Da li nam i dalje treba Berlinski proces 1

Proces je projektovan kao četvorogodišnja serija sastanaka premijera, ministara, civilnog društva i poslovnih zajednica Zapadnog Balkana. Težeći da pospeši saradnju zemalja u regionu i približi ga Evropskoj uniji, u okviru Procesa kao cilj je postavljen „dodatni napredak“ (u odnosu na već postojeće mehanizme EU) u ekonomskoj saradnji, održivom rastu, bilateralnim odnosima i regionalnom pomirenju.

Kada se posle četiri godine podvuče crta, čuvena „agenda povezivanja“ (connectivity agenda) doprinela je ekonomskoj saradnji i održivosti rasta, a kako je reč o srednjoročnim projektima izgradnje infrastrukture i povezivanja ekonomskih prostora, njihov stvarni uticaj videćemo tek u narednih pet do deset godina. Izvestan uspeh zabeležen je i u rešavanju bilateralnih pitanja – posle usvajanja Deklaracije o bilateralnim pitanjima (na inicijativu Foruma civilnog društva Zapadnog Balkana), potpisana su dva međudržavna sporazuma. Najveći uspeh predstavlja istorijski sporazum Makedonije i Grčke, čiji je spor oko imena, zajedno uz odnos Beograda i Prištine, naveden kao jedno od ključnih bilateralnih pitanja u završnoj deklaraciji berlinskog skupa, 2014. godine. Najmanje napretka postignuto je po pitanju regionalnog pomirenja. Regionalna kancelarija za mlade (kao „proizvod“ Berlinskog procesa) može, uz adekvatno strateško planiranje, doprineti pomirenju u budućnosti. Ipak, pitanje prošlosti i nedostatak utvrđenih činjenica kao preduslov uspešnog pomirenja samo je otvoreno, kroz deklarativnu podršku osnivanju REKOM-a (regionalne, međuvladine komisije za utvrđivanje činjenica o žrtvama).

Ipak, Berlinskom procesu još se ne nazire kraj. Naprotiv, krug zemalja-članica EU koje žele da se u njega uključe se širi. Tako će domaćin skupa 2019. godine biti Poljska, a zatim Grčka. S jedne strane ovo je ohrabrujuće, jer se produžava usredsređenost na zajedničke i ključne probleme zemalja Zapadnog Balkana i uvećava se broj saveznika za njihovo rešavanje. S druge, postavlja se pitanje da li je Berlinski proces suvišan pošto su njegovi ciljevi takođe predmet nove strategije Evropske komisije za naš region.

Imajući u vidu „meku moć“ Berlinskog procesa koja je dala vetar u jedra saradnji lidera, civilnog društva i poslovnih zajednica Zapadnog Balkana, njegov nastavak je razumno rešenje. Ali da bi nastavio da bude od koristi, on mora da se prilagođava novim okolnostima. Najpre, u saradnji sa Evropskom komisijom, treba da nađe način da pomogne realizaciji šest nosećih inicijativa Strategije EK za region. Dalje, kroz Berlinski proces treba pokretati inicijative koje ova strategija nije predvidela i treće, možda najvažnije, zemlje Zapadnog Balkana moraju postepeno da preuzimaju „vlasništvo“ nad ovim procesom, odnosno inicijativu i odgovornost za saradnju unutar regiona i za njegovu evropeizaciju.

Fleksibilna struktura Berlinskog procesa doprinosi njegovom uspehu, pa je treba zadržati, ali u nastavku procesa treba da se unaprede njegova transparentnost i praćenje rezultata i da se jasnije podeli odgovornost. Na početku nove etape Berlinskog procesa, a to je sada, treba da se revidiraju ciljevi i da se dopune „dodatnin napretkom“ u vladavini prava, a u teme godišnjih samita svakako treba uvrstiti ulogu regiona u bezbednosti EU i u rešavanju pitanja migracija, kao i zaštitu životne sredine.

Sada je na liderima, ali i na civilnom društvu, zadatak da iniciraju potrebna poboljšanja Berlinskog procesa i da preuzmu punu odgovornost za međusobnu saradnju, uz podršku EU i njenih članica.

Autorka je programska savetnica Evropskog fonda za Balkan i koordinatorka Foruma civilnog društva Zapadnog Balkana