar stoji u ustavima savremenih demokratija. Postoji, međutim, i izuzetak od tog pravila: posebnim oblicima nepočinstava ne bavi se pravosudni sistem, nego crkveni sudovi. Javnost je dugo bila pošteđena vesti iz te oblasti, ali evo, na nesreću, izgleda da je otvorena sezona anatemisanja. Nedavno su trajnim isključenjem iz crkve kažnjena dvojica hrišćana, sveštenik Vukašin Milićević i teolog Blagoje Pantelić.

Naravno da i crkveni sudovi mogu presuđivati vernicima za zločine i krivice koje nisu u užem smislu predmet odnosa unutar crkvene zajednice. Tako su u srednjem veku ubicama uskraćivali pričešće, i to na duže vreme, sve do potpunog pokajanja, tj. ispravljanja/izlečenja. Ali, ta praksa je odavno napuštena. Ne samo da masovne ubice iz jugoslovenskih ratova, krive za desetine hiljada smrti, nisu ponele nikakvu epitimiju, nego su čak i crkveni velikodostojnici trčali u zatvore da ih pričešćuju i teše, iako nije bilo pomena ni o kakvom pokajanju, a kamoli izlečenju. Nije naodmet napomenuti da su mnogi od tih zločina činjeni u ime vere i crkve.

Setimo se Arkana i njegovog hvalisanja da su mu kod patrijarha vrata uvek otvorena. Nisu samo ubice u ime crkve hvaljene i nagrađivane i nije samo reč o pravoslavnim zločincima. Poslovni ljudi, deklarisani hrišćani, koji se ne libe da u državama trećeg sveta iskorišćavaju dečiji robovski rad jer se na takav način najlakše i najbrže bogate, nikada nisu bili izvedeni ni pred kakav crkveni sud i nije im pretilo ni privremeno isključenje iz crkve. Slično je, uz časne izuzetke, i sa seksualnom zloupotrebom dece.

Dakle, crkveni sudovi danas sude samo za nepočinstva iz crkvene sfere, za jeres i za disciplinske prekršaje. Ubice i počinioci svih vrsta zločina, i onih najgorih, protiv dece, ako se crkve o tome pitaju, mogu mirno da spavaju.U naše vreme, predmeti crkvenih sudova ostaju doktrinarna i disciplinarna nepočinstva članova hrišćanskih zajednica. Drukčije rečeno: jeres i neposlušnost.

Nedavno izrečene anateme pokazuju da i jeres možemo otpisati kao uzrok presude. Jer, u oba slučaja, nema ni govora o doktrini. Reč je o verbalnom deliktu, o neslaganju sa politikom crkvenog vrha i o pogrdnim rečima, tom istom vrhu upućenim. Konkretno, sadržaj neslaganja i pogrda je usko vezan za previranja u srpskom društvu.

U oba slučaja, glavna krivica je podrška protestima protiv krađe, korupcije i zataškavanja zločina i neslaganje s crkvenim velikodostojnicima koji u tim protestima vide „obojenu revoluciju“, tj. kojima krađa, korupcija i zataškavanje zločina ne smetaju. U tom svetlu se možemo pitati gde će se i kada anatemisanje zaustaviti. Da li će biti pokrenuti sudski postupci protiv miliona učesnika u protestima protiv vlasti, milionima ljudi koji se smatraju pravoslavnim hrišćanima?

Preti li srpskoj crkvi da samu sebe liši ogromnog broja vernika? I šta će, ako se to dogodi, biti sa crkvom, a šta sa tim vernicima?

Proces osipanja crkve je, makar simbolično, već započeo. Povodom izricanja anateme za verbalni delikt oglasio se pisac koji je najdublje i najsvestranije shvaćenu Hristovu poruku ugradio u temelje svog stvaralaštva: Svetislav Basara je objavio da se u znak protesta ispisuje iz srpske crkve. Možemo pretpostaviti da neće biti jedini. Koliko će dobrih, najboljih hrišćana crkva izgubiti?

Ali, stvari po crkvu u Srbiji ipak ne stoje tako loše. Jer, čija je crkva u Srbiji? Srpske države? Nije! Srpskog naroda? Nije ni to! Srpske crkvene vrhuške? To još najmanje! Crkva u Srbiji je Hristova – ili je nema! (O tome je svojevremeno pisao baš Basara.)

Dakle, ako neko tamo, uvređen, raskrinkan, ili prosto besan na „neposlušne vernike“ krene da sipa anateme, a neko drugi zbog toga objavi da se ispisuje iz jedne zalutale institucije, kakve to posledice ima po Hristovu crkvu? Pa, ne baš velike!

Hristos će svoje prepoznati, bili oni u toj instituciji ili van nje. On je tamo gde se ljudi okupljaju u njegovo ime. Toliko! Kao što će prepoznati i sve koji su od njega odstupili svojim nehrišćanskim delima, bili oni u instituciji ili van nje. Još jednom: važno je ko je u Hristovoj crkvi, a ko u njoj nije.

Svi se mi, u svakom trenutku, nalazimo pred sudom, poslednjim, „strašnim“ sudom. Taj sud će se desiti „na kraju vremena“, ali on je, paradoksalno, ovde i deluje već sada.

Autor je prevodilac

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.