Da li smo shvatili tragičnu istorijsku lekciju?

Osim dugoročnih, suočavamo se i sa dnevnim, životnim pitanjima: hoće li biti para za plate i penzije, možemo li izaći na kraj sa dugovima države, možemo li izbeći sudbinu Grčke? Sa puno osnova pitamo se je li Srbija spremna da nesmetano strateški ide napred ili će stagnirati, ili će možda čak ići unazad?

Odgovori na ova pitanja bitno zavise od naše sposobnosti da se radikalno oslobodimo balasta tragične prošlosti. Ali izgleda da nismo u stanju da to uradimo. Jer u nas postoje jake snage koje i svoju i budućnost srpske države grade na onim elementima prošlosti čije uklanjanje iz nacionalne svesti srpskog naroda jeste prvi uslov da bismo mogli nesmetano da se krećemo prema demokratskoj budućnosti. Glavna kočnica je u mitologiji srpskog nacionalnog pitanja. Njega je stalno pratilo i prati nezadovoljstvo rešavanjem srpskog pitanja, od prve Jugoslavije do danas. Ključne su sledeće tvrdnje srpskih doktrinera nacionalnog pitanja: prvo, previše smo ulagali u zajedničku stvar (stvaranje Jugoslavije, na primer), a malo nam se dobrim vraćalo ili nam se samo zlim vraćalo i drugo, to nezadovoljstvo nastojali smo da lečimo najčešće silom. Razume se, bilo je nacionalizma i na drugim stranama, samo što je krivica uvek kod drugih, nikako i na našoj (srpskoj) strani.

To se, da ne idemo dalje u prošlost, najbolje ogleda u sukobu Srba i Hrvata prilikom raspada Jugoslavije. Zašto se nije dogodio miran razlaz iako su postojale demokratske snage i među jednima, i među drugima, i kod Srba u Srbiji, koje su težile mirnom razrešenju jugoslovenske krize. Srbi u Hrvatskoj ubrzo su se našli na istorijskoj prekretnici između egzistencijalnog straha od hrvatske države i Tuđmana i pritisaka Miloševićevog režima da se žrtvuju za ostvarivanje srpskih velikodržavnih ciljeva. Srbi u Hrvatskoj, međutim, nisu uspeli da održe samostalan stav ni prema Tuđmanu n prema Miloševiću, bar onoliko koliko je imao Svetozar Pribićević do razlaza sa kraljem Aleksandrom. Mogli su se oslanjati i na ponašanje Nikole Tesle prema srpstvu i Hrvatskoj državi. Moglo je nečeg pozitivnog da bude da su Ćosić, Milošević i svi ostali srpski nacionalisti pustili Jovana Raškovića da se izbori za autonomiju Srba u Hrvatskoj, da ga nisu preokrenuli na svoju stranu. Podlegli su snažnoj propagandi da im se može ponoviti ustaški genocid iz Drugog svetskog rata, nazivani su „ostatkom zaklanog naroda“ (Matija Bećković). U Srbiji je zauzet stav da Jugoslavija može opstati, ali samo pod njenim konceptom federacije, odnosno pod srpskom dominacijom. Budući da tu srpsku zamisao Hrvati nisu prihvatali, rečeno im je da hrvatska može izaći iz Jugoslavije, nije joj negirano pravo na otcepljenje, ali bez teritorija na kojima su većinom živeli Srbi. Krenuo je rat protiv hrvatske države, u kojem navodno Srbija nije učestvovala!

Sve u svemu Milošević je stvaranjem Republike Srpske Krajine napravio „državu u državi“ u Hrvatskoj, na ovo srpsko zahvatanje hrvatskih teritorija Hrvatska je uzvratila opravdanom akcijom za oslobađanje delova svoje države. Ali uz to je hrvatski nacionalizam shvatio da mu se ukazala zlatna prilika da se konačno oslobodi ne samo srpske agresije, već i prisustva „remetilačkog“ srpskog naroda. Za sve nevolje koje je pretrpeo od srpskog šovinizma, hrvatski nacionalizam naplatio je totalnim progonom Srba, najvećim etničkim čišćenjem u Evropi na kraju dvadesetog veka (Žarko Puhovski). Nove vlasti u Srbiji i Hrvatskoj, osobito Tadić i Josipović, nastojali su i učinili su dosta da se unaprede odnosi između dve države, shvativši da tek sa čišćenjem prošlosti od nacionalne mitomanije mogu u demokratsku Evropu. Ostale su, međutim, dve krupne nezalečene rane iz prošlosti: uzajamne tužbe za genocid i isterivanje Srba iz Hrvatske. Hrvati su oslobađanje Knina svake godine proslavljali kao dan državnosti, dok su Srbi taj dan beležili kao dan žalosti.

