Da li se lekari vraćaju u Srbiju?

Prihvatam činjenicu, da posle epidemije pogrešnih odluka u zdravstvenom sistemu Srbije poslednje tri decenije, svaki pomak u pozitivnom smeru, makar i simboličnog značaja, treba istaći i pohvaliti. Iskreno upućujem toplu dobrodošlicu mojim koleginicama i kolegama. Međutim, ne prihvatam da falsifikatori realnosti, jednostranim i površnim sagledavanjem problema, kao svojevrsnim anestetikom, dovode građane u relaksirajuću zabludu. U cilju realnog sagledavanja dometa i značaja ovog vraćanja u zemlju, bez želje za minimiziranjem kvaliteta novopridošlih kolega, ističem da u Srbiji ima 38.000 lekara sa licencom, a da u javnom (državnom) zdravstvenom sistemu radi preko 21.300 lekara, i on se nije značajno menjao poslednjih deset godina.

Sve se ovo dešava kada Srbija nema zvaničnu strategiju planiranja i razvoja kadrova u zdravstvenom sistemu, odnosno ne postoji usvojena strateška i operativna kadrovska politika.

Posle ove zavodljive iluzije o značajnom i kontinuiranom vraćanju lekara iz inostranstva, naoružanih znanjem i iskustvom, ostaju brojne skrivene istine koje zahtevaju svestranu analizu i radikalne promene:

1) Koliko je mladih lekara i specijalista otišlo u inostranstvo poslednjih deset godina? Na osnovu izdatih Sertifikata (o dobrom glasu) Lekarske komore Srbije, pretpostavka je da se radi o više hiljada lekara. Povratak lekara se, nažalost, izražava u promilima.

2) Da li se lekari vraćaju u Srbiju zato što su ovde bolji uslovi rada, kvalitetnija edukacija ili veća plata, ili su razlozi lične i porodične prirode: gubitak posla, nesnalaženje, nostalgija, bolest roditelja, školovanje dece, dovoljno zarađenog novca, blizina penzije itd. Svi razlozi su razumljivi i prihvatljivi, i oni su uvek bili prisutni. Međutim, aktuelna vlast mora da razume i prihvati da kada hiljade lekara ode van zemlje, da će se većina, kad-tad, vratiti u svoju zemlju iz brojnih razloga – najčešće, uživanje u zasluženoj penziji. Naravno, od toga ne treba praviti paradu, sabirati političke poene i organizovati svečane prijeme sa TV kamerama i decom povratnika u naručju. To je onda populizam i marketing, a ne promišljena kadrovska politika.

3) Da li je neko izračunao koliko smo stotine miliona evra, ili više, poklonili bogatim zemljama? Naime, studiranje samo jednog studena medicine košta ovu državu 58.000 evra, bez pratećih troškova. Specijalizacija, najčešće, traje četiri ili pet godina, a uža specijalizacija još dve godine. Trenutno u zdravstvenom sistemu Srbije radi 62 odsto specijalista, dok je 18 odsto na specijalizaciji. Naši lekari važe za odlične lekare, sa dobrim teoretskim znanjem i usvojenim veštinama, respektibilnim iskustvom i saradljivošću, te se brzo uklapaju u druge zdravstvene sisteme i novi socijalni milje. Ovo mi je svojevremeno potvrdila Nemačka komora lekara uz iskrenu zahvalnost što „dozvoljavamo“ da takvi lekari dolaze i rade kod njih.

4) Koliko je odličnih lekara, pa i profesora, proteklih godina otišlo iz javnog (državnog) zdravstva u privatnu praksu, farmaceutske kuće ili u agencije za izvođenje kliničkih studija (CRO)? Činjenica je da je privatna praksa poslednjih godina izuzetno kadrovski ojačala sa novopridošlim lekarima-vrhunskim stručnjacima svetske reputacije i priznanja.
U međuvremenu, anketa Gradskog zavoda za javno zdravlje ukazuje da u beogradskim bolnicama čak 43 odsto zaposlenih razmišlja o promeni posla, pri čemu se sve više okreću ka prelasku u privatni sektor ili karijerama van zdravstva.

