Čudna briga za Kačarevića

Novinari svuda u svetu, sa razlikama koje nastaju samo na određenim tradicijama pojedinih društava, spadaju u profesije koje se najljubomornije čuvaju od pokušaja spoljnog sveta da se uplete u njihove poslove. U Srbiji, još od Miloševića, novinari su širom otvorili sva vrata i prozore svakakvim uticajima, puštajući istovremeno da tako nastala promaja iznese iz domašaja njihovog sveta dobar deo vrednosti koje su gradivni elementi posebnosti te profesije.

Jedna od takvih promaja, ordinarnih gluposti, nedoslednosti, pa, čak, i samoironije, nastala je ovih dana čudnom brigom za sudbinu Slavoljuba Kačarevića. Smatram da je vrhunac tog strmoglava ka potpunoj besmislenosti samopoštovanja medija tekst koji je DANAS objavio u sredu 4. novembra, na 7. stranici, u rubrici LIČNOST, a pod naslovom UJEDINITELJ. Taj ujedinitelj je Slavoljub Kačarević.

Zadivljenost autora teksta činjenicom ko se sve našao na popisu potpisnika nekakve peticije za oslobađanje Kačarevića iz pritvora, najmanji je problem ovog teksta. Mogao bi jednostavno da se podvede pod onu narodnu „čega se pametan stidi…“, ali ostalo bi štrčalo, mnogo bi štrčalo. Recimo, štrčalo bi pitanje zašto se novinari brinu za nekog direktora preduzeća, koliko god da je on pre direktorisanja bio novinar. Pa, onda, Rodić i Kačarević su osumnjičeni za izvršenje istog krivičnog dela iz oblasti privrednog kriminala, ali peticionisti traže da se samo jedan brani sa slobode. Zbog zdravstvenog stanja? Koliko sam shvatio zdravstveno stanje Rodića je isto kao Kačarevićevo, ako ne i gore. Znači, on nije nikada bio novinar, dakle, neka umre. UNS čak, zabrinut što je neko proturio glas da se peticija odnosi i na Rodića, žestoko reaguje negirajući da bi UNS mogao da bude toliko humana i civilizovana organizacija pa da ista prava traži za obojicu.

Znači, Rodić je loš momak, a Kačarević dobar. Ali, kako to da dobar momak radi za lošeg i pored toga ostaje dobar, pa mu je, ovom lošem, još i čovek od najvećeg poverenja? Jer, nećete, valjda, sa nekim u koga nemate poverenja ući u radnju koja vas može dovesti u ulogu osumnjičenog za izvršenje krivičnog dela.

Za mene postoji i opravdana sumnja da li je, i bez svega ovoga, Kačarević uopšte dobar momak, bar ne onako kako ga peticionari predstavljaju. Jer, taj dobar momak je 2003. godine u listu Glas javnosti, u rubrici „Ko je ovaj čovek“, objavio jedan od najogavnijih tekstova koji su se mogli pročitati u srpskoj štampi još od vremena kada je Milošević otvorio sezonu lova uz pomoć medija. Tekst je opisao moj lik i delo koristeći laži od naslova do poslednje reči. Uputio sam pismo Kačareviću, tada glavnom i odgovornom uredniku te novine i, odmah napominjući da nemam nameru bilo koga da tužim ili da tražim demanti i izvinjenje, zamolio ga da mi objasni čemu sve to. Ni slovca od odgovora. Pošto je isteklo šest meseci, napisao sam još jedno pismo i naglasio da još čekam odgovor. Ni slovca. Pošto tog Kačarevića u životu nisam upoznao, nisam mogao da nađem niti jedan jedini privatni razlog za ovakvu svinjariju (a, da je bilo, da li bi ga to opravdalo?), pa sam zaključio da je reč o narudžbini. A, gde je narudžba, tu je i naknada, pa ne znam da li može da se govori da je dijabetes jedino što je Kačarević ućario od novinarstva. Manj’ ako ga nije zaradio od griže savesti zbog zločina koji je učinio prema meni.

Ima još. O peticionarima. Uskoro će biti 17 godina od kako je u RTB bila velika čistka članova sindikata Nezavisnost, među njima i velikog broja novinara. Oni nisu bili osumnjičeni ni za šta, njima je, po kratkom postupku, presuđeno da su se drznuli da brane profesiju novinar, očito, tada najveći zločin. Ne sećam se niti jedne peticije u korist tih nesrećnika, najmanje od nekih imena koja se sada pojavljuju u Kačarevićevoj (nikako i Rodićevoj) peticiji. Naprotiv, znam da su neki od sadašnjih peticionara te večeri ispijali pića u koordinatama Bermudskog trougla, slaveći pogrom nad izdajnicima i stranim plaćenicima, radujući se još jednom zločinu nebeske Srbije. Sada su zabrinuti za Kačarevića (nikako za Rodića). Bože, daj da takvi nikada ne brinu o meni.

Pišem vam ovo, gospodine Panoviću, od muke, zbog osećaja pripadnosti ideji i kulturi vašeg lista čiji sam jedan od osnivača, pišem da mi bude lakše. Ako mislite da pored vas to treba još neko da pročita, slobodno objavite u Danasu, ili, prosto, dodajte pismo nekom prijatelju da pročita. Jer, možda je sve ovo što sam napisao pogrešno viđenje stvari i događaja, pa ne bih imao ništa protiv da mi neko pomogne da izađem iz te zablude.

Autor je predsednik UGS Nezavisnost