Kako zaista otkloniti kineski zid između „hrvatskog slavlja“ i „srpske žalosti“, odnosno kako da u jednom i u drugom činu učestvuju predstavnici oba naroda? To jeste Gordijev čvor, ali nije nerešiv. I nije neophodan metod kojim se služio moćni Aleksandar. Realna mogućnost da se može mirno razrešiti taj problem leži u pretpostavci da u Hrvatskoj i Srbiji postoji politička volja za mirnom solucijom. Moglo bi se očekivati da i Evropska unija podstakne taj proces budući da nije raspoložena da u njene redove ulaze države sa teretom nerešenih međunacionalnih konflikata. Put ka tome je bez sumnje da se vlasti obe države dogovore da zajednički nešto učine u tom pravcu, zašto ne bi ukinule tužbu i protivtužbu za genocide. Od svojih pravnika već su mogli da saznaju da s tim tužbama niko ništa ne dobija, već se samo komplikuju međusobni odnosi. Šta im to treba pred ulazak u Evropsku uniju? Ukidanje tih tužbi bilo bi ohrabrenje za novo poglavlje odnosa između dveju zemalja.

Kako, dakle, da dan Hrvatske državnosti postane datum koji spaja, a ne razdvaja? Može li taj dan, osim hrvatskog značaja, da postane i dan srpskog uvažavanja? Zar odbrana hrvatske države od Miloševićeve okupacije nije interes i hrvatskih Srba? Njihovo učešće u proslavi hrvatskog dana državnosti trebalo bi da bude i izraz njihove kritike okupacijskih pretenzija Miloševićevog režima. Srbi ne bi trebalo da i dalje rat u Hrvatskoj nazivaju građanskim ratom kad je on u suštini bio izraz zavojevačke nacionalističke pretenzije srpskog režima. S druge strane, Hrvatska bi trebalo da očisti svoje slavlje od svih onih primesa i dodataka koji od pobede prave velikodržavnu feštu, a od srpskog naroda pravi ponižena bića. Josipović je prvi put prilikom ovogodišnjeg slavlja zatražio da se iskaže poštovanje i za srpske žrtve. Jedna omladinska organizacija podigla je prošle godine i spomenik srpskim žrtvama tog rata. Dobra je bila zamisao da na ovogodišnjem slavlju bude prisutan i predstavnik srpske manjine, ali čini se da nije bio i najbolji izbor (Veljko Džakula). Treba omogućiti srpskoj manjini da ubuduće demokratski bira svog predstavnika, bez favorizovanja bilo sa strane hrvatskih vlasti, bilo od uticajnih pojedinaca iz njenih redova.

Proslava hrvatske pobede treba da ima nacionalni predznak, ali sa dubokom demokratskom sadržinom i odgovarajućim nivoom kritičnosti prema Tuđmanu i drugima koji su ne samo dozvolili, već i planirali iseljavanja Srba iz Hrvatske. To bi bio jak razlog da zvanični hrvatski predstavnici prisustvuju opelu posvećenom srpskim žrtvama u tom ratu. Od Hrvatske se očekuje da iskaže ne samo svoje poštovanje za srpske žrtve nastradale u vreme „Oluje“, već i da sve učini da se maksimalno uklone sve smetnje koje stoje na putu kako bi srpski etnos mogao postati respektabilna nacionalna manjina u Hrvatskoj.

Pitanja u ovom tekstu nisu pokretana sa namerom da se nekome naškodi, da se pokaže kako je neko veći krivac, da treba više da popusti nego onaj drugi. Nisu više ta vremena. Svako treba da se prihvati svog bremena i da ga svojski rešava ne gledajući da li će i koliko će uraditi onaj drugi.