5) Navodim samo neke razloge za masovni odlazak lekara iz javnog zdravstva: male plate, nekvalitetna organizacija rada i nestručno rukovođenje, velika opterećenost i „sindrom sagorevanje“ na poslu, nerealna očekivanja pacijenata i hroničan stres, smenski rad, loši međuljudski odnosi, nepostojanje jasnih kriterijuma za usavršavanje i napredovanje, politizacija zdravstva.

Šta planira Ministarstvo zdravlja da se ovi problemi ublaže ili reše?

6) Iz kojih sredina lekari najčešće odlaze? Da li Ministarstvo zdravlja ima jasan plan kako da koriguje postojeću neravnomernu distribuciju lekara sa sledstvenim negativnostima koje iza toga slede? Na primer, u Nišavskoj oblasti ima 467 lekara na 100.000 stanovnika, a u Sremskoj samo 205.

7) Da li Ministarstvo zdravlja ima plan kako da poveća prosečan broj lekara na 100.000 stanovnika, sa sadašnjih 322 na evropski prosek od 362 lekara? Da li je Ministarstvu poznato da 27 odsto lekara ima preko 55 godina, u Jablaničkoj oblasti čak 42 odsto; u zdravstvenom sistemu je 68 odsto koleginica koje, inače, ranije odlaze u penziju. Šta planira Ministarstvo zdravlja da blagovremeno pripremi zdravstveni sistem, kadrovski i organizaciono, za veliku generacijsku smenu?

8) Kada će biti definisana upisna politika za svih pet medicinskih fakulteta u Srbiji za desetogodišnji period (Nacionalni plan školovanja kadrova zdravstvene struke), uz dobro poznavanje i praćenje stanja na tržištu rada kod nas i u svetu. Samo Medicinski fakultet u Beogradu, na godišnjem nivou, odškoluje oko 500 doktora medicine. Gde će se oni zaposliti? Zašto država samo finansira broj upisanih studenata, a ne kvalitet nastave i osposobljenost mladih doktora medicine?

9) Da li prekoredni prijem „53 fantastičnih lekara“ iz inostranstva, samo na osnovu jednog kriterijuma, donosi i neke etičke probleme? Lekarska profesija nije deficitarna u Srbiji i brojni lekari godinama čekaju na zaposlenje (obično, oko 1.300 na birou rada) ili na odobravanje specijalizacije. Da li tim lekarima treba predložiti odlazak u inostranstvo, kao zaobilazni put za zaposlenje u svojoj zemlji?

10) Kada će „Odluka o zabrani zasnivanja radnog odnosa radi popunjavanja slobodnih radnih mesta kod korisnika javnih sredstava“ iz 2013. godine, i „Uredbe o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava“ iz 2014. godine, biti ukinute? One su drastično ugrozile plansku i promišljenu politiku u oblasti humanih resursa i, na duže staze, dovele u pitanje funkcionisanje i razvoj zdravstvenog sistema Srbije. Ove zakonske odluke su, između ostalog, ubrzale i povećale odlazak najboljih diplomiranih studena medicine, jednosmernom ulicom, u druge zemlje. Oni koji su ostali, mogli su da se suoče sa elementima korupcije pri zapošljavanju i naglašenim partijskim kadriranjem.

Ostaje nejasno zašto hronično, kao ponavljači, o ozbiljnim stvarima kao što je kadrovska politika u zdravstvenom sistemu Srbije, donosimo nestručne, neozbiljne, ishitrine, kratkovide i etički problematične odluke.

Generalno gledano, kadrovska politika mora biti planska, dugoročna, promišljena, sveobuhvatna, razvojna i etički utemeljena. Pre toga, ljudski resursi moraju biti analitički sagledani na republičkom, regionalnom i opštinskom nivou, i u vremenu koje dolazi. Stručno i etički utemeljena kadrovska politika sa adekvatnim/stimulativnim vrednovanjem rada i rezultata rada, efikasnom organizacijom rada, jasnom perspektivom usavršavanja i napredovanja, od prijema na posao pa sve do odlaska u penziju, prirodno treba da dovedu do minimalnog odlaska srpskih lekara u inostranstvo. Naravno, vremenski omeđenu edukaciju lekara i sticanje novih veština u vodećim svetskim centrima, treba planski stimulisati i materijalno pomagati, kao što su to radili naši preci u 19. i 20. veku.

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u penziji i narodni poslanik partije Srbija centar (Srce)